Dostupni linkovi

logo-print

Život u provizoriju


Gošća Press kluba je psihološkinja Jelena Vlajković, profesorka na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.


RSE: Živimo u jednom provizoriju i ništa ne znamo. Ne znamo da li će biti novih izbora, ili će biti formirana vlada, ko će ući u vladu, ko će biti premijer, ko ministar policije. Kako bi ste opisali to stanje i uticaj takvog stanja na psihu svih nas?

VLAJKOVIĆ: Ova situacija, u kojoj se trenutno nalazimo, za najveći broj nas, ako ne i za sve stanovnike Srbije, nije novina. Do sada smo, ko zna koliko puta, bili u toj situaciji. Rekla bih da se kod većine nas rađa jedan fenomen, koji je poznat iz psihopatologije i čini sastavni deo kliničke slike mnogih poremećaja, a to je fenomen – već viđeno. Od referenduma za Ustav Srbije, a i ranije, imali smo jedno ponavljanje situacije koja je bila u Srbiji za vreme Miloševića. Sećam se kako je referendum za usvajanje Ustava bio predstavljen u javnosti. Taj referendum je trajao dva dana. Ne verujem da je praksa u demokratskim zemljama da bilo koje glasanje traje dva dana. Ovde je to prihvaćena kao najnormalnija stvar. Ljudima je predstavljeno, da ako se usvoji Ustav, da je stvar gotova, da smo spasili Kosovo. Sećam se tužnih scena i ljudi sa Kosova koji su na ulicama Mitrovice slavili usvajanje Ustava i ozarenih lica govorili o tome da smo konačno uspeli da spasemo Kosovo. To je laž kojoj je aktualna vlast pribegla, iz njima znanih razloga, i ponovo na scenu dovela ono, što je u vreme Miloševića non-stop postojalo, a to je laž i negiranje realnosti. Mi smo opet u situaciji da živimo u jednoj potpunoj negaciji realnosti. Sada su glavni razgovori oko toga da nećemo potpisati nezavisnost Kosova. Niko ne postavlja pitanje da li će bilo ko od nas tražiti da mi to potpišemo. Šta će se onda desiti? Onda će se desiti da ćemo nastaviti da živimo paralelnim životima. I do sada smo živeli u zemlji Srbiji u kojoj je Kosovo bilo nezavisno. Mi i dalje nećemo imati Kosovo na onaj način na koji želimo da ga imamo. Jedino ćemo ga imati u vremenskim prognozama na televiziji, gde će nas obaveštavati, pored Niša i Vranja, kolika je temperatura u Prištini. To će biti jedino naše prisustvo na Kosovu.

RSE:
Kada je trebala Crna Gora da se osamostali i tada je bila buka oko toga šta će biti, šta može da se desi, a sve je prošlo izuzetno mirno, bez ikakvih problema. Ako ode Kosovo, a verovatno hoće, da li će i to proteći mirno, ili mislite da bi moglo da bude reagovanja koja su nepoželjna?

VLAJKOVIĆ: To sve zavisi od političkih stranaka koje su na vlasti. Mislim da je većini ljudi u Srbiji dosta Kosova i cele priče o Kosovu, a naročito im je dosta da ginu naši mladi ljudi i da nekome padne na pamet da ide da brani Kosovo svim sredstvima. Mislim da mnoge partije na tome grade svoj politički kredibilitet. Rekla bih da će oni pokušati da podignu temperaturu, da će biti protesti, ali ne verujem da ima toliko malo pameti, i kod njih i kod drugih, da se krene u neku ozbiljnu ofanzivu odbrane Kosova.

RSE:
Kako bi vi, kao psiholog, ocenili političara koji neće da primi jednog izaslanika međunarodne zajednice? Kako bi nazvali taj postupak?

VLAJKOVIĆ:
Tog čoveka bih procenila kao osobu koja nije naučila da razdvaja privatno od profesionalnog, ili javnog, ponašanja. Biti na takvom mestu, kao što je premijersko, zahteva određen set ponašanja koja pripadaju profesiji koju obavlja. Prema tome, političar može da misli intimno, da ima različita uverenja, ali on mora da se ponaša profesionalno. Tu su se potpuno pobrkali lončići. Takvo ponašanje je nedopustivo u civilizovanom svetu.

RSE: Mladi ljudi nemaju posao, ali ni perspektivu. Kada je naša generacija završavala škole, znali smo da ćemo se brzo zaposliti, da ćemo kroz izvestan broj godina dobiti neki stan. Generacije koje dolaze nemaju nikakvu šansu da dobiju bilo kada, bilo kakav stan, nemaju čak ni perspektivu za posao, sem ako to nije neka tražena profesija. Šta to izaziva kod mladog sveta?

VLAJKOVIĆ: Kod mladog sveta to izaziva dvostruku reakciju, ili apatiju, ili bes, ali se vrlo često iz apatije prelazi u bes. Svedoci smo povećanog nasilja među mladim ljudima. O tome su sredstva informisanja ovih dana pisala veoma mnogo. Naravno da ukupna društvena situacija utiče na toliku količinu agresije i besa kod mladih ljudi. Kada nemate posla, nemate ni perspektivu. Nekoliko generacija su žrtvovane generacije. To su generacije kojima je zaustavljen socijalni sat – ne mogu da se zaposle, ni da osnuju porodice. U izvesnom smislu i biološki sat je zaustavljen jer nema reprodukcije, nema nataliteta. Imam utisak da smo od 2000. godine do ubistva premijera Đinđića išli u pravcu izgradnje institucija, a sada imamo razgrađivanja institucija, s jedne strane, i stvaranje lažnih, nakaznih, institucija, s druge strane.

RSE:
Kada dođu stranci u Beograd kažu da se ovde veselo i lepo živi, da su divni provodi i slično. Njima se svima ovde dopada. Kao da žive u nekoj čamotinji, pa kada dođu ovde, živnu.

VLAJKOVIĆ: Verovatno zato jer očekuju da je ovde čamotinja. Postoji nešto što kod mladih ljudi, i pored te apatije i agresivnosti, razvija jedan hedonistički odnos prema životu - daj šta daš, daj da se danas provedem. To je slika koju pruža samo Beograd. Beograd nije Srbija i ne može da je reprezentuje. Naša unutrašnjost pruža jednu sasvim drugačiju i tužnu sliku, tužnu sliku sa nekoliko kafića i krčmi u kojima pevaju pevaljke. Mladi ljudi sve više piju, alkoholizam je u porastu među mladim ljudima. Beograd je jedan dekor koji ne oslikava pravu sliku u Srbiji.

RSE: Imam utisak da se lagodnije živelo u Miloševićevo vreme. Bar ste mogli da putujete, lako ste dobijali vize. Sada je nemoguće da dobijete vizu za bilo koju evropsku zemlju. Najlakše se dobija američka viza, koja se nekada dobijala najteže. Ponovo smo u nekoj vrsti izolacije.

VLAJKOVIĆ: To su sredstva kažnjavanja i sredstva prisile. Ne radi se samo o tome da mi nismo isporučili ono što Evropa hoće. Evropa hoće da isporučimo Mladića. Nije samo stvar u tome isporučiti nekoga. Nismo se odredili prema ratnim zločinima. Da li je tih zločina bilo? Očigledno da jeste. Šta je sa onim leševima koji su pronađeni u jamama? Šta se u stvari desilo? Vlast koja rukovodi Srbijom nije ništa učinila da ljudi postanu svesni šta se devedesetih dešavalo na ovim prostorima. Pogledajte samo farsu od dugotrajnog suđenja ubicama Zorana Đinđića. Advokati liče na svoju klijentelu. Tako se i ponašaju. Potpuno se gubi granica između dobra i zla, između dozvoljenog i nedozvoljenog, između poželjnog i onoga što treba da se sankcioniše. Ono što se može zameriti vlasti koja je sada na odlasku, vladi premijera Koštunice, je to što je na scenu ponovo dovedeno ludilo Slobodana Miloševića i ludilo devedesetih.

RSE: Kako su uspeli da se vrate? Nije postojala velika želja naroda da se oni vrate. Imam utisak da je to bio neki imperativ političara.

VLAJKOVIĆ: Lako je moguće. Setimo se samo kako je Koštunica postao pravi protivnik Slobodana Miloševića. Tadašnji DOS je njega istakao kao ličnost i oni su narodu tog čoveka predstavili na sasvim drugi način. Ljudi su masovno počeli da glasaju za njega. Ta podrška itekako jenjava, ali se još uvek održava. Između Radikala i DSS-a ljudi, pogotovo oni koji se malo uplaše radikalskog radikalizma, glasaju za manji radikalizam.

RSE: Srbi sa Kosova su uvek bili za Radikale, a sada su glasali za Koštunicu.

VLAJKOVIĆ: Zato što je on na vlasti i čini im se da će on zastupati na najbolji mogući način njihove interese, a njihovi interesi su da opet vladaju Kosovom, da budu onaj deo zajednice koji vlada onim drugim delom. Stvari su se promenile. To treba ljudima reći, a to ljudima neće niko da kaže.

RSE: Mnoge stvari su se pred izbore dešavale i nagoveštavale da imamo već nešto u rukama, da ćemo ubrzo znati ko je ubio Ćuruviju, ko Pantića, ali je opet sve zaćutalo. Da li oni nas smatraju glupim ili računaju na kratku pamet?

VLAJKOVIĆ: Računaju na kratku pamet, ali i znaju da nije lako. I oni imaju iskustvo. Koliko je godina bilo potrebno da se dogodi 5. oktobar? Sećate se svih onih protesta i šetnji. Tada je postojala i jedna kritična masa političara koji su mogli da organizuju i sprovedu proteste. Oni znaju da je to nemoguće u ovom trenutku, makar nemoguće dok su oni na vlasti. Rekla bih da ih je baš briga.

RSE: Mislite li da je potrebno da prođe vreme da se ponovo nagomila ta energija koja je rušila jedno i dovodila na površinu drugo?

VLAJKOVIĆ: Mislim da je to neophodno, kao što je neophodno da postoji neko ko će kanalisati tu energiju. Nagomilana energija dovodi do pojedinačnih izliva besa i agresije. Da bi se sve to sprovelo, onako kao što je bilo 5. oktobra, potrebno je veoma mnogo na tome raditi i potrebna je podrška nekih sila kojima bi išlo u korist da se to dogodi.

RSE: Koliko je, po vama, daleko Evropa od nas u ovom trenutku? Neke zemlje, koje su primljene u Evropu, će moći da dobiju euro kao valutu tek 2012. godine. Mi nismo završili ni pregovore o pridruživanju.

VLAJKOVIĆ: Niti smo uradili sve ono što treba da uradimo da bi smo postali kandidati. Mislim da smo jako daleko od Evrope. Veoma mi je žao što to moram da kažem. Teško da će moja generacija dočekati neki boljitak od svega toga.

RSE: Da li vas pitaju vaši studenti koliko smo daleko od Evrope?

VLAJKOVIĆ:
Ne. Ni na fakultetu ne postoji kritična masa studenata koja bi digla svoj glas. Svi su se zavukli u knjige i ne interesuju ih različita previranja. Jednog dana, pre 2000. godine, u mom kabinetu je bilo oko 12 studenata. Palo mi je na pamet da ih pitam da li među njima ima onih koji nisu nikada leteli avionom. Osam studenata je diglo ruke. Ti mladi ljudi nisu imali novca i nisu otišli ni do Crne Gore avionom. To su sve određena iskustva. Nekada će raditi neke odgovorne poslove, a osećaće se nesigurnim na velikim svetskim aerodromima. To su životne veštine koje se uče.

RSE: Osim predavanja, imate i dane za konsultacije. Šta vas studenti pitaju kada dođu na konsultacije? Začude li vas ponekada njihova pitanja?

VLAJKOVIĆ: Uglavnom dolaze na konsultacije u vezi svojih seminarskih radova, ili u vezi diplomskog rada. Ima studenata koji mole, u nekom periodu školske godine, kada jure uslov da upišu godinu, da napravim još jedan ispitni rok jer ukoliko ne upišu godinu, roditelji neće moći da ih finansiraju i moraće da se vrate kući. U pitanju je njihov studij. Uvek im izađem u susret.

RSE: Da li vas pitaju kako da se postave jednog dana u životu kada diplomiraju i kakvo je vaše iskustvo.

VLAJKOVIĆ: Takve informacije oni dobijaju na vežbama. Mislim da programu nedostaje, a ove godine ću ja, u okviru svoga predmeta to uvesti, rad na etičkom kodeksu psihologa. Rad sa ljudima je uvek rad u kojem može, jednog dana, da se pojavi korupcija. Mislim da je vrlo važno mlade ljude upoznati sa nekim osnovnim etičkim postulatima struke kojom će se baviti.

RSE: Videla sam vest da se prodaju milioni bensedina u apotekama. Čega je to znak?

VLAJKOVIĆ:
To je znak da smo veoma uznemirena nacija. S druge strane to je znak jedne mentalno-higijenske dekulture. Ljudi misle da ako popiju bensedin, ili bilo šta drugo, da će njihov problem, koji ih tišti, nestati. Ovde ljudi nisu navikli da razmišljaju i rešavaju svoje intimne probleme. Kod nas je još uvek sramota otići kod psihologa i pozabaviti se sobom. Postoji i jedno mišljenje da je razmišljati o sebi previše sebično, da uvek treba razmišljati samo o drugima. To je pogrešno. Čovek koji ne razmišlja o sebi na pravi način, ne može razmišljati ni o drugima. Ljude treba edukovati i vaspitati. Očekivala sam da će javni servis imati emisije tog tipa, da ljudi nauče da zavire malo u sebe, da vide šta ih tišti i na koji način sa tim mogu da izađu na kraj.

RSE:
Kako neko ko je izgubio posao, neko ko ima minimalac, ili penziju od šest hiljada dinara, ko treba da živi i da plati sve račune, da pomogne sebi?

VLAJKOVIĆ: Ako je čovek dovoljno mlad i zdrav, mislim da ne postoji situacija koja je nerešiva. Za nekoga ko ima puno godina i ako je hronično bolestan to je već druga stvar. Predlagala sam da se u velikim firmama, u kojima će veliki broj ljudi ostati bez posla, naprave neke grupne podrške pomoći, gde bi se razgovaralo i pomoglo ljudima da promene ugao gledanja. Sećam se 1998. godine, kada je donet Šešeljev zakon, kada su profesori univerziteta morali da potpisuju Ugovor o radu. Mi smo to shvatili kao potpisivanje lojalnosti tadašnjoj vlasti. Sa preko 70 profesora Filozofskog fakulteta sam odbila da to potpišem. Ta odluka nije bila laka. Pretio nam je otkaz. Verovatno bi smo ga i dobili da tada dekan nije bio profesor Vojvodić, koji nije želeo da tera tu stvar do kraja. Sama podižem kćerku. Dugo smo sedele i razgovarale. Vagala sam, ali u jednom trenutku prosvetlenja sam pomislila da li moram da budem profesor univerziteta? Šta sve još znam da radim da bih mogla da opstanem i da preživim? Tada, kada sam iz drugog ugla, potpuno oslobođena nekih statusnih predrasuda, pogledala na stvari, osetila sam veliki trenutak oslobađanja. U jutro, kada sam se pogledala u ogledalo, osećala sam se sjajno. Nisam više bila napeta.

RSE: Mogli ste da prihvatite bilo šta da radite?

VLAJKOVIĆ:
Bilo šta. Tada sam bila desetak godina mlađa. Pomislila sam da je sjajno iskustvo prodavati na buvljoj pijaci. Mogu da stojim, dobro se obučem, mogu da švercujem, mogu da idem u Budimpeštu, u Segedin. Zašto da ne. Ako čovek tako počne da gleda na stvari, onda će mu se otvoriti niz mogućnosti. Žene koje ostaju bez posla, dovoljno su u snazi, dovoljno su mlade, sve su mame, mogu da uzmu decu na čuvanje. Ljudi ne znaju kome decu da ostave. Postoji mogućnost da se nekoliko osoba udruži i da naprave neku malu proizvodnju. Potrebne su ideje, potrebna je hrabrost. Pristalica sam shvatanja da su teške životne situacije neosporno rizik za čovekovo funkcionisanje i mentalno zdravlje, ali mogu da budu i šansa. Godinama sam pružala psihološku pomoć izbeglicama. Tu sam puno naučila i videla kako se različite ličnosti snalaze u teškim životnim okolnostima. Moje iskustvo govori da su žene mnogo snalažljivije. One su, vajda zato što imaju ideju vodilju da izvedu decu na put i da spasu decu, spremne da prihvate sve poslove da bi svoj cilj ostvarile.
XS
SM
MD
LG