Prva grupa bivših „Zastavinih“ radnika s nestrpljenjem očekuje odlazak u Češku, gde će posle višegodišnjeg čekanja na posao, dobiti priliku da ponovo rade i zarade. Dragan Jelačić, Dragoljub Ranđić i Ljubisav Grbović kažu da su proteklih šest godina, otkada su ostali bez posla, oni i njihove porodice živeli veoma teško i da su se zbog toga odlučili da prihvate posao van zemlje:
„Ostao sam bez posla, dete je tada još bilo malo, supruga ne radi, tako da je baš bilo teško. Bio sam spreman da radim bilo šta. Radio sam za neke dnevnice od sedam-osam eura, za zidanje zgrada. Iskreno rečeno, snalazio sam se i preko nekakvog šverca – išao po tim buvljim pijacama. Snalazili smo se i ja i supruga.“
„Imam 50 godina, otac sam troje dece. Supruga ne radi. Sin mi je skoro počeo da radi nešto. Očekujem neku zaradu od koje bih mogao da živim i da malo pošaljem deci.“
„Otišao sam na biro rada, sredstava za život nemam. Metalo-strugar sam po zanimanju. Radim od privatnika do privatnika. Ljudi ne plaćaju, varaju, lažu. Zato moram tamo da odem da radim i da zaradim. Imam dve kćerke koje studiraju, za njih treba dosta, ne mogu da ih obezbedim. Ovo je jedini način da nekako dođem do para.“
Većina radnika koji su dobili posao u Češkoj, do sada se nije odvajala od svojih porodica. Dragan Ranđić i Ljubosav Grbović, zbog toga su teško doneli odluku o odlasku:
„Nikada nisam nnigde išao od dece na neko duže vreme. Ovo što sada treba da odem u Češku, to je neki ugovor na šest meseci. Šta ću. I deca su se s time pomirila i supruga, a i ja takođe. Nema mnogo razmišljanja.“
„Sve što se više bliži vreme polaska, mene hvata neka panika. Malo se toga plašim. Nije mi svejedno. Drugo, brinem se za familiju, za decu, kako će se oni ovde snaći, a ovde je mnogo nezgodno. Velika deca – velika briga. Para nema.“
Naši sagovornici kažu da će novac zarađen u Češkoj slati svojim porodicama i da će pokušati nešto da uštede, kako bi po povratku u Srbiju započeli sopstveni biznis:
„Ja ćuda radim kao brusač – grubo brušenje, imaću 3,5 evra po satu, varioci četiri evra. Ali i to je nešto u odnosu na ovo ništa. Jedan deo novca ću potrošiti, jedan deo ću poslati deci i ženi, tako da i oni mogu nešto malo bolje da žive u odnosu na ovo do sada.“
„Ako bih zaradio veliki novac, kupio bih jedan dobar strug i radio bih ovdje u Kragujevcu. Ne bih kupio auto, već bih kupio mašinu koja može da zaradi pare.“
Niko od radnika koji su dobili posao u Češkoj ne govori nijedan strani jezik, ali Ljubosav Grbović smatra da nepoznavanje jezika neće biti veliki problem:
„Što se tiče posla, meni jezik toliko i ne treba. Ja imam crteže, a crteži su isti i kod nas i kod njih. A koliko sam do sada čuo češki jezik, mislim da ćemo moći da se sporazumemo.“
„Ostao sam bez posla, dete je tada još bilo malo, supruga ne radi, tako da je baš bilo teško. Bio sam spreman da radim bilo šta. Radio sam za neke dnevnice od sedam-osam eura, za zidanje zgrada. Iskreno rečeno, snalazio sam se i preko nekakvog šverca – išao po tim buvljim pijacama. Snalazili smo se i ja i supruga.“
„Imam 50 godina, otac sam troje dece. Supruga ne radi. Sin mi je skoro počeo da radi nešto. Očekujem neku zaradu od koje bih mogao da živim i da malo pošaljem deci.“
„Otišao sam na biro rada, sredstava za život nemam. Metalo-strugar sam po zanimanju. Radim od privatnika do privatnika. Ljudi ne plaćaju, varaju, lažu. Zato moram tamo da odem da radim i da zaradim. Imam dve kćerke koje studiraju, za njih treba dosta, ne mogu da ih obezbedim. Ovo je jedini način da nekako dođem do para.“
Većina radnika koji su dobili posao u Češkoj, do sada se nije odvajala od svojih porodica. Dragan Ranđić i Ljubosav Grbović, zbog toga su teško doneli odluku o odlasku:
„Nikada nisam nnigde išao od dece na neko duže vreme. Ovo što sada treba da odem u Češku, to je neki ugovor na šest meseci. Šta ću. I deca su se s time pomirila i supruga, a i ja takođe. Nema mnogo razmišljanja.“
„Sve što se više bliži vreme polaska, mene hvata neka panika. Malo se toga plašim. Nije mi svejedno. Drugo, brinem se za familiju, za decu, kako će se oni ovde snaći, a ovde je mnogo nezgodno. Velika deca – velika briga. Para nema.“
Naši sagovornici kažu da će novac zarađen u Češkoj slati svojim porodicama i da će pokušati nešto da uštede, kako bi po povratku u Srbiju započeli sopstveni biznis:
„Ja ćuda radim kao brusač – grubo brušenje, imaću 3,5 evra po satu, varioci četiri evra. Ali i to je nešto u odnosu na ovo ništa. Jedan deo novca ću potrošiti, jedan deo ću poslati deci i ženi, tako da i oni mogu nešto malo bolje da žive u odnosu na ovo do sada.“
„Ako bih zaradio veliki novac, kupio bih jedan dobar strug i radio bih ovdje u Kragujevcu. Ne bih kupio auto, već bih kupio mašinu koja može da zaradi pare.“
Niko od radnika koji su dobili posao u Češkoj ne govori nijedan strani jezik, ali Ljubosav Grbović smatra da nepoznavanje jezika neće biti veliki problem:
„Što se tiče posla, meni jezik toliko i ne treba. Ja imam crteže, a crteži su isti i kod nas i kod njih. A koliko sam do sada čuo češki jezik, mislim da ćemo moći da se sporazumemo.“
