Dostupni linkovi

logo-print

Događaji godine u regionu u 2006.


Srdan KUSOVAC, Erduan KATANA, Miloš TEODOROVIC, Gëzim BAXHAKU, Srdan JANKOVIC

Crna Gora – nezavisnost

Crna Gora je protekle godine postala nezavisna država. Taj događaj je, po našem mišljenju, najvažniji u regiji jer se njegove posledice nisu odnosile samo na Crnu Goru, već na čitavu regiju.

Kraj velikosrpskog projekta, logičan, pravi kraj davno nestale Jugoslavije, još jedno cepkanje Balkana samo su neki od komentara proletos u vodećim svetskim medijima.

Nezavisna Crna Gora, i kao posledica toga nezavisna Srbija, čiji političari nisu smogli hrabrosti da makar ozbiljno razmišljaju o tom projektu, bez sumnje je događaj godine u regiji, događaj čiji značaj i reperkusije stavljaju po strani sve ostale.

Da bi ostvarili pun međunarodnopravni subjektivitet, suverenisti su morali da imaju većinu od 55 odsto u odnosu na unioniste. Za lidera suverenističkog bloka Mila Đukanovića, ovo pravilo je najprije bilo neprihvatljivo:

„Vjerovati da većina od 54,9 posto može pristati na poziciju manjine, koja će nakon toga disciplinovano učestvovati u obezdržavjivanju svoje države. Ja mislim da je to iluzija.“

Ali predsjednik Crne Gore Filip Vujanović je saopštio da će potrebna većina ipak biti prihvaćena:

„Ovo je istorijska prilika Crne Gore, u kojoj će pobijediti želja za nezavisnošću sopstvene države. Pobijediti. I uprkos eventualne primjene tog nepoznatog pravila, koje može samo dodatno motivisati zbog njegove nepravičnosti.“

Unionistički blok nije imao dilemu da li je referendumsko pravilo o većini pošteno:

„Potrebna je izlaznost od 85 posto da ostvarite razliku od 40.000 glasova. Ne da je nećete ostvariti, nego ćete da izgubite na hiljade razlike.“

Prije početka kampanje, blokovi su nagovijestili u kom će pravcu ići njihova propaganda. Dio strategije unionista predstavio je Novica Stanić:

„Odvajati Crnu Goru znači zabadati nož u leđa i Srbiji i Srbima i Crnogorcima sa Kosova i Metohije i Srbima u Crnoj Gori, a podržavati nezavisno Kosovo i Metohiju.“

Ukoliko referendum ne uspije, Crna Gora će biti izbrisana zauvijek. Miodrag Živković:

„Ovdje će biti ili unitarna država ili dvije države. Nema prostora za federaciju.“

Na noge su se digle razne službe bezbjednosti i pojedinci unutar tih službi. Tako je i bivši policijski službenik Vasilije Mijović snimio razgovor u kojem aktivisti Demokratske partije socijalista ubjeđuju mještanina Zete Mašana Buškovića da glasa za nezavisnost u zamjenu za izmirenje računa za struju:

„Mašane, od tebe se traži da glasaš za Crnu Goru. Ti i tvoja porodica.“

Tadašnja nevladina organizacija Grupa za promjene, koja je najavila transformaciju u političku partiju, proklamovala je neutralnost u referendumskom procesu. Ta neutralnost se odlikovala uglavnom visokim nivoom slaganja sa stavovima unionističkog bloka i organizovanju zajedničkih aktivnosti u toku referendumske kampanje. Nebojša Medojević i Predrag Bulatović na zajedničkom skupu u Podgorici:

„Ne bore se oni za nezavisnu državu, njih interesuje samo jedno – nezavisna, nekontrolisana i suverena vlast, koja će štiti njihove privilegije i koja će zaštiti njihove interese. Oni žele nezavisnu Crnu Goru kao privatnu državu nekoliko porodica u Crnoj Gori i što je najvažnije za zaštitu imuniteta premijera kojeg gone po međunarodnim potjernicama u Italiji i nekim drugim zemljama.“

Neizvjesnost oko referendumskog rezultata trajala je do kasno u noć. Suverenistički blok je objavio da je za nezavisnost glasalo 55,5 odsto građana i slavlje na ulicama svih gradova Crne Gore je počelo:

„Ovo je veliki trenutak za Crnu Goru. Poslije toliko godina smo dobili nezavisnost.“

„Osjećam se fenomenalno, presrećna sam.“

„Napokon imamo svoju državu. Svi je imaju, i grđi od nas, a što je ne bi mi imali.“

„Imamo državu i siguran sam da nikada više nećemo dozvoliti, na bilo koji način da je dovedemo u pitanje.“

Stigla su i prva međunarodna priznanja. Opozicija je polako prihvatala novu realnost. Međutim, dio opozicije i danas smatra da bi se mogao izvesti projekat revizije referenduma:

„Prirodna težnja svakog naroda, pa i srpskog je da živi zajedno u jednoj državi. Prema tome, ako se promijene globalne okolnosti, zašto da ne. Mi to želimo i to ne krijemo.“

Bosna i Hercegovina – Milorad Dodik

Bosna i Hercegovina – okončala je proteklu godinu na sličan način kako je i počela – rastrzana jalovim raspravama o tome kako bi zemlja trebalo da funkcioniše – kao jedinstvena država nalik mnogim zemljama sveta, za šta se zalažu uglavnom političari bošnjačke nacionalnosti, ili kao labavi skup dvaju entiteta što uglavnom zastupaju političari srpske nacionalnosti. Ustav, reforma policije, blokirane evropske integracije, još uvek nedovoljan povratak izbeglica... tek su posledice nepostojanja konsenzusa o najvažnijem pitanju. U Bosni i Hercegovini 2006. jednostavno nije bilo događaja godine. Ali je bilo ličnosti godine. To je bez dileme Milorad Dodik – premijer Republike Srpske. Istisnuo je sa vodećeg položaja među srpskim glasačima do ove godine neprikosnovenu Srpsku demokratsku stranku. Preuzeo je najpre njenu retoriku, a onda, normalno i njeno biračko telo.

Sve je počelo krajem januara 2006. godine, nakon što je Srpska demokratska stranka izgubila većinu u entitetskom parlamentu i nakon čega je izglasano nepovjerenje vladi Pere Bukejlovića. Za mnoge je bilo iznenađenje što je sadašnji predsjednik Republike Srpske i Srpske demokratske stranke Dragan Čavić dodijelio mandat za sastav vlade najvećem političkom protivniku Miloradu Dodiku:

„Ne trebam posebno predstavljati gospodina Ddodika. Podsjetiti ću vas da je rođen 1959. godine u Banjaluci. Živi u Laktašima. Oženjen je, otac je dvoje djece. Po profesiji diplomirani politolog. Skoro dvije decenije obavlja važne političke funkcije, ima dugogodišnje poslaničko iskustvo u Narodnoj skupštini Republike Srpske od njenog osnivanja do danas, bio je premijer RS od 1998. do 2001. i osnivač je i predsjednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata. Vjerujem da će uspjeti formirati Vladu Republike Srpske u kratkom periodu, da će do sljedećih izbora sačuvati stabilnost Republike i uspostaviti harmonične političke odnose na svim nivoima.“

Ponuđenu šansu Dodik je iskoristio, formirao vladu, a građanima obećao razračunavanje sa organizovanim kriminalom i jačanje institucija Republike Srpske:

„Ovaj cilj će se ostvariti kroz donošenje Zakona o reviziji privatizacije državnog kapitala, kroz donošenje Zakona o specijalnom tužilaštvu i sudu za borbu protiv kriminala, kroz izmjene i dopune postojećih zakona koje treba da omoguće provođenje borbe protiv kriminala. Umjesto riječi, ova vlada se opredijelila za rad i rezultate. Mi nećemo biti proizvođači iluzija, dosta je toga bilo.“

Iako na planu borbe protiv organizovanog kriminala ne uspijeva mnogo uraditi, niti formirati specijalno tužilaštvo, zbog proceduralnih grešaka, zahvaljujući priči o referendumu, ako se nastave težnje političara iz Sarajeva da se ukine Republika Srpska i mogućoj destabilizaciji BiH ako dođe do odcjepljenja Kosova od Srbije, Dodik i njegova stranka na oktobarskim izborima uspijevaju osvojiti najveći broj glasova u Bosni i Hercegovini i apsolutnu većinu u Republici Srpskoj. Ni prijetnje visokog predstavnika da će mu zabraniti politički rad Dodika nisu omele da nastavi sa pričom o referendumu. Ni u svom inauguralnom govoru ga ne zaboravlja spomenuti. S obzirom da su mu izbori omogućili da brzo formira novu Vladu Republike Srpske u kojoj su ljudi iz njegove stranke dobili većinu ministarskih mjesta, Dodik kreće agresivnije u neke nove poslove. Početkom decembra, potpisivanjem izjave sa češkom kompanijom ČEZ o ulaganju milijardu i 400 miliona eura u termoelektranu Gacko u naredne četiri godine i prodajom 65 posto državnog kapitala entitetskog Telekom operatera Telekomu Srbije za 650 miliona eura, obezbjeđuje sebi titulu čovjeka koji je obezbijedio najveće investicije nakon rata:

„Ovo smatramo inicijalnim sredstvima. Pokušaćemo da oni budu osnova za prikupljanje još većeg obima sredstava i da svaka opština u najmanju ruku ima bar jedan realizovan projekat iz oblasti infrastrukture i bar jedan projekat iz oblasti zapošljavanja ljudi, tako da cijenim da će svi ljudi u Republici Srpskoj osjetiti ovaj posao.“

Objavljivanje tajnih podataka policije o pripremama atentata na njega u decembru, ponovo se nalazi u žiži interesovanja javnosti:

„U svakom slučaju, ja se osjećam potpuno bezbjednim, radim svoj posao nesmetano. Ono što imam namjeru, to je da izbjegnem odlaske u Sarajevo, jer je rečeno da je to mjesto mogućeg takvog događaja. Dok se god ta situacija sa stanovišta bezbjednosnih i drugih službi ne raščisti, neću vidjet Sarajevo.“

Međutim, često isključivim stavovima i spremnošću da nediplomatskim rječnikom odgovori na kritike, pa i međunarodnoj zajednici, čini se da Dodik sve više gubi naklonost među članicama Savjeta za implementaciju mira. Zbog toga i posljednje najave međunarodne zajednice da bi mu se mogao zabraniti politički rad, koje su stigle u posljednjim danima 2006. godine, ne treba shvatiti neozbiljno, nego više kao posljednju upozoravajuću poruku. Ali kako god bilo, sasvim sigurno je da će o Miloradu Dodiku i naredne godine biti mnogo priče.

Hrvatska – Branimir Glavaš

Hrvatska je čitavu 2006. provela ispunjavajući uslove za članstvo u Evropskoj uniji. Uobičajeni politički događaji takvi su da ne zavređuju tretman događaja godine. Osim jednog – koji je još uvek u toku – procesuiranje ratnih zločina za koje je osumnjičen nekadašnji visoki zvaničnik Hrvatske demokratske zajednice – Branimir Glavaš, ratni gospodar života i smrti istočne Slavonije.

Klupko se počelo odmotavati kada je osječki policajac Krunoslav Fehir priznao da je kao nedorasli mladić u Osijeku 1991. godine, po Glavaševom nalogu, ubio jednu osobu. Taj postupak, zajedno sa još nekoliko imena žrtava, pokrenut je u Zagrebu. Mediji su ga prozvali „slučaj garaža“ jer su se mučenja i ispitivanja zbivala u garažama u jednom osječkom dvorištu.

U Osijeku se otvara drugi slučaj – Glavaševa tajnica iz ratnih vremena svjedoči da je on osobno davao naloge za privođenje ljudi, i da se sa neskrivenom znatiželjom zanimao za njihove dalje – redom tragične sudbine. Pronađeni su i izravni izvršitelji, a ovaj postupak je po tome što su žrtve ruku vezanih ljepljivom trakom ubijane i bacane u Dravu, nazvan „slučaj selotejp“. Glavaš zna da je ovoga puta ozbiljno. Posvađao se sa HDZ-om, strankom za čiji račun je 15 godina vodio Slavoniju. U Osijeku kontrolira sud, policiju, politiku, medije. Međutim, jedan od postupaka vodi se u Zagrebu, a za korektno vođenje osječke policijske istrage zaslužan je iz Zagreba dovedeni profesionalac Vladimir Faber. Glavaš je svjestan da može izgubiti sve – moć, položaj u gradu i regiji, čak i osobnu slobodu. Igra na sve ili ništa – njegov štrajk glađu je ozbiljan, njegov otpor je grčevit, i istraga je za sada dovedena u pitanje. Ali to je krajnji doseg njegove moći, kaže za naš radio povjesničar i političar liberalne vokacije Ivo Banac:

„On nije mogao 2006. godine spriječiti ono što je, vjerojatno, da je uopće nekom palo napamet potegnuti, sredinom ili početkom devedesetih mogao s lakoćom napraviti. Vremena su se promijenila, Državno odvjetništvo je pokrenulo jedno pitanje koje je stajalo otvoreno od ranijih devedesetih. Jedna vrlo zamršena afera u kojoj ima mnogo aktera i mnogo onih koji su zapravo skrivali cijelu aferu. To je vrlo važno, da se pitanje pokrenulo.“

Srodnu ocjenu iznosi i Saborski zastupnik srpske zajednice Milorad Pupovac:

„Slučaj Glavaš je pokazao da se nakon 15 godina konačno hrvatsko pravosuđe i hrvatska policija prihvatila posla za sankcioniranje barem jednoga dijela odgovornih koje su počinjene u ratu 1991-1992 godina. Slučaj Glavaš je pokazao da u tom pogledu prestaje ono razdoblje u kojem su se ljudi mogli pokrivati ratnim zaslugama, političkim funkcijama, vojnim ili drugim pozicijama. I da pravda, doduše sporo, doduše sa mnogo kolebanja i sa mnogo nedosljednosti, ali ipak dostiže one koji su i do sada bili na neki način osumnjičeni ili po pogovoru navođeni kao ljudi odgovorni za te strašne zločine nad civilima u ratu 1991-1992 godina.“

Ako postupak uspije, kaznit će se bar dio odgovornih, kaže Pupovac. Da Osijek nije bio usamljen slučaj slaže se i profesor Banac:

„Pitanje istrage protiv Glavaša je sasvim sigurno nešto što je obilježilo stanoviti napredak hrvatskog pravosuđa 2006. godine, i naravno otvara čitav niz sličnih pitanja, jer ovo nije jedinstven slučaj. On je čak donekle prilično tipičan za način takozvane samoobrane početkom devedesetih godina.“

Ukratko, iz „slučaja Glavaš“ moglo se vidjeti gdje je Hrvatska 2006. godine. Krenulo se nabolje, ali daleko smo od toga da je posao obavljen.

Godina 2006. je i u Srbiji i na Kosovu prošla bez velikih događaja za pamćenje, zapravo u iščekivanju jednog događaja – odluke o statusu Kosova.

Srbija i Kosovo – smrt Slobodana Miloševića i Ibrahima Rugove

U 2006. godini su sa političke scene otišle dve ličnosti koje su umnogome obeležile proteklih petnaestak godina: krajem januara je umro Ibrahim Rugova, neprikosnoveni vođa Albanaca na Kosovu. Mesec i po kasnije umro je i Slobodan Milošević.

„Ibrahim Rugova, kao glas razuma i mirnog otpora, godinama je bio na čelu kampanje za mir i demokratiju. Svoju kampanju za mir i demokraciju započeo je mnogo ranije nego što su mnogi stranci znali o postojanju Kosova“, bio bi možda najsažetiji rezime onoga sto je Rugova uradio.

Da se podsetimo, šest dana tuge i narodnog bola zbog smrti čoveka, koga su neki više, a neki manje voleli, ali koji je, nema sumnje, ostavio neizbrisiv trag u najnovijoj istoriji Kosova.

Odmah po saznanju o smrti Rugove, tadašnji sef UNMIK-a Soren Jesen Petersen je pozvao najviše predstavnike institucija i političkih partija Kosova.

Zajedno sa tadašnjim predsednikom Skupštine Kosova, Nedžatom Dacijem, Jesen Petersen je posle sastanka otišao da poseti porodicu Rugova i da joj izrazi saučešće.

Kosovo je izgubilo lidera u najznačajnijem trenutku, izjavio je šef UNMIK-a, Soren Jesen Petersen na izlasku iz rezidencije predsednika Kosova i dodao kako je smrt predsednika Rugove doživeo kao tragediju, ali istovremeno građani Kosova , političke partije i institucije treba da deluju onako kako im je poručio preminuli predsednik, poručio je Jesen Petersen.

I upravo se tako dogodilo. Kosovo je tih dana bilo najmirnije od juna 1999. godine, kada su odavde otišle srpske vojne i policijske snage, skoro da nije bilo ni kakvog bezbednosnog ili drugog problema.

Drugog dana nakon smrti telo pokojnog predsednika je u holu Skupštine Kosova. Pored njega pripadnici Kosovskog zaštitnog korpusa čuvaju počasnu stražu.

Kosovo po prvi put organizuje sahranu na najvišem nivou. „Predsednik Ibrahim Rugova je celim svojim životom i delom bio u službi naroda Kosova, njegovo delo i anagžovanje je glavni stub, nepokobljiva osnova slobodnog Kosova, nezavisne i suverene drzave“, rekao je predsednik Skupštine Kosova Nedžat Daci na komemorativnoj sednici institucija i političkih partija Kosova.

Šef UNMIK-a, Soren Jesen Petersen je ocenio da Ibrahim Rugova bio element definisanja politike i Kosova uopšte, „tako da je teško zamisliti politiku i Kosovo bez njega“ i poručio da u znak poštovanja prema njemu Kosovo treba da nastavi kretanje ka ostvarivanju njegove vizije.

„Umro je čovek mira i nezavisnosti Kosova“, rekao je tadašnji premijer Kosova, Bajram Kosumi.

„Predsednik Rugova, koji započeo procese u postkomunističkom Kosovu, bacio je rukavicu izazova politikama tlačenja tokom devedesetih godina, stvorio je novi imidž Kosova, dao je snagu i orijentisao je pokret otpora koji se zalagao za slobodu Kosova“, rekao je Kosumi.

„Rugova je bio odlučan, ali miroljubiv čovek“, ocenio je na komemoraciji visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, Havijer Solana.

„Ibrahim Rugova je bio čovek koji je svoj život posvetio zaštiti prava naroda Kosova. Bio je odlučan i jak, ali je bio čovek mira, opredeljen da svoja stremljenja postigne mirnim sredstvima“, rekao je Solana ističući kako je ovo jedna od najvećih ironija istorije, da on ode u trenutku kada je najviše bio potreban da predvodi narod Kosova i da pomogne rešavanju statusa.

Rukovodilac delegacije SAD na sahrani predsednika Rugove, ministar Alfonso Džekson, rekao je da je otišao demokrata, čovek mira, pravi prijatelj Sjedinjenih Država koji je uživao poverenje Amerikanaca, ali i celog demokratskog sveta.

„SAD su opredeljene za viziju predsednika Rugove i naroda Kosova, za razvoj, kao doma za sav njegov narod, kao deo Evrope i zapada“, rekao je Džekson.

„Sad je vreme da budemo zajedno i da kompletiramo rad predsednika Rugove i pregovaramo o budućnosti Kosova, da bi smo izgradili ovu zemlju, i molim vas da ne odustanete od ovog puta“, zaključio je Džekson.

Sahrani Rugove je prisustvovalo najmanje 100 hiljada građana. Po niskim temperaturama ponekad i do 15 stepeni ispod nule, posle čekanja koje je nekada trajalo i više od pet-šest časova u mimohodu, pored odra predsednika Rugove je prošlo, prema slobodnim procenama, nekoliko stotina hiljada građana Kosova.

To je, pored velikog broja državnika na njegovoj sahrani, bio odraz poštovanja prema njemu i njegovom delu.

Devetnaest godina nakon što je masi na Kosovu obećao da niko ne sme da je bije i po prvi put izneo:

„Nikad nećemo dati Kosovo!“

Sedamnaest godina posle Gazimestana:

„Danas, opet smo u bitkama i pred bitkama.“

Pet godina nakon što su ga najlojalniji čuvali od hapšenja:

„Slobodane, samo reci, letećemo kao meci!“

I posle četiri godine suđenja, Slobodan Milošević nije dočekao njegov kraj. Prva informacija u vestima Radija Slobodna Evropa u subotu 11. marta 2006. godine:

„U Haškom tribunalu potvrđeno je da je preminuo predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević.“

Sudbina se poigrala tako da je Milošević preminuo na dan uoči treće godišnjice ubistva onog ko može da zahvali svoj petooktobarski sunovrat i hapšenje – srpskog premijera Zorana Đinđića. Ali dok je Đinđić ispraćen uz tugu koja se u vazduhu osećala, Milošević je otišao kako je i vladao – u klasičnoj mitingaškoj atmosferi.

Milošević je preminuo u svojoj ćeliji. Njegovo beživotno telo pronašli su stražari. Advokati i porodica bili su uvereni da je bivši srpski i jugoslavenski predsednik loše lečen, što je navodio i njegov brat Borislav Milošević:

„Za četiri godine koliko traje proces, oni nisu postavili vaskularnu dijagnozu.“

Više zvaničnih analiza pokazalo je da Miloševićeva smrt nije bila posledica trovanja, kako se takođe govorilo, ili uskraćivanja lekova. Sumnjalo se i da je Milošević uzimao i lekove protiv lepre koji su poništavali dejstvo ostalih medikamenata koje je koristio, a neki lekari su tvrdili da su o tome ranije obaveštavali nadležne u Haškom sudu koji nisu ništa preduzeli. Presuda za dela koja su mu stavljena na teret, a koja se očekivala polovinom 2006. godine, nikada neće biti izrečena. Petnaestog marta Miloševićevo telo je preneto u Srbiju:

„Mnogo sam potrešena. Kao za mojeg brata, sina, najmilijeg… Ubila bih se za njega.“

„Tužno i žalosno, da ne može žalosnije biti. Sahranila sam dva brata i oca, ali nikada mi nije bilo teže nego danas.“

„Izgubila sam pre šest godina majku. To je smrt koja me pogodila na isti način. Osećam se kao siroče.“

Jedno veče trajala je drama oko pitanja na kom će mestu biti izložen i da li bi ga trebalo sahraniti uz zvanične počasti. Spasonosno rešenje je pronađeno u Muzeju istorije Jugoslavije, tamo gde su nekada odlagane Titove štafete i to uz protivljenje direktorke Ljiljane Cetinić:

„Najoštrije protestujem. Kao direktor, čovek i građanka ove zemlje. Zahtevam da javnost i vlada Republike Srbije reaguju na akt koji narušava autonomnost, kulturne institucije, kulture uopšte i u skaradnom smislu ih uvodi u dnevno-političku funkciju.“

Na dan sahrane 18. marta, telo je izloženo i ispred zgrade nekadašnje skupštine Jugoslavije u centru Beograda. Pored kovčega, uz Miloševićeve saradnike, stajali su i neki od onih iz posle petooktobarskog režima, poput bivšeg šefa Vojno-obaveštajne agencije, prijatelja premijera Vojislava Koštunice Ace Tomića. Iz Beograda telo je preneto u Miloševićev rodni grad:

„Sloba, heroj! Sloba, heroj!“

Ovako su hiljade ljudi dočekale nekadašnjeg predsednika u njegovom rodnom gradu. Ukopan je po mraku i kiši u dvorištu kuće čiji je vlasnik njegova supruga Mirjana Marković, čije je ime takođe uklesano na spomeniku. U danima priprema sahrane, javnosti se, posle tri godine pauze, u Rusiji, oglasio Miloševićev sin Marko, koji je preuzeo telo svog oca u Hagu. Kćerka Marija takođe se oglasila izjavama iz Crne Gore. Niti njih dvoje, niti udovica Mirjana Marković nisu prisustvovali sahrani.
XS
SM
MD
LG