„Kad nekog hoćeš da uvrediš, ne kažeš mu – ti si za zatvor, nego ti si za ,Lazu Lazarevića‘. To dođe kao kazna.“
A ustvari, priča je sasvim drugačija.
„Da, priča je sasvim drugačija, Ovde rade jako vredni ljudi, jako sposobni ljudi i jako stručni ljudi, ali pozadinu niko ne vidi. Vidi se samo spoljašnost i to je to – urušene zgrade, neulaganje jedno 20 godina…“
Malo je ljudi koji znaju kako izgleda život iza zidova zgrade neuropsihijatrijske klinike „Dr. Laza Lazarević“. Ovo je priča onih koji godinama rade u ovoj instituciji. Lekara i nemedicinskog osoblja, čiji se posao s pravom može nazvati „nadnicom za strah“:
„Retko zaposleni dočeka da uživa u penziji. Uglavnom se ljudi razbole, izgube zdravlje.“
„Već sama kategorija pacijenata – teški duševni bolesnici – uslovljava određen način rada, komunikacije sa njima, prosto jedno ophođenje u rukavicama i prilagođenost svakom pacijentu individualno.“
„Uzmite recimo da je ljudima teško da vaspitaju vlastitu djecu koju odgajaju, a koja su sasvim duševno zdrava, e sad zamislite kakav je problem s bolesnim ljudima. Naš zadatak je da odraslim, bolesnim ljudima pomognemo da žive normalno, da mogu da budu na ulici sa drugima.“
Osim psihijatrijskih slučajeva, kroz ovu instituciju prolaze ljudi različitih profila, od skitnica i narkomana do onih sa kriminalnim dosjeom. Dragan Sinđelić, tehničar bolnice „Laza Lazarević“, kaže da su njihova iskustva ponekad neverovatna:
„Dešavalo se da čovek kojeg je policija ili hitna privela u jako lošem stanju, pred našim očima pokida lisice kao da su vašarski lančići. Dešavalo se da probiju vrata na sanitetskim kolima, da izlete napolje i da otrče u nepoznatom pravcu. Često se sa njima borimo, često pokušavamo da ih savladamo, da ih sputamo, ne bi li uspeli da im damo terapiju, te da ih hemijski na neki način smirimo.“
U dnevniku osoblja ove neuropsihijatrijske klinike zabeležene su i ovakve stvari:
„Napadaju osoblje i lekare. Čak smo imali i pokušaj napada na servirku. Jedan pacijent, koji je bio teško psihotičan, pokušao je da je zadavi i siluje. Mi smo u stalnom kontaktu s takvim pacijentima, tako da smo stalno ugroženi. Ne samo što su agresivni prema nama, nego su agresivni i prema ostalim pacijentima. To je, znači, još jedan rizik, da moramo da vodimo računa i o drugim pacijentima da ne budu povređeni i ugroženi.“
„Bilo je udaraca čekićem, uboda nožem, povreda čivilucima koji se nalaze na odeljenju. Dešavalo se čak da se pacijenti organizuju i zajedno beže iz bolnice. Vrata se, naravno, zaključavaju, znači ovo je ustanova zatvorenog tipa.“
Da je ova ustanova mesto gde su se zaista sakupljali najčudniji karakteri i da su se iza metalnih vrata dešavale stvari za koje se samo nagađalo, potvrđuje i ovakva priča. Doduše, u njoj glavnu ulogu, bar zvanično, nisu imali pacijenti:
„Bilo je puno zanimljivosti. Na primer, za vreme bormbardovanja, za vreme agresije NATO pakta, napravio se kružok od bivše političke elite, sa JUL-om na čelu, lekara, pa čak i nekih ljudi u generalštabu, mislim da je bio i neki od generala, i bavili su se nekim meditacijama, nekim pokušajima da na neki metafizički način utiču na NATO pakt, na njihove pilote.“
To su radili, koliko sam vas razumeo, ovde u bolnici „Laza Lazarević“.
„Okupljali su se i ovde, ali i na drugim mestima. Procenite kakav su uspeh imali.“
Na ivici između realnog i nerealnog, u svetu iza rešetka i stalnoj borbi da pacijente jednom vrate normalnom životu, nemedicinsko osoblje u ovoj, kako rekosmo na početku priče „nadnici za strah“, živi na ivici egzistencije:
„Nemedicinski radnici su portiri, spremačice, servirke i tako dalje. Svi su oni na neki način u direktnom kontaktu sa pacijentima. Njihove plate se kreću od 9.000 do 11.000 dinara, što je zaista bedno u današnje vreme, to je strašno.“
Iza zamagljenih prozora ove klinike, ljudi u belom dežuraju 24 sata. Ovo je samo delić njihovog života i njihovih priča, pokušaj da se stvori prava slika onog sveta koji malo ko može da razume.
A ustvari, priča je sasvim drugačija.
„Da, priča je sasvim drugačija, Ovde rade jako vredni ljudi, jako sposobni ljudi i jako stručni ljudi, ali pozadinu niko ne vidi. Vidi se samo spoljašnost i to je to – urušene zgrade, neulaganje jedno 20 godina…“
Malo je ljudi koji znaju kako izgleda život iza zidova zgrade neuropsihijatrijske klinike „Dr. Laza Lazarević“. Ovo je priča onih koji godinama rade u ovoj instituciji. Lekara i nemedicinskog osoblja, čiji se posao s pravom može nazvati „nadnicom za strah“:
„Retko zaposleni dočeka da uživa u penziji. Uglavnom se ljudi razbole, izgube zdravlje.“
„Već sama kategorija pacijenata – teški duševni bolesnici – uslovljava određen način rada, komunikacije sa njima, prosto jedno ophođenje u rukavicama i prilagođenost svakom pacijentu individualno.“
„Uzmite recimo da je ljudima teško da vaspitaju vlastitu djecu koju odgajaju, a koja su sasvim duševno zdrava, e sad zamislite kakav je problem s bolesnim ljudima. Naš zadatak je da odraslim, bolesnim ljudima pomognemo da žive normalno, da mogu da budu na ulici sa drugima.“
Osim psihijatrijskih slučajeva, kroz ovu instituciju prolaze ljudi različitih profila, od skitnica i narkomana do onih sa kriminalnim dosjeom. Dragan Sinđelić, tehničar bolnice „Laza Lazarević“, kaže da su njihova iskustva ponekad neverovatna:
„Dešavalo se da čovek kojeg je policija ili hitna privela u jako lošem stanju, pred našim očima pokida lisice kao da su vašarski lančići. Dešavalo se da probiju vrata na sanitetskim kolima, da izlete napolje i da otrče u nepoznatom pravcu. Često se sa njima borimo, često pokušavamo da ih savladamo, da ih sputamo, ne bi li uspeli da im damo terapiju, te da ih hemijski na neki način smirimo.“
U dnevniku osoblja ove neuropsihijatrijske klinike zabeležene su i ovakve stvari:
„Napadaju osoblje i lekare. Čak smo imali i pokušaj napada na servirku. Jedan pacijent, koji je bio teško psihotičan, pokušao je da je zadavi i siluje. Mi smo u stalnom kontaktu s takvim pacijentima, tako da smo stalno ugroženi. Ne samo što su agresivni prema nama, nego su agresivni i prema ostalim pacijentima. To je, znači, još jedan rizik, da moramo da vodimo računa i o drugim pacijentima da ne budu povređeni i ugroženi.“
„Bilo je udaraca čekićem, uboda nožem, povreda čivilucima koji se nalaze na odeljenju. Dešavalo se čak da se pacijenti organizuju i zajedno beže iz bolnice. Vrata se, naravno, zaključavaju, znači ovo je ustanova zatvorenog tipa.“
Da je ova ustanova mesto gde su se zaista sakupljali najčudniji karakteri i da su se iza metalnih vrata dešavale stvari za koje se samo nagađalo, potvrđuje i ovakva priča. Doduše, u njoj glavnu ulogu, bar zvanično, nisu imali pacijenti:
„Bilo je puno zanimljivosti. Na primer, za vreme bormbardovanja, za vreme agresije NATO pakta, napravio se kružok od bivše političke elite, sa JUL-om na čelu, lekara, pa čak i nekih ljudi u generalštabu, mislim da je bio i neki od generala, i bavili su se nekim meditacijama, nekim pokušajima da na neki metafizički način utiču na NATO pakt, na njihove pilote.“
To su radili, koliko sam vas razumeo, ovde u bolnici „Laza Lazarević“.
„Okupljali su se i ovde, ali i na drugim mestima. Procenite kakav su uspeh imali.“
Na ivici između realnog i nerealnog, u svetu iza rešetka i stalnoj borbi da pacijente jednom vrate normalnom životu, nemedicinsko osoblje u ovoj, kako rekosmo na početku priče „nadnici za strah“, živi na ivici egzistencije:
„Nemedicinski radnici su portiri, spremačice, servirke i tako dalje. Svi su oni na neki način u direktnom kontaktu sa pacijentima. Njihove plate se kreću od 9.000 do 11.000 dinara, što je zaista bedno u današnje vreme, to je strašno.“
Iza zamagljenih prozora ove klinike, ljudi u belom dežuraju 24 sata. Ovo je samo delić njihovog života i njihovih priča, pokušaj da se stvori prava slika onog sveta koji malo ko može da razume.
