Dostupni linkovi

logo-print

Miloševićeva ostavština na Kosovu


Na samog početku uspona, mase su Miloševiću samo jedno poručivale: „Slobo, ne daj Kosovo“:

„Da se ne brinete, da se ne plašite, nikad nećemo dati Kosovo!“

Glasovi koji čujete, a koji dopiru iz arhive Radija Slobodna Evropa, prolamali su se sa mitinga kosovskih Srba krajem osamdesetih. Na čelu njihove organizacije bio je Miroslav Šolević, tada lider Srpskog pokrata otpora. Iako ga je na neki način ustoličio na mestu lidera Srba, Milošević ga se rešio još pre 1989. godine, i preselio u Niš, navodno zarad njegove bezbednosti. Tu je do nedavno, kako sam kaže, čuvao koze u selu Vilandrica, ali i od toga je odustao i vratio se politici:

„Čuvao sam koze, ali pošto je veliki broj stoke otišao u parlament, sad više nemam šta da čuvam.“

Miloševića osuđuje, ali i ne odbacuje. Osuđuje zato što je, kako kaže, srpske interes upotrebio samo u svrhu ostanka na vlasti, ali ne odbacuje iz uverenja da je kosovsko pitanje posledica albanskih secesionističkih zahteva koji su postojali i pre Miloševića, te međunarodne zavere:

„Kakva god da je vlast bila u Beogradu, Albanci su samo tražili nekog moćnog saveznika vani za razbijanje Jugoslavije i našli su ga u NATO paktu i u Amerikancima.“

Stoga Šolević zaključuje da Milošević nije Albance Srbiji niti približio, niti udaljio, ali i priznaje:

„Imao je grešaka. U vreme kada je imao šansi da popravi neke stvari, bavio se time kako da očuva socijalizam u Srbiji. Znači, on je dobro napisao rad, ali je promašio temu.“

Potpuno suprotnog gledišta od ovoga je istoričarka Ljubinka Trgovčević. Ona je uverena da je Miloševićeva politika direktno podsticala albanski separatizam, te da je prva kapitalna greška na tom putu bilo ukidanje autonomije pokrajina u Srbiji:

„Poznato je da osvajanje slobode uvek ide korak napred. Dakle, ako su oni imali autonomiju, oduzimanje te autonomije je automatski oduzimanje, jednoj velikoj grupaciji građana, već osvojenih prava, prava koja su oni uživali i za koja su mislili da im pripadaju.“

Takve stavove Ljubinka Trgovčević zastupala je u vreme kada je Milošević sa političke scene istisnuo Ivana Stambolića, nespreman da čuje, a kamoli prihvati sugestije. Trgovčević je tada bila član Predsedništva Srbije. Njeni stavovi nisu imali odjeka:

„Smatrala sam da najveći narod u zemlji, dakle srpski, ima i najveću odgovornost. Jačanjem nacionalizma najvećeg naroda istovremeno plašite sve narode koji su bili brojčano manji. Smatrala sam da to vodi ka ratu i to se pokazalo kao potpuno tačno.“

Od čuvene proslave na Gazimestanu i Miloševićeve poruke, ozbiljno razmatrane u haškom procesu:

„Opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.“

Preko prkosnog, po Srbe autodestruktivnog stava, kojim se dičio u devedesetim:

„Srbija se neće ni povijati, ni saginjati…“

Pa sve do potpunog nepriznavanja poraza i onda kada je praktično potpisao kapitulaciju nakon rata sa NATO-om:

„Buduća pokolenja imaće šta da pamte, imaće kim da se ponose…“

Milošević je išao iz greške u grešku, što ne spori ni odlazeća vlast u Srbiji. Portparol partije premijera Koštunice, Andreja Mladenović zaključuje:

„To vreme – devedesete godine – će očigledno nas u narednom periodu dosta koštati.“

Slični stavovi najčešće se mogu čuti i od građana, što pokazuje i naša anketa:

„Uvek su odgovorni oni koji vode državu, od Karađorđevića nadalje.“

„Mislim da je do 1999. godine vođena jedna vrlo štetna i pogubna politika, pre svega za Srbe koji žive na teritoriji Kosova.“

„Bila sam prisutna na Gazimestanu 1989. godine. Mi Srbi, prolazimo zemljom kosovskom i gađamo kuće albanske, a uopšte ne znamo zašto to činimo.“

Međutim, u vlasti u Srbiji ni danas ne postoji jasan odnos i osuda represivne politike sprovođene duže od deceniju na Kosovu:

„Vi u državi ne možete d nađete bilo koju etničku grupu da na teritoriji na kojoj živi ima paralelni sistem – institucija, parlamenta, vlade, školstva, zdravstva i svega ostalog.“

A upravo je tako bilo na Kosovu, potseća Mladenovic. Međutim, istoričarka Ljubinka Trgovčević navodi da se u Miloševićevo vreme radilo o neshvatanju načina na koji se unutar sistema suzbija separatizam. Ona navodi jedan evropski primer:

„Uzmite britanski primer. Oni umeju da odgovore na separatizam – dali su Škotskoj poseban parlament. Dakle, njihova elita pokušava da zadovolji neke separatističke težnje da bi se sačuvala država.“

Milošević, svojevremeno, nije prepoznao ni u albanskim redovima one spremne na kompromis, već je krenuo putem takozvane srbizacije albanskog prostora, nastavlja naša sagovornica:

„Ne treba zaboraviti da je, recimo, jedan od vodećih političkih lidera Albanaca – Azem Vlasi – imao tu tezu da Albanci mogu da budu sastavni deo Jugoslavije, ali da ih ne teramo da budu Srbi.“

Praktično, Miloševićeva politika preokrenula je i one albanske političare, projugoslvenski orijentisane, na stranu nezavisnog Kosova. Sve je okončano krvoprolićem. Državne formacije počinile su zločine i zbog kojih je Miloševiću suđeno, a koji se često smatraju najjačim argumentom za davanje nezavisnosti Kosovu. Čak i oni koji su Miloševiću davno okrenuli leđa, poput Miroslava Šolevića, nisu spremni da priznaju zastrašujuću kosovsku istinu:

„Nijedan zločin mi na Kosovu nismo počinili, već smo branili teritorijalni integritet Srbije.“

Zločini su tema o kojoj se mora govoriti, ali tu priču moraju otvoriti političke elite, podvlači Ljubinka Trgovčević:

„Ali to je proces koji će da traje i u narednim decenijama.“

A možda i duže, jer posledice Miloševićeve politike i danas određuju sudbinu Srbije, a možda je više od svega određuje nespremnost da se prizna da je toliko toga bilo pogrešno.
  • 16x9 Image

    Miloš Teodorović

    Glavni i odgovorni urednik u beogradskom dopisništvu RSE od decembra 2014. Višestruko nagrađivan za rezultate postignute u istraživačkom novinskom, radio i TV novinarstvu.

XS
SM
MD
LG