Budućoj vladi, kojoj će na čelu verovatno biti dosadašnji premijer Vojislav Koštunica, može se učiniti da je to upisala poen, ali, kao što reče i ministar Drašković, kupljeno vreme će zapravo morati da se plati za samo nekoliko meseci. I šta? Cena će opet biti Mladić. Milica Đilas, savetnik u Vladinoj kancelariji za evropske integracije:
„Ukoliko se nastavi po modelu ,stani-kren‘i ili što ja često kažem ,mi vas kao integrišemo, a vi se kao reformišete‘, onda se bojim da ni ta obnova pregovora, pa ponovo pokretanje tog uslova izručivanja Mladića pre nego što se sporazum potpiše, zapravo mnogo ne znači.“
Dakle, Mladić i ostali stići će na naplatu za koji mesec kasnije. Pitanje je samo da li će srpska elita bez roptanja i spoljnih pritisaka ispuniti taj haški uslov, ne samo zato sto MORA nego zato što ŽELI da ga ispuni, ili će nastaviti dosadašnju politiku anesteziranja društva, odlaganjem dugova koje će kasnije plaćati uz mnogo veće kamate. Milica Đilas:
„Mislim da je pravo pitanje – da li će nova vlada, nakon što bude definisana, početi da radi svoj posao i zaista shvatiti da je budućnost Srbije u tome da ozbiljno pristupi reformama i procesu evropskih integracija, ili će to ostati nešto što se dominantno dešava pod pritiskom spolja. Onda je, znači, stalni domen politike uslovljavanja, i u tom slučaju ćemo verovatno videti kako se u sledećim etapama stalno postavljaju neki novi uslovi.“
Srbija bi, ako iskoristi momentum, što bi rekli u Briselu, mogla veoma profitirati ako se uzme u odgovornost i što pre obavi sve što je nužno za potpisivanje Sporazuma o asocijaciji i pridruživanju. Beneficije suseda koji su to već obavili, ozbiljnoj vladi bi trebalo valjda da budu dovoljan mamac.
Hrvatska je 2004. godine dobila status kandidata za EU. Profesor Damir Grubiša za naš program kaže da se njegovoj zemlji već nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju otvorio pristup u tri fonda:
„Dobili smo pristup u tri fonda – ISPA, SAPA i PHARE – što je pomalo dovelo do eskalacije novčane pomoći, koja je prošle godine iznosila ukupno 140 milijuna eura. To je uglavnom pomoć za restrukturiranje privrede, uglavnom malim i srednjim poduzećima, i treba omogućiti stvaranje veće konkurentnosti hrvatske privrede u trenutku kad joj se otvaraju evropska tržišta. To je jedna stvar. Druga stvar, koja je vrlo bitna, ona je donijela slobodan pristup evropskom tržištu. To znači da su automatski ukinute carine na uvoz za sve proizvode iz EU. To znači da su ti proizvodi sada postali jeftiniji za 10 do 20 posto.“
Dakle, veliki broj preduzeća i lokanih zajednica dobili su mogućnost da koriste te bespovratne i vrlo povoljne kreditne fondove za restrukturiranje.
Profesor Grubiša odgovara na pitanje u kakvoj bi situaciji bila Hrvatska da nije potpisala Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji:
„U daleko težoj situaciji nego što je sada. Prvo, bilo bi joj zatvoreno tržište EU, imala bi, dakle, daleko veće teškoće u međunarodnoj trgovini. Uz to bi išao i potpuni nedostatak tih fondova koji su, ipak, unijeli značajnu živost i malo-pomalo mijenjaju i mentalitet ljudi. A s treće strane, naravno, imamo i one elemente koji spadaju u set političkih prednosti koje Hrvatska dobiva sa suradnjom sa EU. Drugim riječima, uspostavljaju se zajednička konzultativna EU i Hrvatske, Hrvatska dobiva pristup u sve institucije EU, dakle tretirana je kao budući kandidat. To se ostvarilo 2004. godine, kada je Hrvatska i dobila, na osnovu tog sporazuma, i status kandidata, što je jako važno.“
Treba li podsećati da je Hrvatska i sama morala da preskoči hašku preponu u obličju generala Gotovine. Preskočila ju je i upravo smo čuli šta je od EU dobila.
Srbija sada stoji pred sličnim izborom: ili sve maločas pobrojane beneficije – ekonomske i političke, u brzom vozu za Brisel - ili Mladić.
„Ukoliko se nastavi po modelu ,stani-kren‘i ili što ja često kažem ,mi vas kao integrišemo, a vi se kao reformišete‘, onda se bojim da ni ta obnova pregovora, pa ponovo pokretanje tog uslova izručivanja Mladića pre nego što se sporazum potpiše, zapravo mnogo ne znači.“
Dakle, Mladić i ostali stići će na naplatu za koji mesec kasnije. Pitanje je samo da li će srpska elita bez roptanja i spoljnih pritisaka ispuniti taj haški uslov, ne samo zato sto MORA nego zato što ŽELI da ga ispuni, ili će nastaviti dosadašnju politiku anesteziranja društva, odlaganjem dugova koje će kasnije plaćati uz mnogo veće kamate. Milica Đilas:
„Mislim da je pravo pitanje – da li će nova vlada, nakon što bude definisana, početi da radi svoj posao i zaista shvatiti da je budućnost Srbije u tome da ozbiljno pristupi reformama i procesu evropskih integracija, ili će to ostati nešto što se dominantno dešava pod pritiskom spolja. Onda je, znači, stalni domen politike uslovljavanja, i u tom slučaju ćemo verovatno videti kako se u sledećim etapama stalno postavljaju neki novi uslovi.“
Srbija bi, ako iskoristi momentum, što bi rekli u Briselu, mogla veoma profitirati ako se uzme u odgovornost i što pre obavi sve što je nužno za potpisivanje Sporazuma o asocijaciji i pridruživanju. Beneficije suseda koji su to već obavili, ozbiljnoj vladi bi trebalo valjda da budu dovoljan mamac.
Hrvatska je 2004. godine dobila status kandidata za EU. Profesor Damir Grubiša za naš program kaže da se njegovoj zemlji već nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju otvorio pristup u tri fonda:
„Dobili smo pristup u tri fonda – ISPA, SAPA i PHARE – što je pomalo dovelo do eskalacije novčane pomoći, koja je prošle godine iznosila ukupno 140 milijuna eura. To je uglavnom pomoć za restrukturiranje privrede, uglavnom malim i srednjim poduzećima, i treba omogućiti stvaranje veće konkurentnosti hrvatske privrede u trenutku kad joj se otvaraju evropska tržišta. To je jedna stvar. Druga stvar, koja je vrlo bitna, ona je donijela slobodan pristup evropskom tržištu. To znači da su automatski ukinute carine na uvoz za sve proizvode iz EU. To znači da su ti proizvodi sada postali jeftiniji za 10 do 20 posto.“
Dakle, veliki broj preduzeća i lokanih zajednica dobili su mogućnost da koriste te bespovratne i vrlo povoljne kreditne fondove za restrukturiranje.
Profesor Grubiša odgovara na pitanje u kakvoj bi situaciji bila Hrvatska da nije potpisala Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji:
„U daleko težoj situaciji nego što je sada. Prvo, bilo bi joj zatvoreno tržište EU, imala bi, dakle, daleko veće teškoće u međunarodnoj trgovini. Uz to bi išao i potpuni nedostatak tih fondova koji su, ipak, unijeli značajnu živost i malo-pomalo mijenjaju i mentalitet ljudi. A s treće strane, naravno, imamo i one elemente koji spadaju u set političkih prednosti koje Hrvatska dobiva sa suradnjom sa EU. Drugim riječima, uspostavljaju se zajednička konzultativna EU i Hrvatske, Hrvatska dobiva pristup u sve institucije EU, dakle tretirana je kao budući kandidat. To se ostvarilo 2004. godine, kada je Hrvatska i dobila, na osnovu tog sporazuma, i status kandidata, što je jako važno.“
Treba li podsećati da je Hrvatska i sama morala da preskoči hašku preponu u obličju generala Gotovine. Preskočila ju je i upravo smo čuli šta je od EU dobila.
Srbija sada stoji pred sličnim izborom: ili sve maločas pobrojane beneficije – ekonomske i političke, u brzom vozu za Brisel - ili Mladić.
