Dostupni linkovi

logo-print

Knjiga je nenadoknadiv doživljaj


HAMOVIĆ: Danas se može govoriti o knjizi sa jednom vrstom zabrinutosti, ali će mnogi reći da knjiga nije jedan od onih medija koji odumiru. Ovakva jedna vrsta razgovora o takvoj temi i o tome šta je budućnost knjige, nesumnjivo je za sve nas važna jer imamo tu vrstu zebnje pošto nas očekuje neka vrsta neizvesnosti. Pokušavamo da, predviđajući i ostvarujući neku vrstu plana, odbranimo Gutenbergovu galaksiju od virtualne osnaženosti novih medija. Uplašeni, pokušavamo da joj dodelimo neko mesto koje joj nije neophodno dodelivati jer knjiga će i dalje imati svoj autentičan prostor u kome postoji. Setimo se samo kako je izgledala velika zabrinutost kod mnogih kada se pojavila televizija. Svi su smatrali da je prostor za film u potpunosti ukinut, da će film nestati, pa se to nije dogodilo. I radio je tragao za svojom publikom jer je televizija, na izvestan način, potisnula snagu radija. Upravo sada razgovaramo za taj medij, koji je sasvim lepo i udobno smešten u svom prostoru i još uvek je od velike koristi za sve slušaoce jer im daje upravo onu vrstu informacija na način koji njima, svugde i na svakom mestu, i dalje odgovara.

Knjiga, kao medij, je možda izgubila svoju snagu jer nije dovoljno brza. Toplina čitalačkog ugođaja ne može biti zamenjena ni jednim drugim medijem. Kada je reč o knjizi, to je ona vrsta spoja koja je kao doživljaj nenadoknadiva i nenadomestiva i zato je moje poverenje veliko. Kao što je rekao jedan od onih koji se bave sličnim stvarima - Dokle god Bil Gejts piše knjige, nemamo potrebe da se plašimo da će one nestati. Iako je to jedna duhovita opaska, gotovo da sam sklon da verujem da je to jedan vrsta produktivne istine.

Zašto je sve to važno? Jer mi prisustvujemo jednoj vrsti poništenja čitalačkog ukusa i jednoj vrsti varvarskog odnosa prema onome što je sadržaj, a ne sam medij. Tu već polako prelazimo na teren tabloidizacije, načina na koji se danas čita, i sadržaja koji se danas najčešće, ili masovno, promoviše. Čitalačka kultura je stradala onog časa kada su se pojavili tabloidni sadržaji, koji su proizveli čitavu jednu vrstu novog načina čitanja. Rekao bih da je i novinsko čitateljstvo stvorilo određene vrste navike dinamičkog čitanja, preletanja, krajnje površnog, koje se polako prenelo i na čitanje knjiga. Samim tim onda su i pisci počeli polako to da podržavaju i da se udvaraju takvoj vrsti čitalačke navike, da formiraju čitalački ukus. Tu prestaje ona vrsta kvaliteta do kojeg je stalo intelektualcima i tu imamo jednu vrstu opstrukcije, ne samo čitalačkog ukusa, nego i onoga do čega je svakome, ko je prema knjizi orjentisan intelektualno, i onoga koji prevashodno znanje pronalazi u knjizi. Tu dolazimo do problema umnožavanja istog, ili jedne hiperprodukcije istog, do stvaranja robe, izostavljanja onoga što knjiga znači kao umetnički proizvod, ili kao intelektualni proizvod.

Knjiga daje, i dalje, priliku da bude čvrst oslonac onima koji žele snažni potencijal, neku vrstu intelektualnog izvora, koja im omogućava da pobede haos, da haos dožive kao izazov. A tu vrstu izazova ne može pobediti ni na koji drugi način, osim ako dođe do onih znanja koja mu to istinski omogućavaju.

Ponekad pomislim da je danas mnogo više onih koji pišu, nego onih koji čitaju. Po neki put me to potpuno uplaši. Kada vidim da mladi gotovo sasvim istiskivanu knjigu i ne čitaju, želeo bih da verujem da su deca, možda još uvek, zavedena nekom vrstom tehnološkog romantizma i otkrivanja potencijala elektronskih medija, ali to ne znači da će oni njemu ropski pripadati neprekidno, nego da će preko elektronskih medija otkrivati čari knjige. Verujem, ne samo da je to moguće, nego da je to istinski jedna budućnost u kojoj će se međusobno prožimati svi mediji i davati priliku za osvajanje onoga što je za nas najbitnije, a to je jedna vrsta razmene intelektualnih vrednosti bez granica.

Voleo bih da iskoristim priliku i da preporučim nekoliko knjiga i jedan časopis. Preporučujem časopis koji se zove Sarajevske sveske i u kome sam i sam urednik. Sarajevske sveske su časopis koji je nastao i izlazi u Sarajevu, ali je to časopis koji okuplja intelektualce širom onoga što se zvalo Jugoslavija. Nema tu vrstu potrebe da reaktivira politički prostor Jugoslavije, već stvaralački prostor koji su određivali ljudi svojim delovanjem, a ne političari svojim nedelovanjem.

Jedna od knjiga dolazi iz Slovenije. Retko mi je zadovoljstvo da predstavim jednog izvanrednog izdavača, Beletrinu iz Ljubljane. Knjiga bi i ovde izazvala veliku pozornost i čini mi se da ima onih ljudi koji mogu da je čitaju i na slovenačkom, bez nekih većih problema. Radi se o knjizi Filozofsko vrednovanje umetnosti, Artura Kolmana Danta. Nemamo često priliku da dobijemo ovakvu vrstu savremene literature i promišljanja o umetnosti. To je jedna vesela, gotovo dečja igra sa izuzetno ozbiljnom aparaturom, to je jedna vrsta lakoće u pisanju koja je zanimljiva i za čitanje i za doživljaj.

Iz Hrvatske je jedan odličan izdavač, Konzor, pokrenuo nedavno jednu ediciju. Prva knjiga u toj ediciji je knjiga Alena Bovića koja se zove Metastaze i koja progovara o potrebi jedne vrste izlečenja nekih rana koje su stvorene u jednom delu naše novije istorije, prepoznavanja mogućnosti doživljaja drugog i jedne vrste empatije jer smo navikli da se u autističnim uslovima služimo jednim instrumentarijom zatvaranja. Došao je red i na jednu vrstu osvešćenja, potrebe da se razume pozicija onog drugog i sa one druge strane i da, ukrštajući na taj način različite principe zajedničkog života, ponovo postižemo onu vrstu životne saglasnosti koja svima, ne sumnjam u to, nedostaje. Ova knjiga pokazuje da takvi putevi više nisu stazice kojima se ide, nego su to putevi koji su sve širi i onda saradnja među ljudima postaje, ne samo književna forma, već istinski život.

Istakao bih i jednog pisca koji deluje u Beogradu. Možemo slobodno da kažemo - naglo probuđeni pisac, dugogodišnji novinar po vokaciji, Sanja Domazet. Neću govoriti o njenim romanima, već ću istaći njenu knjigu Moć maske, priča i drama.

*****

KUSOVAC: Teško je naći jedinstveno merilo pomoću kog čovek može da proceni koja je knjiga dobra, a koja ne. Uglavnom je to merilo lični ukus. Za nekoga ko se profesionalno bavi književnošću, literaturom i umetnošću tu mora postojati neka ozbiljnija argumentacija. Već dugo se bavim literaturom, u poslednje vreme na profesionalan način i ozbiljnije. Studirala sam književnost i kada sam počela da studiram fokusirala sam se na pitanje da li književnost treba da bude elitistička. Mislim da je to pitanje mučilo mnoge, kako one koji se nisu ozbiljno bavili književnošću, tako i one koji su se ozbiljno bavili njome. U svojim mlađim godinama mislila sam da literatura mora da bude elitistička, da knjiga nije svačija šoljica čaja. Kako vreme prolazi i kako sama posmatram tržište knjiga na jedan malo drugačiji način, čini mi se da u svakoj knjizi, koja ima izvesnu dubinu i koja ima izvesnu lakoću, gotovo svaki čitalac može da pronađe sebe.

Zašto čitati? Čitati treba da bi se čovek razvijao, da bi se na neki način razlikovao, da bi ostao ono što jeste, ili da bi postao bolji i drugačiji, da bi došao do autentičnog sebe, do nekog novog autentičnog doživljaja. Na našu čitalačku publiku mislim da dosta utiču top liste, preporuke kritičara, što je možda mnogo važnije. Postoje kritičari kojima se veruje, kojima i sama verujem. Ponekada, kada čitam kritike nekih kritičara, nemam dilemu da li ću, ili ne, kupiti knjigu koju su oni preporučili. Ono što može biti dosta loše su top liste koje uglavnom nisu relevantne. Najčešće top liste počivaju na dobrim dogovorima koji lanci knjižara prave sa izdavačkim kućama, a koje uglavnom nisu potkrepljene visokim književno-umetničkim razlozima, već razlozima neke druge prirode, kojima u umetnosti nije mesto.

Produkcija prevedene književnosti mislim da je vrlo ozbiljna poslednjih nekoliko godina i mislim da se na našem tržištu odvija neka vrsta takmičenja među izdavačkim kućama. Ona se, pre svega, zasniva na prevodu recentnih dela, što me pomalo i zabrinjava, jer se većina izdavačkih kuća rukovodi kriterijem najnovijih izdanja koja su nagrađivana. Postoji toliko knjiga koje nisu zapažene i primećene, koje nisu nagrađene, ili su čak i nagrađivane ali su starijeg datuma, a koje naša čitalačka publika nije imala priliku da vidi. Ono što mene rukovodi prilikom izbora knjiga za moju izdavačku kuću jesu, pre svega, književni razlozi.

U jednoj od tih potraga sam našla jednu izuzetnu knjigu autora koji je bio štampan kod nas, ali je nepravedno zapostavljen i zaboravljen. To je španski autor Huan Hoze Miljas. Radi se o njegovoj knjizi Blesav, mrtav, kopile i nevidljiv, koju je moja izdavačka kuća objavila pre nekoliko meseci. Kada sam pročitala jedan kratak kroki, koji se odnosio na ovu knjigu, pomislila sam da ona neće biti interesantna široj čitalačkoj publici. Mene je ova knjiga opčinila. Napisana je jednim lucidnim, izuzetnim, briljantnim jezikom. To je jedna blaga, ali duboka kritika savremenog društva i njegovih vrednosti, koja često proističe iz izuzetnih duhovitih situacija. Činilo mi se da ta knjiga ima jednu dubinu koju možda prosečan čitalac, koji nije revnostan, neće moći da oseti. Knjiga ima svoj put i ova knjiga je zaista postigla izuzetna uspeh. Ubrzo posle štampanja prvog izdanja ove knjige, obnovili smo tiraž za nepunih mesec dana. Ta knjiga se i sada odlično prodaje i postoji ogromno interesovanje za nju. To je ono što me raduje.

Jedna od knjiga koja se pojavila u prošlogodišnjoj produkciji moje izdavačke kuće, koju sam na isti način doživela, je knjiga mlade škotske autorke, Ali Smit. Taj roman je zaista recentno izdanje koji je 2005. godine dobio jednu od najuticajnijih britanskih književnih nagrada. Knjiga je pisana jednim izuzetno neobičnim i komplikovanim stilom, jednim neobičnim jezikom koji nije svakom razumnjiv. Onaj ko razume ovu knjigu na pravi način, shvatiće da je ona pisana jednim jedinstvenim, nezaboravnim glasom, koji je mešavina cinizma, lirike, oporosti, humora, tuge i radosti. Junaci ove knjige stupaju na pozornicu realnosti u jednoj stvarnosti koja im nije dostižna, ali se njihovi unutrašnji svetovi iz dana u dan razvijaju, menjaju i vraćaju nekoj životnoj radosti, upravo zato što oni, u dodiru jedni sa drugima, upoznaju životnu radost i upoznaju sebe same.

U poslednje vreme sam gotovo u naletu pročitala tri knjige jednog autora. Prva knjiga me ponela, pa sam potražila sve što je taj pisac objavio kod nas. Reč je o norveškom piscu Erlednu Lu. Njegove knjige je objavila Geopoetika. To je pisac koji kombinuje na jedan neobičan način jednostavan jezik i izuzetno ozbiljne teme. Njegove knjige su očaravajuće upravo zbog toga što su emotivne i duhovite, pisane na tako jednostavan način, a u stvari su duboke. Radi se o knjigama Volvo kamioni, Naivan. Super i Dopler.

Želim da preporučim i jednu od knjiga koju moja izdavačka kuća priprema i koja će se uskoro pojaviti, verovatno do kraja ovog meseca. To je knjiga mladog američkog autora, Džonatana Letena. On je, u listi 100 ljudi koji će obeležiti novi vek, jedini romanopisac. Reč je o knjizi Sva siročad Bruklina.

Moram priznati da sam u ovom svom izlaganju više insistirala na naslovima koje je objavila moja izdavačka kuća, ali moram da priznam da me je autorka emisije pitala na koji način dolazim do tako zanimljivih dela, pa sam htela da skrenem pažnju na neke knjige. I kao čitalac, i kao neko ko se ozbiljno bavi uređivačkom politikom jedne izdavačke kuće, od knjiga ne očekujem preterano velike reči, neke pompezne i korenite promene i preokrete. Očekujem od knjiga da jednim jednostavnim jezikom i nekim malim detaljima iz života naprave neku vrstu velikih pomaka.

*****

DOMAZET: Nalazimo se u periodu predizborne ćutnje koja je uslovljena političkim razlozima. Čini mi se da predizborna ćutnja, kada govorimo o umetnosti, literaturi, piscima i čitaocima, u našoj sredini vlada čitave godine. Imam utisak da smo zaista postali, u jednom negativnom smislu, deo sveta, da je tabloidna kultura krenula u jedan stampedo koji je osvojio naše tabloidno društvo. Englezi veoma kritički svoju naciju zovu tabloidnom. Čini mi se, da u nekom kontekstu, to može da se primeni na čitav evropski svet i u tom kontekstu mi deo takve Evrope jesmo. Pravi čitaoci čitaju čitave godine, ali je njih srazmerno malo, ali više nego što se obično misli. Čitaju mnogo bolje, pametnije i dublje, nego što se kolokvijalno smatra. To je prosto jedna kritička grupacija za koju se stalno treba boriti jer je ona zapravo najvitalniji deo jednog društva.

Čini mi se, a pokazale su naučne studije, pa čak i ekonomske, da napreduju one države u kojima se najviše pažnje i najviše akcenata stavlja na kulturu i na kulturnu matricu, što nije nimalo čudno jer čuvajući književnost, pre svega, čuvamo jezik, a jezik je jedna osnovna, vitalna struktura naše nacionalne matrice i zalog naše budućnosti.

Domaća književnost je još uvek negde na obvodu interesovanja i ona se čita onoliko koliko ima reklame koja se oko nje dogodi, ili se ne dogodi. Čini mi se da i dalje najviše čitamo prevedenu literaturu, sa čime imamo velikih problema jer se kod nas, veoma često događa, da japanske pisce prevedimo sa engleskog. Jedino Geopoetika jako vodi računa o tome. To je jedna od retkih izdavačkih kuća koju moram spomenuti po dobru. Mislim da ne čitamo samo one bestselere koji se pojavljuju u dnevnim novinama, već da se jako mnogo čita i filozofska literatura i psihološka, a najviše od svega romani, ali, čini mi se, manje priče, što mi je veoma žao jer smatram da ima sjajnih pripovedača.

Jednog sam nedavno otkrila, koji nije tajna za svet. Bio je jedna događaj za moj unutarnji svet i moj literarni čitalački život, koji smatram jednim od svojih najlepših, najbogatijih i najsrećnijih života. To je Vilijam Trevor. Kod nas su objavljene neke njegove knjige. Mislim da ni jedna nije promašaj, da je svaka pun pogodak i da su sve odlično prevedene. To su: Felisijino putovanje, Priča o Lusi Golt i priče Rujevina San Pjetra.

Preporučila bih i jednu knjigu, pošto volim da čitam i pisma, ne iz radoznalosti, nego iz razloga koji je svima nama poznat, zbog kojeg smo čitali Kiša i društvo sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, a to je da je svaka stvarnost daleko maštovitija od svake ljudske imaginacije. Knjiga je istovremeno i putopisna. Radi se o Darel Lorensu i njegovoj knjizi Duh mesta. U knjizi su objedinjeni njegovi spisi o različitim ostrvima na kojima je živeo i različitim mestima u kojima je živeo tokom svog životnog veka. Bio je jedno vreme i ambasador u Beogradu. Najbolje deonice ove knjige odnose se na jedno grčko ostrvo koje je on izuzetno voleo i na kojem je proveo svoje mlade godine. Mi smo Darela upoznali preko njegovog glasovitog Aleksandrijskog kvarteta.

Interesantna je i biografska i autobiografska proza. Geopoetika je objavila knjigu Istambul – uspomene i priče, neposredno pošto je Orhanu Pamuku uručena Nobelova nagrada. To je autobiografija Orhana Pamuka i autobiografija grada. Čini mi se da je time Geopoetika počela sa jednom novom edicijom objavljivanja studija o gradu.

Jedan roman je takođe skrenuo moju pažnju, a to je Ugalj i mleko. Napisao ga je nemački pisac Ralf Rotman. Njegov opus je u Nemačkoj jedan od trenutno vodećih proznih opusa, a Ugalj i mleko je jedan od onih muških romana, koji ni u jednom trenutku nemaju trag bilo kakvog sentimenta, ni u pozitivnom, ni u negativnom smislu. Ovo je jedna gorka, briljantna, brza, oštra, a istovremeno i veoma emotivna proza o odrastanju dečaka u jednom rudarskom gradiću. Knjigu je objavio Clio.

Koliko postoji čitalaca, toliko postoji i knjiga koje možemo jedni drugima preporučivati. U nekima ćemo se pronaći, u nekima ne, ali činjenica je da dobro poznajemo i detaljno iščitavamo Andrića, bilo bi nam jasno zbog čega je Avlija u kojoj smo prokleta i bilo bi nam jasnije šta da učinimo da ona to više ne bude.

* * * * *

Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.

To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.
XS
SM
MD
LG