Dostupni linkovi

logo-print

Od Rambujea do Beča - bez promena


U Rambujeu je 23. februara 1999. dodine završena Konferencija na kojoj su srpska i albanska delegacija uslovno prihvatile sporazum o Kosovu. Potpisivanje, kako se tada verovalo, "odloženo" je za 15. mart, "kako bi se albanski pregovarači konsultovali sa svojim narodom". Srpska delegacija načelno je prihvatila politički deo - široku autonomiju Kosova, ali je izričito odbacila vojni deo, odnosno dolazak međunarodni vojnih snaga pod komandom NATO-a.

Novi srpsko - albanski samit počeo je 15. marta u centru "Kleber" u Parizu. Devet dana kasnije prve bombe pale su na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Sedam godina posle Rambujea, o Kosovu se ponovo pregovara u Beču. Kakve su sličnosti i razlike između ova dva dokumenta?

O susret u Rambujeu izveštavao je Srđan Kusovac, koji o tome danas kaže:

“Delegacija Slobodana Miloševića je na pregovore o Kosovu, vođene pre osam godina u Rambujeu, došla kao na izlet, sa već unapred određenom odlukom da ponudu odbaci. To su mnogi od nas koji smo tada bili tamo naslućivali, a danas sam u to više nego siguran. To najbolje pokazuje, uz uobičajeno nadmeno ponašanje Miloševićevih pregovarača, činjenica da su jedini koji su imali povlašćen tretman bili novinari Tanjuga, Politike i RTS-a. I danas čuvam jednu tanjugovu vest u kojoj je na kraju greškom emitovana rečenica: "Pažnja, tekst mi je izdiktiran, ni reč ne bi trebalo menjati". Plan u Rambujeu bio je dakako povoljniji od svega kasnije, ali povoljniji po Srbiju, ne i po Miloševića. On je, duboko verujem, procenio da ne bi politički preživeo gubitak Kosova, a da će, štaviše, ono što će se dogoditi ako bude odbio plan iz Rambujea, još više zbiti redove oko njega. To se i dogodilo, pa je u Vladu u vreme dejstava NATO-a čak ušao Vuk Drašković.”

Milošević, to znamo, ipak nije politički preživeo NATO dejstva, samo je račun počeo da dolazi tek za više od godinu dana, navodi Kusovac:

“Mislim da je ovo što se sada događa u Beču nastavak isporučivanja tog računa. Srbija je, po meni, ako ne ranije, ono svakako u Rambujeu definitivno izgubila šansu da zadrži Kosovo. Taj plan je po meni upravo ono što je za Srbe iz Hrvatske bio plan Z4 – po obične ljude daleko povoljniji od onoga što će se dogoditi. Ali za vlast i jednu i drugu je bilo važnije to koliko bi ti planovi, ako bi bili prihvaćeni, naškodili njima samima.”

Istoričar Čedomir Antić uveren je, međutim, da:

“Papir iz Rambujea i dokument koji je nedavno predstavio predstavnik generalnog sekretara UN gospodin Ahtisari predstavljaju isti dokument.“

Iako je predlog iz Rambujea nudio Srbiji realnu vlast na Kosovu i Metohiji i široku autonomiju za Albance, ipak je taj plan predviđao da posle tri godine bude raspisan referendum, podseća Antić:

“Koji bi svavkako glatko omogućio da stanovništvo Kosova i Metohije, koje su tada 90 odsto činili Albanci, izglasa nezavosnost. Posle toga bi, naravno, na brzu ruku, Kosovo bilo primljeno u Ujedinjene nacije i priznale bi ga sve zemlje, kao što su priznale uostalom i Bosnu, čije je priznanje bilo najspornije od svih bivših jugoslavenskih republika.”

Antić kaže da je i danas slična situacija:

“I dalje se održava jedan privid, pa Marti Ahtisari ne spominje nezavisnost, ali pošto samostalnost Srbije realno postoji, činjenica da on ne spominje suverenitet znači ustvari, realno, u nekom daljem vremenu punu nezavisnost Kosova i Metohije, koje će na posletku biti priznato.”

Čedomir Antić, međutim, ističe da je problem srpskih elita što neprekidno traže krivicu kod drugih:

“I Rambuje i pregovori u Beču su posledica naše neaktivnosti, a ne samo nenaklonosti velikih sila, slabosti naših tradicionalnih saveznika ili fanatičnog nacionalizma i šovinizma političkih elita i narodnih masa kosovskih Albanaca. Prema tome, kao što Milošević nije učinio ništa da integriše Kosovo i Metohiju i građane Kosova i Metohije u sastav srpske države, tako ni posle 2000. godine naše političke demokratske elite nisu bile spremne da urade bilo šta drugo, osim da brane formalni suverenitet koji je priznat jednim sporazumom, odnosno jednom rezolucijom koja je došla kao posledica jednog teškog srpskog nacionalnog poraza. Prema tome, mi treba malo da počnemo da mislimo o sebi, da mislimo na ono šta možemo mi da promenimo u našoj politici i šta mi možemo da spasimo, a ne samo da gledamo na kojoj strani je međunarodna pravda i ne samo da gledamo gde su velike sile. Velike sile su najčešće okrenute svojoj ličnoj koristi i nismo mi ni prvi ni poslednji mali narod kome je učinjena nepravda.”
XS
SM
MD
LG