Dostupni linkovi

logo-print

Efikasnost međunarodnog pritiska


Srdan KUSOVAC, Danijela DOMAZET, Radovan BOROVIC

* * * * *

Šta se danas može smatrati međunarodnim pritiskom kada je reč o Srbiji, zemlji koja je devedesetih godina na neki način bila ogledni model međunarodnih pritisaka, od političke izolacije, ekonomskih sankcija, pa sve do vojne intervencije, zemlji koju sada muče nerešen status Kosova, otvoreno pitanje buduće vlade, kao i nezavršena saradnja sa tribunalom u Hagu?

Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u razgovoru sa Radovanom Borovićem, novinarom Radija Slobodna Evropa, analizira mehanizme i ciljeve međunarodnih pritisaka na Srbiju:

STOJILJKOVIĆ: Postoji čitava lepeza mehanizama koji se koriste ako se hoće ostvariti nekakav rezultat i uticati na domaće javno mnenje i političke strukture i elite u zemljama u tranziciji ili u zemljama u razvoju, mada tog mehanizma nisu lišene ni daleko stabilnije demokratije i zemlje takozvanih srednjih veličina i uticaja u međunarodnim političkim, finanijskim i ekonomskim odnosima. To je, dakle, svakako moć novca, investicija i slične vrste uslovljavanja. S druge strane je to nekakva klasična moć prinude ili velikih vojnih integracija. Treći mehanizam jeste mehanizam delovanja na interesne asocijacije preko njihovih međunarodnih centrala. I ono što se sada pokazuje u sve većoj meri značajno za Srbiju i za krug zemalja koje su aspiranti za ulazak u Evropsku uniju, to je delovanje takozvanih političkih familija, koje su organizovane unutar Evropskog parlamenta ili na internacionalnom planu, i koje prosto na taj način mogu da utiču na svoje članice ili pridružene članice. Nije tajna da su, recimo, naše partije ili naše ključne partije, one demokratske orijentacije, u statusu pridruženog člana ili punopravnog člana ovih organizacija, a logika i politika tih integracija, odnosno političkih porodica, isto tako utiče na odgovarajuće političke aktere u ovakvim zemljama kao što je Srbija.

RSE: Srbija se u ovom trenutku nalazi u jednoj poziciji utvrđivanja nove vlade. Pitanja Haga i Kosova su oduvek prisutna. Vidite li neke mehanizme da se ti ciljevi što pre reše, da se sva ta pitanja završe?

STOJILJKOVIĆ: To je prosto pitanje u kojoj meri i kako se gradi rešenje. Tu morate voditi računa o odnosu snaga unutar partijsko-političke scene, o raspoloženju u javnosti, o mogućim konsekvencama ovakvog ili onakvog poteza koji pravite. Tu je jednostavno na delu ta čuvena logika štapa i šargarepe. U tom trenutku procenjujete šta od takvog rešenja možete ponuditi da u saglasnosti sa klasičnom teorijom konflikta, iz konflikta izađete i ponudite takvo rešenje koje je proceduirano, koje je vremenski dimenzionirano i koje može dati takav rezultat da i jedna i druga strana mogu izaći sa tim rešenjem čistog obraza, odnosno dobiti neke kompenzacije koje mogu održati vaše favorite u određenoj zemlji u orbiti vlasti. To znači da istovremeno uz takvo rešenje morate ponuditi i mogućnost neke vrste, uslovno da kažem, kompenzacije, koja je ovde uvek kompenzacija u vidu garancija ubrzanja procesa integracija određene zemlje u EU.

RSE: Da li se tu može meriti neki dobitak ili gubitak, kako za one koji žele da izvrše pritisak, tako i za one na koje se taj pritisak vrši?

STOJILJKOVIĆ: Tu se radi o realnosti procena. Ne možete zanemariti domaće javno mnenje, uputiti mu poruku koja promašuje politički mentalitet, vrednosti i stavove većinskog dela javnog mnenja. Onda je vaš pokušaj da utičete konstrapriduktivan, izaziva negativne reakcije. Devedesetih godina smo se na prostorima bivše Jugoslavije nagledali takvih promašenih poteza, koji su dovodili u pitanje samu dobru nameru da se prostor prvo pacifikuje, pa onda reintegriše u evropske integracije. S druge strane, morate voditi računa i o tome da objašnjenja koja dajete budu vrlo ubedljiva i vremenski dimenzionirana i da ih se držite, kako bi javnost i politički akteri u određenoj zemlji bili sigurni da su ispunjenjem određenih obaveza zaista ispunjeni i neki politički preduslovi za integracije. Ukoliko tu menjate ton i dodajete nove uslove, onda konačan rezultat može biti isto tako promašaj.

RSE: Da li srpska politička elita u ovom trenutku prepoznaje preporuke koje dolaze iz međunarodne zajednice?

STOJILJKOVIĆ: Vrlo ih je svesna. Mislim da se ne radi samo o tome da ih je svesna samo politička elita, već ovoga puta i većina građana, i tu više nema nekog prostora za iluzije. Samo se čeka da se vidi koliko će to rešenje biti izbalansirano i koliko će se uvažiti zaista težak položaj i odricanja koja se očito moraju napraviti prema nekom kompromisnom rešenju i da to prosto bude održivo. Neka vrsta šizoidne svesti tu postoji – građani bi intimno želeli da Kosovo ostane tu, ali pokazuje se da su svesni koja bi za to bila cena. Tako da samo žele da to bude rešenje koje će sačuvati prava Srba na Kosovu i obezbediti integracije celog prostora ka evropskim institucijama,

*****

Bosna i Hercegovina je protekle sedmice iskusila snagu stranog pritiska. Visoki međunarodni predstavnik u toj zemlji Kristijan Švarc-Šiling (Christian Schwartz-Schilling) je objavio da neće ostati na toj dužnosti nakon juna, ali da se zalaže da osoba koja bude na toj dužnosti zadrži snažna tzv. bonska ovlašćenja – ovlašćenja na osnovu kojih može da smenjuje političare i nameće zakone.

Kao razloge za takav stav naveo je situaciju u Bosni i Hercegovini, ali i u regiji. Rekao je da političari koji daju izjave protivne Dejtonskom sporazumu, odlažu tranziciju te njegove funkcije u položaj specijalnog predstavnika Evropske unije. Kao glavnog krivca za zadržavanje jakih ovlašćenja ličnosti na toj funkciji naveo je politiku koju provodi premijer Republike Srpske:

„(Milorad) Dodik je u velikoj meri doprineo proceni i trenutnom stavu međunarodne zajednice da mora biti produžieno delovanje Kancelarije visokog predstavnika“, rekao je Švarc Šiling, ali je odbio da odgovori na pitanje novinara šta bi se desilo sa političkom scenom ako bi Milorad Dodik bio smenjen sa dužnosti premijera.

Ovim je otvoreno pitanje – šta može realno učiniti međunarodna zajednica u Bosni i Hercegovini kako bi država počela da funkcioniše? Pitanje je utoliko utemeljenije ima li se u vidu činjenica da već više od godinu dana bosanskohercegovački političari, uprkos međunarodnom pritisku, ne uspevaju da se dogovore o promeni Ustava i o reformi policije. Danijela Domazet:

Kada Bosna i Hercegovina izvrši reformu obrane, reformu policije, Ustava, javnih emitera, te bude u potpunosti surađivala sa Haškim tribunalom, biće spremna da postane dio europske obitelji. Ovo su samo neki od primjera koji pokazuju kako se svaki put kada se govori o putu BiH ka Europi, postavlja neka od ključnih reformi kao obveza koja se mora ispuniti kako bi bilo pomaka na tom putu.

U Demokratskoj narodnoj zajednici BiH su nakon prijema Bosne i Hercegovine u Partnerstvo za mir kazali da se s pravom može reći – čestitamo međunarodnoj zajednici na ulasku Bosne i Hercegovine u partnerstvo za mir, jer služeći se pritiscima, međunarodna zajednica u BiH mnogo brže i aktivnije koordinira vlast u Bosni i Hercegovini u ostvarivanju uvjeta za europski put Bosne i Hercegovine, smatra predsjednik DNZ-a i zastupnik u parlamentu BiH Rifet Dolić:

„Mi mislimo da su međunarodni pritisci na Bosnu i Hercegovinu rezultat stanja u BiH, a ne rezultat nekakvih želja međunarodne zajednice da postigne nekakve svoje ciljeve i interese. Reforme u BiH i sve ono što je uslov za ulazak Bosne i Hercegovine u evropske i svjetske integracije, ne ide onim tempom kojim bi trebalo i logično je da su pritisci na Bosnu i Hercegovinu zapravo jedini mehanizam koji je preostao da bi se Bosna i Hercegovina približila tim integracijama. Smatram da su ti pritisci u ovom momentu jedini racionalni i jedini korisni za građane BiH. Ukoliko građani budu čekali da domaći političari ispune uslove da se Bosna i Hercegovina približi evropskim i svjetskim integracijama, bojim se da bi na to čekali dosta dugo i da bi građani bili prepušteni sami sebi.“

I predstavnici međunarodne zajednice u BiH, odnosno Ured Visokog predstavnika, nebrojeno su puta isticali da Bosna i Hercegovina još uvijek nije u stanju načiniti jasan korak naprijed, te da će za proces prijenosa odgovornosti na domaće organe biti potrebno više vremena, te da međunarodna zajednica mora pokazati strpljenje.

Stalni politički pritisci na predstavnike vlasti u BiH često se nazivaju nastojanjima da se pomogne Bosni i Hercegovini u ispunjavanju ključnih preduvjeta za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Europskom unijom, i u postizanju napretka, te napredovanju BiH u partnerstvu sa međunarodnom zajednicom. Prvi zamjenik predsjedavajućeg Zastupničkog doma parlamenta BiH Milorad Živković:

„Odluka, koja treba da bude donesena u februaru, a već se nazire da će Visoki predstavnik ostati u BiH i poslije 1. juna, po meni predstavlja jedan šamar demokratiji Bosne i Hercegovine. To je jedna jaka poluga međunarodne zajednice i način na koji oni mogu da utiču na vrlo važne odluke koje treba da se donesu u BiH. Spomenuću samo reformu policije, promjenu Ustava, radio-televizijskog sistema i neke druge odluke. Po meni, oni ne bi trebali da koriste svoja bonska ovlaštenja, niti bi u bilo kojem slučaju smjeli da nameću takve, vrlo važne odluke za BiH i za sam proces pridruživanja BiH Evropskoj uniji odnosno evroatlantskim integracijama. Naravno, osim pomoći u samom pripremanju i donošenju raznih zakona i provedbi reformi, koja je neupitna, međunarodna zajednica ima i druge metode i sredstva – recimo putem ambasada koje su u BiH veoma aktivne – da privoli domaće političare, ako ništa drugo, da sjednu i da zajedno razgovaraju o predloženim reformama.“

Denis Bećirević, zastupnik SDP-a u parlamentu BiH, stava je da su pritisci međunarodne zajednice odraz nesposobnosti vladajućih struktura u Bosni i Hercegovini da provedu reforme:

„Sve dok u Bosni i Hercegovini ne budemo imali vlast koja je sposobna da se uhvati u koštac sa problemima ove zemlje, dok u ovu zemlju ne počnu istinski i ozbiljno dolaziti strane investicije, i dok se Bosna i Hercegovina zaista ne okrene prema evropskim integracijama, prisustvo međunarodne zajednice će biti neophodno na ovim prostorima. Međutim, to nikako ne amnestira ni pojedine predstavnike međunarodne zajednice, pa ni visoke predstavnike, koji su takođe pravili kardinalne greške u Bosni i Hercegovini, pogotovo u odabiru svojih saveznika. Sad se najbolje pokazuje kako je vlast funkcionisala u posljednje četiri godine, a veliko je pitanje šta će biti u novom mandatu aktuelne vladajuće koalicije.“

Milorad Živković kaže da sa pritiscima međunarodna zajednica mora biti vrlo pažljiva da se ne bi izazvali kontraefekti:

„Kontraefekti se mogu izazvati u smislu da ako naviknete bosanskohercegovačke političare da se reforme i važni zakoni u BiH mogu donositi samo na taj način, onda na domaćim političarima nema nikakve odgovornosti. Ja mislim da sa tom praksom treba prestati. Bosanskohercegovačke političare treba pustiti da govore i da snose odgovornost za ove veoma važne reforme. Jedino to je pravi put ka EU i jedino je to način da Bosna i Hercegovina bude njen punopravan član.“

* * * * *

Ekonomski pritisci ili pak ekonomske posledice političkih pritisaka izgledaju, gledano iz Srbije i Bosne i Hercegovine, kao najjače oruđe međunarodne zajednice.

Ekonomsku gorku pilulu pritiska okusila je i Hrvatska čije su evropske integracije bile blokirane, kao što je to slučaj sada sa Bosnom i Hercegovinom i Srbijom. Osam meseci, možda ključnih za evropske integracije, Hrvatska je propustila dok nije rešila slučaj haškog optuženika Ante Gotovine.

Dražen Derado, docent na Ekonomskom fakultetu u Splitu, objašnjava Radiju Slobodna Evropa šta je Hrvatska konkretno propustila:

„Što se tiče ekonomskih učinaka, očito je da dolazi do usporavanja rasta izvoza Hrvatske na tržište EU, što je i teorijski i empirijski do sada više puta potvrđeno. Tako da se Hrvatska danas u svom izvozu sve više orijentira na neka treća, manje zahtjevna tržišta, što, svakako, dugoročno nije dobra tendencija. Zbog toga bih rekao da mjere koje danas hrvatska vlada poduzima – najnovija mjera je hrvatska izvozna ofenziva – upravo idu u tom smjeru da eliminiraju taj jedan jaz koji je nastao zbog nešto kasnijeg ulaska Hrvatske u EU, i da potaknu hrvatski izvoz i konkurentnost hrvatskog izvoza na tržište EU. Druga ekonomska okolnost o kojoj bi valjalo govoriti je smanjeni priliv kapitala na hrvatsko tržište, kroz manju količinu direktnih stranih investicija. Činjenica je da Hrvatska u tom smislu danas doživljava veliku konkurenciju ostalih zemalja istočne Evrope, koje međunarodni svjetski kapital, između ostalog i zbog članstva u EU, prepoznaje kao investicijski vrlo poželjne destinacije ili, kako se to kaže, investment friendly zemlje. Osim toga, ja bih rekao da zakašnjelo pristupanje EU vuče za sobom i problem sporijih institucionalnih reformi i – konačno – sporijih strukturnih prilagodbi, dakle prilagodbi strukturi gospodarstva, koje se danas sve više očituju kroz smanjenu konkurentnost na svjetskom tržištu. Ali, kao što sam rekao, po tom pitanju se ipak nešto čini.“

* * * * *

Zaustavljeni proces evropskih integracija ključni je vid pritiska i na Bosnu i Hercegovinu i na Srbiju. Sa Bosnom i Hercegovinom je Evropska unija prolongirala potpisivanje Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, dok su sa Srbijom pregovori suspendovani. Reč je o dvema državama koje su u evropskim integracijama na začelju u regiji.

Ima li onda još efikasnih vidova pritiska evropskim integracijama ako su procesi i u slučaju Srbije i u slučaju BiH već zaustavljeni, objašnjava Milica Delević Đilas, docenktinja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, koordinatorka izrade Strategije integracije Srbije u Evropsku uniju:

„Evropska unija ne mora ništa više da čini jer je prisutna neka svest da Srbija gubi mnogo ako se pregovori što pre ne nastave. Gubi, kako u smislu hvatanja nekog koraka sa susedima u evropskim integracijama, tako i u smislu potvrđivanja neke stabilnosti političkog i ekonomskog okruženja, koje je važno za priticanje novih investicija i stvaranje novih radnih mesta, što su političari svih stranaka obećavali u predizbornoj kampanji. Pored toga što Srbija gubi ako se pregovori ne nastave, Evropska unija može ići i dalje, pošto ona Srbiji, kao i drugim zemljama u regionu, na godišnjem nivou daje pomoć. Prošle godine je to bio program CARDS, i prošle godine je, ako se ne varam, ta pomoć za Srbiju iznosila 10 miliona evra. Znači, to nije nekakva zanemarljiva cifra za zemlju kao što je Srbija. Dalje, Srbija je u procesu pregovora, kao i sve zemlje zapadnog Balkana, za vizne olakšice, što je nešto što bi bio prvi korak od simboličkog značaja, koji bi za zemlje zapadnog Balkana bio važan jer bi im otvorio tu neku perspektivu ostvarivanja tog većeg cilja, koji je važan i zbog nekakvog dostojanstva ljudi, ali i funkcionalno. Kako da proizvodite saveznike za evropske integracije ako mladi, poslovni ljudi, novinari i tako dalje, ne mogu da odlaze u EU i da se odatle vraćaju sa nekakvim novim iskustvima, mišljenjima i da vam prosto u tom procesu promena postanu saveznici? Dalje, EU učestvuje kao neko ko stvara odnosno omogućava teren i pomaže različite oblike regionalnih integracija na zapadnom Balkanu. Mi znamo da je regionalna saradnja za sve nas koji smo bili u sukobima devedesetih godina, jedan od preduslova za napredak ka Evropskoj uniji. Puno smo u prethodnom periodu pričali o CEFTA-i koja će, kada bude ratifikovana polovinom ove godine, da omogući stvaranje slobodne trgovinske zone u regionu. Osim CEFTA-e, koja je nastala, tako da kažem, pod stalnim pritiskom opet Evropske unije, a koja će za region biti dobra jer će omogućiti da investitori gledaju na region kao celinu, a ne na pojedinačne, male zemlje unutar tog regiona, EU nam je pomogla i u mnogim drugim oblicima saradnje, kao što je učešće u Evropskoj energetskoj zajednici, omogućila je proširenje Evropskog jedinstvenog neba na zemlje zapadnog Balkana, učestvuje na regionalnom nivou u obnovi transportne mreže i tako dalje. Prosto je region kao celina nekako postao identifikovan sa važnim evropskim politikama. Tako da ako bi smo pokušali da sumiramo šta bi jedna zemlja mogla da izgubi ukoliko ne bi nastavila tim evropskim putem i šta to sve EU ima u ruci da utiče na nas, prvo je ono što gubimo ako ne idemo dalje, drugo je neko obustavljanje konkretnih stvari koje su u toku i treće bi bilo gubljenje na nivou regionalne saradnje, gde se EU pojavljuje kao neko ko omogućava, podstiče i uslovljava ovu saradnju.“

U čemu su sličnosti i razlike u situacijama u kojima se, u vezi s evropskim integracijama, nalaze Srbija i Bosna i Hercegovina?

„Ja ne bih rekla da postoji tolika razlika. Sa Srbijom su pregovori otpočeli, pa su prekinuti u maju. Sa Bosnom i Hercegovinom su pregovori otpočeli kasnije nego sa Srbijom i oni su na tehničkom nivou dovršeni, ali potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju neće biti dok se ne ispune određeni politički uslovi. Kao što je to bilo i sa Studijom o izvodljivosti, koja je u njihovom slučaju bila uslovna. Jedan od uslova je, recimo, bila reforma policije. Iako izgleda da pregovori i u jednoj i u drugoj zemlji stoje i da je u tom smislu situacija i u jednoj i u drugoj zemlji i ista, suštinski bi mogla da bude drugačija. Kada bi se u Srbiji promenila situacija sa Hagom, moglo bi da se krene brže. A u BiH izgleda da ostaje to neko pitanje funkcionalnosti Bosne i Hercegovine kao države i mogućnosti takve jedne atipične države da učestvuje u procesu integracija uopšte. S druge strane, ima puno ljudi koji misle da situacija koja u Srbiji postoji s Hagom nije problem sama po sebi, već da je samo simptom jednog šireg problema, odnosno da nije samo nesaradnja sa Hagom ono što koči Srbiju, već to da jedno shvatanje, koje preovlađuje, a to je da je evropska integracija budućnost, da je to put kojim treba da se kreće, nešto što na svakoj raskrsnici Srbija treba ponovo da se potvrđuje. Pre svakog problema se presabiremo i podsećamo zašto je to dobro, zašto na svakim izborima ponovo treba da tako glasamo i ponovo da idemo tim putem. Tako da je činjenica da obe zemlje treba da razreše nekakva unutrašnja pitanja da bi mogle da se brže kreću putem evropskih integracija i čini mi se da im je to sličnost. Hrvatska je za svega četiri meseca dobila Studiju o izvodljivosti i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Srbija učestvuje u procesu stabilizacije i pridruživanja od 2001. godine pa još nema nikakav ugovor. Znači, jako je važno razrešiti nekakve unutrašnje, funkcionalne probleme, postići nekakvu preovlađujuću volju da se ide u EU, zašto i šta se je spremno učiniti zbog toga, i onda taj proces integracije ide ipak brže.“

Da li činjenica da ni sama Evropska unija nije naročito raspoložena za dalja proširenja predstavlja zapravo dodatni problem jer demotiviše proevropske snage i u Srbiji i u BiH, pitamo Milicu Delević Đilas:

„Reči koje slušaju zemlje zapadnog Balkana su iste, ali kontekst je mnogo drugačiji. Znači, niko u zemljama zapadnog Balkana nije otvoreno rekao da je njihova perspektiva ili šansa dovedena u pitanje, ali opet se nekako kontekst u kome se ta perspektiva i dalje obećava u mnogome promenio. Međutim, čini mi se da se ipak u poslednje vreme ova retorika, koja je izgledala onako prilično preteća neposredno nakon neuspeha Evropskog ustava, ublažava i da smo čak od nemačkih zvaničnika, kao u ovom trenutku predsedavajućih EU, čuli dosta ohrabrujuće poruke. Međutim, čini mi se da je za zemlje zapadnog Balkana, ipak, najbolji saveznik u tim evropskim integracijama da prepoznaju svoj interes u tome da idu brže. To je onda dobro i u borbi protiv zamora od proširenja, ali je dobro i za sprovođenje reformi u sopstvenoj zemlji. Jer, ukoliko se te reforme stalno vrše po nekom modelu da se mi kao reformišemo, a Evropska unija nas kao integriše, onda mi se čini da tu nešto mnogo ni reformi, ni integracija zapravo nema.“
XS
SM
MD
LG