Dostupni linkovi

logo-print

Mi smo žuti


Jelena VLAJKOVIC, klinicki psiholog iz Beograda

20.I 2007, subota
Celog dana razmišljam o tome kako treba da započnem pisanje ovog dnevnika. Prebacujem sebi što sam bila tako brzopleta i pristala da svakodnevno, za slušaoce i čitaoce, beležim dnevna događanja. Poslednji put vodila sam dnevničke beleške pre mnogo, mnogo godina. Mislim da je to bilo između moje 15-te i 16-te godine. Još uvek, u nekoj kutiji, imam dve sveske na kojima velikim slovima piše „Moj dnevnik“. Ne usuđujem se da ga otvorim. Sećam se da sam to učinila pre nekoliko godina i da sam se postidela svega onoga što sam tamo pročitala. Sve do tog trenutka mislila sam o sebi kao o pametnoj, osetljivoj devojčici, a otkrila sam neiskrenu, izveštačenu osobu koja se iz petinih žila trudila da pred sobom, a možda i pred nekim drugim ko bi se domogao dnevnika, bude nešto drugo. Prošle su mnoge, mnoge godine. Izveštačena devojčica je, mislim, nestala. Da se opet, nekim čudom, ne pojavi? Ko zna. Videćemo. Postoji još nešto. Da li će moje beleške biti bilo kome zanimljive? Da li će moja zapažanja, posebno u ovim izbornim i postizbornim danima, opravdati poverenje koje mi je ukazano?
Ali, šta je, tu je. Bolje je da započnem.
Subota je dan koji provodim skoro uvek na isti način. Zajedno sa ćerkom Anom odlazim na Kalenićevu pijacu. Raspored je uvek isti: maženje pasa u Čuburskom parku, kupovina sira kod Rade, mesa kod mama Dane, jaja kod Čede, povrća, voća. Prvo kupujemo sir. Rada, krupna, seda žena stavlja kriške sira na vagu i priča o svojim ćerkama. Ovakav razgovor je uobičajen među nama. Još odavno smo se složile da su najsrećnije one žene koje imaju ćerke. Danas mi kaže da je njena ćerka upravo otišla kod frizera, jer je sutra dežurna na izborima. „Čuva kutiju“, kaže Rada tihim glasom i dodaje još tiše, skoro zaverenički: “Mi smo žuti“. Razumem šta hoće da kaže. U povratku kraće vreme sedimo u Čuburskom parku. I to je deo subotnjeg rituala. Klupa, cigareta, prelistavanje novina. Od pre tri godine, za mene je ovaj ritual bez cigareta. Ali, tu je Ana koja revnosno sprovodi ritual do kraja. Ručak ona priprema. Subotom obavezno jedemo ribu. Popodne šetamo psa, trogodišnjeg Bernskog planinskog psa Dobija. U Karađorđevom parku ga čekaju njegovi prijatelji: patuljasti šnaucer Aljoša, živahni bigl Bandit, retriverka Điđa, i njegova velika ljubav foksterijerka Beka. Već ovaj spisak prijatelja pokazuje koliko je Dobi pas bez predrasuda. Iako je preko četrdeset kilograma teži od svojih prijatelja, on se vrlo pažljivo njuška, ljubi i igra sa njima. Uveče pišem recenziju za knjigu o hraniteljstvu. Televizijski program je sumoran, nezanimljiv. Različite televizijske stanice najavljuju uzbudljive emisije za sutra kada se biračka mesta zatvore.
Čekamo.

21.I 2007., nedelja
Divan proletnji dan u januaru. Temperatura oko 16 stepeni. Da li zbog lepog vremena ili ubedljivosti poruka iz predizbornih kampanja, veliki broj ljudi još tokom prepodneva hita ka školi „Svetozar Marković“ gde se nalaze glasačka mesta za stanovnike Neimara. Ne mogu da se ne setim mnogih nedeljnih glasanja, posebno glasanja 2000. godine, kada je Milošević, konačno, izgubio izbore. Čini mi se kao da su od tog datuma prošli vekovi. Bože, koliko je tada bilo uzbuđenja, iščekivanja, nadanja. Sećam se da sam nekoliko godina pre tih izbora vodila svoju privatnu kampanju. Moju ciljnu grupu činili su taksisti i Živana, žena koja nam je, na obramici, svake nedelje donosla sir. Sa taksistima sam imala više sreće. Mnogi su se slagali sa mnom da je došlo vreme da Milošević ode. Sa Živanom je bilo teže. Kako je ona svaki put „glasala Slobu“, ja sam razvijala posebnu tehniku ubeđivanja da, ovoga puta, glasa za nekog drugog. Ne sećam se više koje je to godine bilo, kada je nedelju dana posle izbora donela sir i sa vrata, pobedonosno rekla. „Nisam glasala Slobu“. Obradovala sam se. „Za koga si glasala, Živana“, zapitala sam je puna nade. „Glasala sam Šešelja“, rekla je ponosno. Tada sam odustala. I od nje i od taksista. Čak i prekjuče, u petak, kada je taksista počeo da govori o tome kako ne razume šta to ta Evropa hoće od nas i zašto traži od nas Mladića kada mi i ne znamo gde se krije - ćutala sam. Oko jedanaest sati otišla sam sa Anom na glasanje. Posle toga smo ručale sa prijateljima u kafani „Lipov lad“. „Dugo se nismo videli, rekao je prijatelj koji nas je pozvao na ručak...To nije dobro, jer život ne može da čeka...“. Uveče sa mojom koleginicom Jelenom Srnom pratimo rezultate glasanja. Ona je razočarana i ne može da veruje da su Radikali opet dobili najviše glasova. Mene ne iznenađuje takav rezultat. Kao da sam ga očekivala.

22.I 07., ponedeljak
Sinoć smo, do kasno i noć, slušale brojne kombinatorike političkih analitičara. Ko će sa kim, kako će se formirati nova Vlada itd. Meni je bilo zanimljivo da gledam konferencije za štampu u pojedinim strankama. Najveselije je bilo kod Čede Jovanovića. U jednom trenutku sam, prvi put te noći, zažalila što sedim u kući, a nisam tamo gde se svi smeju i raduju. Radikali, su, kao i uvek bili smrtno ozbiljni. Toma Nikolić je objavljivao pobedu svoje stranke kao da čita posmrtni govor. Svojim vernim glasačima je obećao pobedu (50+1) na sledećim izborima. Za njegovo dobro, kao i za dobro Srbije, ja verujem da se to nikada neće dogoditi. Demokrate deluju zadovoljno. Koštunica, koga svi vide kao dobru udavaču, zagonetno se smeši i govori u šiframa. Sve je mirno, izuzev ekcesa ispred Doma omladine gde su skinhedsi prebili jednu članicu organizacije „Žene u crnom“ i njenog prijatelja. Jutros na vestima čujem da je mladić gej i da je to, naverovatnije, razlog zbog koga je dobio batine. Žena je samo pokušala da ga zaštiti. Ovome se ne treba čuditi - Radikali, ipak, nisu slučajno pobedili u Srbiji. Uveče sam na muci. Rado bih ponovo gledala film „Šindlerova lista“, ali bih, isto tako, rado nastavila da čitam novi roman Marije Jovanović „Idi, vreme je...“. Sve bih to radila, ali me čeka recenzija koju treba da završim, tekst na kome sam započela da radim...šta da odaberem?

23.I 07., utorak
Sinoć sam završila sa čitanjem romana Marije Jovanović „Idi, vreme je...“. Ne stidim se da kažem da sam povremeno plakala kao kiša. Svega sam se setila. Dugih protestnih šetnji po kiši i snegu, strahovanja zbog Ane koja je bila aktivna u studentskim protestima, otkaza koji mi je visio nad glavom jer sam 1998. godine, zajedno sa 70- tak profesora i saradnika Filozofskog fakulteta, odbila da potpišem Šešeljev ugovor o radu, setila sam se izbegličkih kampova u kojima sam pružala psihološku pomoć izbeglicama i drugim žrtvama rata, setila sam se ubistva Zorana Đinđića. Bilo je to tužno, lepo, herojsko vreme. Zbog toga se sada gadim svih ovih stranačkih kompromisa i dogovaranja, iako pokušavam da razumem da su oni nužni. Zbog toga sam preksinoć sedela u kući, a nisam kao ranijih godina odlazila u klub Demokratske stranke u Balkanskoj ulici i zajedno sa članovima i prijateljima stranke (u koje i ja spadam) očekivala rezultate izbora. Tokom prepodneva bila je kod mene mlada koleginica koja je upisala petu godinu, odnosno master studije. Razgovarale smo o njenom master radu. Konfuzija oko master studija se još nije završila. Čeka se odluka Skupštine, a to, plašim se, neće biti pre marta. Do tada, dvadesetak studenata redovno pohađa petu godinu studija. Za tu jednu godinu platili su skoro hiljadu evra. Zajedno sa svojim kolegama trudim se da za taj novac dobiju što više. Naš trud je veliki, a za njega - to želim da svi znaju - ne dobijamo ni dinar više. Uveče dugo razgovaram telefonom sa svojom prijateljicom iz Prištine, doktorkom Avom Kurteši. Ava je Albanka, jedini dečji psihijatar na Kosovu. Za nju i kolegu psihijatra Nijazija Maculju vezuje me divno prijateljstvo. Pre desetak godina nas troje je, u Prištini, osnovalo i održavalo t.zv. Ženski okrugli sto. Taj Ženski okrugli sto okupljao je, jedanput mesečno, Albanke i Srpkinje koje su želele da govore o stvarima koje su zajedničke svim ženama. Bilo je tu govora o položaju žene u porodici, vaspitanju dece, nasilju u porodici, emocionalnim gubicima tokom životnog ciklusa, itd. Verujem da je u to vreme to bilo jedino mesto gde su, zajedno sedele i razgovarale i Albanke i Srpkinje. Ovaj projekat trajao je sve do 1999. godine, kada je, zbog poznatih događaja, bio prekinut. Ali, prijateljstvo sa Avom i Nijazijem je opstalo. Sada se nismo videli skoro dve godine i pravimo planove kako i gde da se sretnemo. Možda u Crnoj Gori? Često se sećamo našeg poslednjeg viđenja. Bilo je to pre godinu i po dana kada sam držala neka predavanja kolegama psiholozima i studentima psihologije u Kosovskoj Mitrovici. Zahvaljujući vlasniku jednog lokala, upriličen je sastanak sa Avom i Nijazijem koji je podsećao na najbolje epizode iz serije „Alo, alo“. Naime, vlasnik lokala me je dovezao do granice koja deli severni od južnog dela Mitrovice (mislim da se to mesto zove Dudin krš), a tu su me prihvatili Ava i Nijazi. Otišli smo u južni deo Mirovice, u restoran gde se očekivao moj dolazak. Dobili smo izdvojeni sto i razgovarali smo, na srpskom jeziku, tihim glasom. Kelner koji nas je posluživao bio je takođe diskretan. Tihim glasom zapitao me šta hoću da poručim. Kao i uvek, bila sam neodlučna. „Uzmite Skender begovu šniclu. To je Karađorđeva šnicla, ali Albanska“. Bio je u pravu. Bilo je to isto i sasvim malo drugačije. Psihoanalitičari govore o „narcizmu malih razlika“ koji mogu da budu generatori velikih sukoba. Da li je i ovde to u pitanju?

24.I 07., sreda
Svake srede obavljam praksu u našem privatnom Savetovalištu. Pre šesnaest godina nas deset kliničkih psihologa osnovalo je Psihološko savetovalište koje smo nazvale „Psihološki krugovi“. Tokom svih ovih godina bilo je povremeno teško, mučno, rizično - ali, opstale smo. Sada u našem timu ima i muškaraca, ali - to pominjem sa ponosom - ideja i realizacija pripada timu žena. Uveče sa Anom razmatram njenu dalju karijeru. Ona je upravo završila master studije drugog stepena u Italiji. Kada u martu dobije diplomu postaće, zvanično, stručnjak za lokalni razvoj. Da li je nekome ovde potreban stručnjak takvog profila? Očigledno je da ćemo uskoro moći da proverimo da li je zaista stručnost ispred politike. Koliko ja znam, do sada nije bilo tako.

25. I 07., četvrtak
Još uvek traju nagađanja oko buduće Vlade. Danas sam saznala iz nedeljnika „Vreme“ da se Aleksandar Vučić kladio oko rezultata izbora i da je zaradio lepe pare. Pitam se da li su se i brojni politički analitičari kladili. Za one uspešne to bi bio lep dodatak honoraru. Danas sam, kao šef Katedre za kliničku psihologiju, organizovala sastanak na kome se razgovaralo o doktorskim studijama. Kada se setim naše zbunjenosti od pre nekoliko godina kada smo programe studija usaglašavali sa Bolonjskom deklaracijom, sada mogu da konstatujem da smo zaista napredovali. Međutim, kada je klinička psihologija u pitanju, problem je što bi za kvalitetne studije bilo neophodno da se i druge institucije važne za obrazovanje kliničkih psihologa refermišu. Ovde mislim na strukovno udruženje psihologa, nastavne baze itd. Za sada se stvari razvijaju neusklađeno, ali izgleda da drugačije ne može. U jednom trenutku to će se sve, verujem, uskladiti. Inače, sneg je konačno počeo da pada u Beogradu. Izgleda da je zima ipak stigla.

26.I 07., petak
Petkom pre podne sam uvek na fakultetu. Raspust još traje tako da ima malo studenata, ali uvek ima nekoga ko dolazi zbog potpisa, konsultacija. Očekujem koleginicu koja, u okviru magistarskog rada, proučava vezu između nasilja nad životinjama i nasilja nad ljudima. Od nje sam saznala da u svetu postoje ozbiljne studije koje pokazuju da takva veza postoji. Mota mi se po glavi ideja da se, na osnovu ovih nalaza, kreiraju preventivni programi koji bi mogli da se sprovode u školama. Ali, oklevam...Tokom proteklih godina osmislila sam i realizovala najmanje desetak preventivnih projekata iz oblasti mentalnog zdravlja. O tome sam govorila, pisala. Nažalost, sve to što sam radila za današnje Ministarstvo nauke ne predstavlja nikakav doprinos i moje unapređenje u redovnog profesora je na sve dužem štapu. Ali, to me ne uznemirava mnogo. Prioriteti se tokom života zaista menjaju.
Završavam ovaj dnevnik. Pokušavam da procenim da li će bilo kome ova jedna nedelja mog života biti zanimljiva. Ja sam se, priznajem, u njoj sasvim dobro osećala.
XS
SM
MD
LG