Dostupni linkovi

logo-print

Da li je nestala zabavna muzika?


Kriza zabavne muzike, na neki način, krenula je u Srbiji još početkom osamdesetih godina – kada se veći deo urednika programa medija i muzičkih festivala okreće nadolazećem muzičkom žanru – novom talasu, da bi tokom devedesetih, praktično, zabavna muzika potpuno nestala iz vidokruga. U tom talasu narodnjačkog i nacionalističkog naboja nestaju, ili se guraju u alternativu i mnogi drugi muzički pravci, prepuštajući tako vodeću poziciju medijski sveprisutnom folku, koji će uskoro iznedriti i hibride sličnog zvuka – dens, dens-folk, turbo-folk i slično…O nestanku zabavne muzike – sociolog kulture Milena Dragičević-Šešić:

„Klasična zabavna muzika, na način kako su je nekada prezentovali na primjer Lola Novaković ili veliki kompozitor Aleksandar Korać, prosto je izgubila tu vrstu svoje reprezentativne grupe kreatora koji će imati svoje značajno mesto i svoje medijsko mesto i svoje prostore izvođenja, jer su danas prosto stvoreni neki drugi prostori i oni su počeli da se vezuju ili za folk, turbo-folk, pa onda i dens, a manjim delom kao alternativni prostor za neku vrstu muzičke alternative.“

Iako mnogi autori i promoteri sadašnjih domaćih muzičkih proizvoda pokušavaju da predstave to kao nastavak ili nadgradnju onoga što je nekad bila zabavna ili pop muzika, iz ugla većine muzikologa ova pojava ima sasvim drugačiju dimenziju. Kornelije Kovač:

„Glavni uzrok što tog pravca u takozvanoj popularnoj muzici nema je, po mom mišljenju, pojava raznih tehničkih pomagala koji sada služe za snimanje muzike. Sada imamo na raspolaganju kompjutere u koje aranžeri stavljaju svoje ideje, aranžmane, snimaju i tako dalje. I pošto većina takozvanih aranžera nema osnovno znanje o muzici, koriste se programima koji sve doteruju na crtu. Što znači da će sve zvučati mehanički i super precizno. To nije bila odlika takozvane zabavne muzike.“

Ono što je nekad krasilo tu muziku je životnost i atmosfera koja proističe iz autentičnog zvuka instrumenta i glasa. Stilski, to je bila sinteza kompozitorovog rada sa sjajnim aranžmanima i sjajnim izvođenjem pevača, kaže Kornelije Kovač:

„Onda se sve sviralo uživo – živi muzičari, živo izvođenje pesama. Ne kao, recimo, na crnogorskom festivalu u Herceg Novom gde pevači samo otvaraju usta, a ide kompletan snimak. A onda se takvim ,pevačima‘ dodeljuju nagrade za interpretaciju koja je ustvari rađena u studiju. Ponavljano je deset, dvanaest, petnaest, dvadeset puta dok se nije dobilo to što se dobilo.“

Retki su autori koji bi se danas mogli klasifikovati kao nastavljači tog zabavnog ili pop žanra, kao na primjer Vlado Georgijev, Aleksandra Radović, Sergej Ćetković ili Aleksandra Kovač:

„Gledajući našu, domaću muzičku scenu, stvarno moram da kažem da tu, nažalost, nema mnogo inovacija, nema mnogo hrabrosti. Ti ljudi se uglavnom drže nečeg što se prodaje ili što možda ne zahteva dublje ulaženje u muziku. Ono što je po meni, najtužnije, većina ljudi se ovde bavi muzikom zbog novca, ne zbog toga što iskreno vole muziku i što je to njihovo životno opredjeljenje.“

To što se u Srbiji dogodio tako nagli prekid sa mnogim žanrovima u domenu kulture i umetnosti, u svakom slučaju je posledica politike tog vremena. Uz jednu opštu ekonomsku krizu, mnogi segmenti društva stavljeni su pod kontrolu državnog vrha, pa tako i onaj medijski. Milena Dragičević-Šešić:

„Svi oni koji nisu direktno bili uključeni u projekat stvaranja jednonacionalne države, koji se, dakle, nisu bavili etno-zvukovima, folkom i komercijalizacijom tog istog, to jest činjenjem tog istog popularnim. Očito da je politika kod nas uticala na mnoge fenomene, na mnoge pojave. Onog trenutka kada jedan umetnički žanr izgubi mogućnost medijalizacije, izgubi mogućnost medijskog plasmana, ako mu se ukinu festivali, ako nestane Beogradsko proleće, ako nestanu mnoga druga žarišta koja su podržavala tu vrstu muzike, ne treba zaboraviti da je smanjivanje zemlje zadalo najveći udarac upravo zabavnoj muzici jer je ta vrsta umetnosti bila negovana pre svega u Hrvatskoj. „
XS
SM
MD
LG