Dostupni linkovi

logo-print

U Srbiji oko 110.000 izbeglica


Bivši pomoćnik komesara za izbeglice u Vladi Srbije Bojan Anđelković. Kaže da je sadašnje rukovodstvo propustilo priliku da na jedan kvalitetniji način integriše nekoliko stotina hiljada izbeglica, sada već državljana Srbije:

„Trebalo je na popisu posebno ustanoviti koji su to ljudi koji su izgubili izbeglički status. I onda težiti da se posebno za te ljude obezbede određena prava, odnosno određene mogućnosti, određena sredstva koja će pomoći da njima bude pomognuto. To u ovom momentu nije slučaj. Kad danas neko ko je državljanin kaže – pa mi smo izbeglice, a ima ličnu kartu Srbije, ne treba da bude više izbeglica, to je čovek koji živi u ovoj zemlji.“

Pomoćnik republičkog komesara za izbeglice u Vojvodini Zlatko Milićević, s druge strane se slaže s ocenom da nije bilo kvalitetnog programa integracije, kao i to da se sve svodilo na samoinicijativu izbeglica, što bi u narednom periodu trebalo ipak regulisati zakonskim rješenjima:

„To je sigurno usvajanje izmena i dopuna Zakona o izbeglicama, koje će nam pomoći da ozakonimo sve ono što smo u građevini radili i što smo izbeglicama zidali kuće, i moći ćemo da koristimo ona sredstva Evropske agencije za razvoj koja čekaju da uđu u ovu zemlju. Govori se o nekih 20 miliona evra koji treba da se iskoriste za zidanje hiljadu stanova na teritoriji cele Republike Srbije.“

Nekadašnji pomoćnik komesara u Vladi Zorana Đinđića Bojan Anđelković, kao meru za rešenje tog problema, doduše zakasnelu, vidi u nekoj vrsti pozitivne diskriminacije:

„Trebalo im je omogućiti nešto što ostali građani Srbije u ovom momentu nemaju. Dakle, iz sredstava Srbije možda u onoj meri u kojoj je moguće, ali ne samo iz sredstava Srbije.“

Dakle, prateći jednostavno zakonsku regulativu, jedan deo izbeglica ostao je bez statusa, ali je tu zapostavljena humanitarna osnova, naglašava Mirko Vukčević iz nevladine organizacije „Hoću kući“, koja se bavi problemima izbeglica iz Hrvatske:

„Ljudi su sad ostali u vakuumu. Podnijeli su zahtjev za državljanstvo Republike Srbije, ne mogu da ga realiziraju jer nemaju domovnicu, rodni list koji se zahtjeva, a to ne mogu da dobiju jer nisu u knjizi državljana Republike Hrvatske ili nisu napravili dokumenta u Republici Hrvatskoj. Imamo ljude koji su stari, koji su se tamo vratili, ovdje izgubili status izbjeglica, međutim tamo nisu ušli u posjed svoje imovine i ponovo došli ovdje, međutim ovdje sad žive kao stranci, ne mogu ni da se liječe. Što je, po meni, nedopustivo.“

Razmenom podataka između država, pravno su izgubili osnov za izbeglički status. Mnoge izbeglice kojima je potrebna pomoć, ne mogu da ostvare prava preko Centra za socijalni rad, jer spadaju u kategoriju radno sposobnih. A poznato je kakvo je stanje zaposlenosti u Srbiji, i tu oni dele sudbinu ovog društva:

„Pretpostavljam da su oni obrazac za još neke druge probleme i mislim da država to više ne bi trebala da ignoriše, nego da vodi računa o njima, da ih kategorizira – ako su već izgubili, a neki već imaju osnovu da izgube status – kao domaće socijalno ugroženo stanovništvo

Jasmina Burza pripada mlađoj populaciji izbeglica. Stigla je iz Knina 1995. godine. Školovala se u nekoliko evropskih gradova i danas se bavi pitanjima života i integracije izbeglica:

„Jedan broj izbeglica definitivno može biti teret socijalnoj slici Srbije, zato što je nerealno očekivati od nekoga ko je proveo posljednjih 12 godina ili više u kolektivnom centru, u potpuno neuslovnim uslovima života, da odjednom, preko noći, zafunkcioniše tamo gdje je stao.“

Jasmina Burza ipak primećuje da se pored ne baš najboljih rešenja, kojima je država gotovo eksperimentalno rešavala pitanje izbeglica, većina njih danas nalazi u društvu kao ravnopravni građani:

„Danas u Srbiji imamo vodeće ljude koji su izbeglice, ljude koji rade na jako visokim pozicijama, imaju jako odgovorne poslove i jako su doprinijeli samom razvoju ovog društva.“
XS
SM
MD
LG