Politička ubistva u Srbiji tokom dvedesetih godina bila su sredstvo brutalne taktike prema neistomišljenicima ali i neposlušnima. Neki od najčuvenijih procesa privode se kraju, ali se još uvek teško može ustanoviti veza između nalogodavaca i izvršioca mnogih ubistava. Bivši komandant "Crvenih beretki" Milorad Ulemek Legija osuđen je na 15 godina zatvora, a bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković na osam godina, za učešće u ubistvu četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali u trećem ponovljenom sudskom procesu. Advokat porodica oštećenih i doskorašnji generalni inspektor MUP-a Srbije Vladimir Božović izrazio je nezadovoljstvo izrečenom presudom za zločin na Ibarskoj magistrali:
„Ovo je tragedija i porodica Ćuruvija i Pantić i porodica hiljade nerazjašnjenih ubistava u ovoj zemlji. I tek se sad pokazuje koliko je nepohodno zaista suštinski reformisati službe bezbednosti. I koliko su opravdani zahtevi sadašnje EU da nema pregovora, nema razgovara, nema nikakve saradnje sa Vladom u kojoj bi sedeli isti oni ljudi koji su se sastajali sa Legijom, dogovarali da obave stvari, koji ne sarađuju sa Haškim tribunalom.“
Ni šest godina od promene režima “ništa nije promenilo”, ukazivali su članovi porodica ubijenih tokom brojnih sudskih procesa, koje su čak nazivali i farsom. Danica Drašković, supruga lidera SPO Vuka Draškovića i sestra ubijenog Veselina Boškovića, je jednom rekla:
”Ovo je zemlja paradoksa, zločinci su i dalje na ceni, a žrtve niko ne pominje.”
Marko Osmanlijić, brat ubijenog Zvonka:
„Nagrađeni su zbog toga što je ukinuta smrtna kazna. Znate i sami da je isti taj sudija Bojan Mišić i sam bio na ratištu sa Legijom i da nije mogao da donese odluku. I sam njegov izgovor presude drhtavim glasom - odmah se videlo šta će i kako biti. Verujte, mi mi nećemo oprostiti ovaj zločin. Uvek ćemo tražiti pravnim sredstvima, a da znate, ima i drugih sredstava.“
Kazne izrečene u slučaju Ibarske magistrale pokazuju koliko je život devedesetih bio jeftin. Ubistva predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića, vojnog ministra Pavla Bulatovića, visokih policijskih oficira Radovana Stojičića i Boška Buhe, direktora Jata, četvorice političkih funkcionera Srpskog pokreta obnove, pokušaj likvidacije Vuka Draškovića, pa sve do ubistva novinara Dade Vujašinović i Slavka Ćuruvije, Milana Pantića su još uvek ne nerasvetljena. Neka od ključnih političkih ubistava godinama čekaju sudski i istražni rasplet, što u samom procesu otežava pribavljanje dokaza, ali i motiva. Stoga advokat Božo Prelević sumnja da će se ikada saznati stvarni nalogodavci političkih likvidacija:
“Moje lično uverenje je da ovde nikada nije suđeno naredbodavcima i mislim da je i to najveća manjkavost procesa. Ne mogu reći da su za to krivi sudski organi, zato što naredbodavci nikada nisu tuženi, jer očigledno jedan od njih više nije među živima. Tako da je to manjkavost celog postupka, nažalost.”
Politička ubistva sa nikada otkrivanom tajnom, ko je izdavao neredbe leži u samom srcu države,u službama bezbednosti koje su bile krajnje ali I osnovne sredstvo za sprovođenje tih dela. Novinar Filip Švarm je autor emisije “Jedinica” u kojoj objašnjava ulogu Crvenih beretki I državnih naloga devesetih godina:
“Pošto su svi ti nalozi I odluke bili pazljivo prikrivani mi nemamo jasne veze između vrha bivšeg rezima ,vrha drzavne bezbednosti I vrhova svih tih jedinica koje su u svemu tome učestvovali. Ali da kazem da na slučaju ubistvu Ivana Stambolića I Ibarska magistrala,mi smo jasno mogli videti da je taj mehanizam postojao, bez sumnje I kako je taj mehanizam djelovao”.
Mračna prošlost Srbije očito ima zaštitnike u sadašnjim strukturama vlasti, pa Zoran Dragišić profesor na fakultetu civilne odbrane preporučuju da se do pravih nalogodavaca većine ubistava devedesetih može doći tako što bi se procesi izmestili izvan konteksta politike I prabacili u kontekst kriminala.
“Specifičnog kriminala ,koji je , blisko povezan sa politikom I zapravo jedini efikasan način da se ti ljudi u okviru sudskih procesa I istraga koje se vode za određena ubistva, da se oni identifikuju da se njima dokaze da u oni počinili ta krivična dela I da se izvdu pred sud…Međutim vreme izmiče I što više vremena protekne od izvršenja nekog krivičnog dela,šanse da su izvršioci I nalogodavci otkriju, tako da u ovoj konkretnoj situaciji vreme radi protiv nas.“
„Ovo je tragedija i porodica Ćuruvija i Pantić i porodica hiljade nerazjašnjenih ubistava u ovoj zemlji. I tek se sad pokazuje koliko je nepohodno zaista suštinski reformisati službe bezbednosti. I koliko su opravdani zahtevi sadašnje EU da nema pregovora, nema razgovara, nema nikakve saradnje sa Vladom u kojoj bi sedeli isti oni ljudi koji su se sastajali sa Legijom, dogovarali da obave stvari, koji ne sarađuju sa Haškim tribunalom.“
Ni šest godina od promene režima “ništa nije promenilo”, ukazivali su članovi porodica ubijenih tokom brojnih sudskih procesa, koje su čak nazivali i farsom. Danica Drašković, supruga lidera SPO Vuka Draškovića i sestra ubijenog Veselina Boškovića, je jednom rekla:
”Ovo je zemlja paradoksa, zločinci su i dalje na ceni, a žrtve niko ne pominje.”
Marko Osmanlijić, brat ubijenog Zvonka:
„Nagrađeni su zbog toga što je ukinuta smrtna kazna. Znate i sami da je isti taj sudija Bojan Mišić i sam bio na ratištu sa Legijom i da nije mogao da donese odluku. I sam njegov izgovor presude drhtavim glasom - odmah se videlo šta će i kako biti. Verujte, mi mi nećemo oprostiti ovaj zločin. Uvek ćemo tražiti pravnim sredstvima, a da znate, ima i drugih sredstava.“
Kazne izrečene u slučaju Ibarske magistrale pokazuju koliko je život devedesetih bio jeftin. Ubistva predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića, vojnog ministra Pavla Bulatovića, visokih policijskih oficira Radovana Stojičića i Boška Buhe, direktora Jata, četvorice političkih funkcionera Srpskog pokreta obnove, pokušaj likvidacije Vuka Draškovića, pa sve do ubistva novinara Dade Vujašinović i Slavka Ćuruvije, Milana Pantića su još uvek ne nerasvetljena. Neka od ključnih političkih ubistava godinama čekaju sudski i istražni rasplet, što u samom procesu otežava pribavljanje dokaza, ali i motiva. Stoga advokat Božo Prelević sumnja da će se ikada saznati stvarni nalogodavci političkih likvidacija:
“Moje lično uverenje je da ovde nikada nije suđeno naredbodavcima i mislim da je i to najveća manjkavost procesa. Ne mogu reći da su za to krivi sudski organi, zato što naredbodavci nikada nisu tuženi, jer očigledno jedan od njih više nije među živima. Tako da je to manjkavost celog postupka, nažalost.”
Politička ubistva sa nikada otkrivanom tajnom, ko je izdavao neredbe leži u samom srcu države,u službama bezbednosti koje su bile krajnje ali I osnovne sredstvo za sprovođenje tih dela. Novinar Filip Švarm je autor emisije “Jedinica” u kojoj objašnjava ulogu Crvenih beretki I državnih naloga devesetih godina:
“Pošto su svi ti nalozi I odluke bili pazljivo prikrivani mi nemamo jasne veze između vrha bivšeg rezima ,vrha drzavne bezbednosti I vrhova svih tih jedinica koje su u svemu tome učestvovali. Ali da kazem da na slučaju ubistvu Ivana Stambolića I Ibarska magistrala,mi smo jasno mogli videti da je taj mehanizam postojao, bez sumnje I kako je taj mehanizam djelovao”.
Mračna prošlost Srbije očito ima zaštitnike u sadašnjim strukturama vlasti, pa Zoran Dragišić profesor na fakultetu civilne odbrane preporučuju da se do pravih nalogodavaca većine ubistava devedesetih može doći tako što bi se procesi izmestili izvan konteksta politike I prabacili u kontekst kriminala.
“Specifičnog kriminala ,koji je , blisko povezan sa politikom I zapravo jedini efikasan način da se ti ljudi u okviru sudskih procesa I istraga koje se vode za određena ubistva, da se oni identifikuju da se njima dokaze da u oni počinili ta krivična dela I da se izvdu pred sud…Međutim vreme izmiče I što više vremena protekne od izvršenja nekog krivičnog dela,šanse da su izvršioci I nalogodavci otkriju, tako da u ovoj konkretnoj situaciji vreme radi protiv nas.“
