Dostupni linkovi

logo-print

Izliv vlasti u mozak


* * * *

RSE: Vaši problemi očigledno potiču iz činjenice što živite u maloj sredini. Mnogi bi na vašem mestu pokupili prnje i otišli u neki veći grad. Zašto se jedan mladi pisac ipak odlučio da se vrati u Kikindu jer ste vi nekih dobrih deset godina živeli u Beogradu?

TEŠIN: Čini mi se što manja sredina, to veći izliv vlasti u mozak onima koji drže vlast u tim malim sredinama. Meni je baš izazov da opstanem u takvoj sredini jer mi se nekako logičnim čini da je u sredini u kojoj si odrastao, u kojoj si stasao, imao prve ljubavi, najviše prijatelja i da tu negde i najlakše pronalaziš sagovornike i ljude koji će te razumeti. U mom slučaju se to nije desilo. Moji najveći oponenti su ljudi koji su govorili na promocijama mojih knjiga, koji su pisali o mojim knjigama i slično, ali šta im se u međuvremenu dogodilo, to Bog sveti zna.

RSE: Gde se danas nalaze mladi pisci – u centrima ili u malim gradovima poput Kikinde?

TEŠIN: Odavno je već poznato da se današnja savremena književnost deli na neke dve velike grupe. Jedna je emigrantska književnost jer veliki deo mojih generacijskih drugara i kolega sada živi u Americi, Engleskoj i kojekud, a drugi deo korpusa srpske književnosti se nalazi u provinciji. Ako pogledate samo dobitnike NIN-ove nagrade, Vladan Matijević je u Čačku, Zoran Ćirić u Nišu, Goran Petrović u Kraljevu. Mislim da u suštini više ne postoje centri, kao što su to nekada bili Beograd i Novi Sad. Sada se stvar potpuno pozitivno raspala. Dogodila se decentralizacija književnog centra ili književnih centara u Srbiji.

RSE: Da li to znači da Francuska 7 (Udruženje književnika Srbije) više nije moćna adresa kao nekada?

TEŠIN: Što se mene tiče, Francuska 7 mi je bila usputna stanica 1990. godine, kada se tamo nalazila redakcija Književnih novina, ona redakcija koju su uređivali Perišić i Komadina. Na žalost, obojica više nisu među živima. Tada sam kretao i za mene je to bila Francuska 7. Sve posle toga je bila jedna ambasada besmisla, što je ostala i do dana današnjeg. Praktično, to je jedna institucija koja ima odrađen uticaj na samo jednu amorfnu masu ljudi koji praktično nemaju neki veći uticaj na bilo kakva društvena zbivanja u ovoj zemlji, osim što su bukači i hukači i preko njih se prepoznaje slika književne Srbije u svetu. To su pet ili šest imena koji se vrte poslednjih 15 godina, iza kojih ne stoji nikakav književni, niti rad, niti neka književna zasluga, nego se za njih vezuje samo to da su iz Francuske 7 i da su zastupnici određenih teorija krvi i zla.

RSE: Možemo li čuti ta imena?

TEŠIN: To su imena koja se najčešće pominju u medijima i ona za koja se najviše i vezuje popast književne scene u Srbiji, od Gojka Đoga, Noga i sličnih imena, preko Brane Crnčevića i sličnih ljudi koji se pojavljuju na nekim opskurnim skupovima, za koja ne možete tačno da znate koja je njihova uloga u srpskoj književnosti, u najbukvalnijem smislu, kakve su njihove poetike, kakve knjige oni pišu, gde se oni pojavljuju kao predstavnici srpske književnosti u svetu, ko prevodi te knjige i slično. U pitanju je jedan grupa bukača i hukača koji imaju samo tu ulogu da već 15 godina zaluđuju narod. Nikako da se dogodi neka prirodna smena generacija u srpskoj književnosti, da najzad ovi odu u penziju, da im se dodele sve moguće nagrade za zasluge, ako ih već nisu dobili, da se sklone sa scene.

RSE: Vi ste član Foruma pisaca?

TEŠIN: Član sam Srpskog književnog društva. U pitanju je paralelna institucija u kojoj sede ozbiljni pisci koji nisu mogli da rade sa ovima iz Udruženja književnika Srbije. Ali to nije ništa specifično i novo na književnoj ili opšte-društvenoj sceni u Srbiji jer u svemu imamo paralelne institucije, imamo dva udruženja novinara i za sve što pogledamo imamo po duplo, kao neke dve raspolućene Srbije. Tako se i književna društva nalaze na neke dve različite strane.

RSE: Kakva je moć tih paralelnih institucija? Znamo ko je bio moćan devedesetih. Da li se ta moć sada premestila na neko drugo mesto, ili je odnos ostao isti?

TEŠIN: Gledajući neke istočno-evropske tendencije, kod nas se dogodilo da je pisac izgubio svoju društvenu funkciju. Više nemate ono da Solženjicin nešto kaže, pa pola Rusije treperi. To se dogodilo i ovde u Srbiji. Pisci više nemaju tu društvenu ulogu, da tri-četiri pisca sada naprave opštu zbrku na jednoj strani i tri-četiri pisca, koja se bune protiv određene društvene anomalije, sada izazovu poseban efekt po društvo. Mislim da su u pitanju samo medijski atraktivne ličnosti koje imaju priliku nešto da kažu, ali to nema nikakvu funkciju u nekom širem smislu. Sada se određeni broj pisaca pojavljuje na određenim skupovima, nalaze se na listama određenih političkih grupacija i to je potpuno u redu i to je potpuno legitimno, dok god se to drži odvojeno od onoga što bi taj pisac trebao da radi, da se bavi pisanjem. Kod nas se uvek oni koji su penzionisani pojave kao nove, neotkrivene, snage koje će sada da nam otvore oči, pa se tako pojavljuje neki komitet za zaštitu ovog ili onog haškog osuđenik, gde se pojavi neki pisac koji će čitavu tiradu da nam ispriča o tome šta mi to sve nismo znali, kako smo potpuno glupi i idioti, a on će da nam otkrije neverovatnu istinu i svetsku zaveru protiv srpskog naroda. Tu se ocrtava i završava uloga pisca u Srbiji, kada se pogleda neki društveni angažman. On treba da bude neka vrsta glasnogovornika određene ideološke matice.

RSE: Rekli ste: "Kada već mafija ima novinare na platnom pisku, što ne bi imala i pisce".

TEŠIN: To je apsolutno tačno i ne može niko da me ubedi u nešto drugo jer se pojavljuju knjige ljudi koji nisu neki pisci, a opet pišu neke romane. Neko je njima morao da pomogne, neko je morao da piše neke sinopsise i slično. Ima neko ko je plaćen da radi te stvari. Miroslav Višnjić je pronašao najboljeg pisca na svetu - Legiju. Neverovatno je čuti takvu jednu stvar da se jedan pisac s tolikim autoritetom i knjigama iza sebe divi jednom ubici. Ne kažem da je on čovek koji je na platnom spisku, ali sigurno da postoji neko ko plaća i neko ko prima novac za određene književne urode.

RSE: Da li, sa druge strane, postoji jedan krug intelektualaca te Druge Srbije, koji takođe prave sebi prostor, pa bi sada neko iz ovog kruga mafijaških pisaca mogao da kaže - Pa evo i Srđan Tešin je postao autor Stubova kulture i dobitnik stipendije Borislava Pekića zato što ima politički stav blizak ljudima koji su u tim institucijama?

TEŠIN: Naravno i to se meni već događa u saopštenjima Radikalne stranke, ili ovog ili onog političara. Imam prilike da pročitam kako sam svoju književnu karijeru gradio na osnovu toga što imam određene političke stavove. Imati stav o tome da treba osuđivati zločine, da se treba boriti protiv ravnodušnosti i to nije isto kao zastupati teoriju o zločinu i prećutkivanju. Ona sumanuta ideja o nekim antiratnim profiterima se prebacuje na ovu stranu. Kada god neko pokuša da digne glas i pokuša da se pobuni protiv idiotluka, onda kažu da je ostrašćen. Jedna novinarka je izveštavala sedam minuta o tome, najozbiljnije, kako je Aleksandar Makedonski poklonio svoju zemlju Srbima. Kada je pitate gde je to videla, gde je to pročitala, u kojoj nauci je našla uporište za svoje stavove, onda vam kažu da ste ostrašćen. To se događa i nama koji smo negde na ovoj drugoj strani, gde nam se uspeh ne prašta, pa se ne prašta ni ovo. Čim radiš nešto što je ozbiljan posao, jer biti u Stubovima kulture znači baviti se ozbiljno književnim poslom i imati određene odgovornosti i određene privilegije, odmah se tu vidi neka zavera, neka teorija i slično i nisam ja jedini. To se događa i piscima drugih ozbiljnih izdavačkih kuća.

RSE: Zašto je tako malo literature inspirisano devedesetim godinama?

TEŠIN: Činjenica je da smo mi sve do pre nekoliko godina imali taj veliki jaz, da nije postojala književnost koja se bavi tom tematikom. Međutim, imali smo jedan drugi problem. Do pre nekoliko godina smo bukvalno živeli te devedesete, iako je teško iz perspektive nezavršene istorije pričati o nečemu što je toliko sveže. Ne mislim da je to ikakvo opravdanje za srpske pisce, ali većina mlađih pisaca je imala ambiciju da piše o tome, ali jednostavno književno nisu bili dovoljno, ni sazreli, niti su imali prilike da pišu o tome. U poslednjih nekoliko godina pojavile su se ozbiljne knjige mnogih pisaca, kao i moje, i pojavljuje se sve više i više knjiga koje ozbiljno progovaraju o devedesetim i o ovim sadašnjim trenucima, koji nisu ništa drugo nego post-devedesete, koje nikako da se završe.

RSE: Da li Srbija danas ima književni brend i koji je?


TEŠIN: Nedavno sam u Kanadi kupio pet enciklopedija u kojima se nalaze pobrojani svi mogući svetski pisci i samo u dve se pominju Andrić i Kiš, niko više od naših pisaca odavde. Najviše me nervira što ne postoji ozbiljna državna strategija koja će da radi na brendiranju srpske književnosti. Ne možemo mi u svet da idemo sa romantičkim pesnicima, sa Vukom Karadžićem i sličnim, i da naš štand na Frankfurtskom sajmu izgleda tako kao da smo se vratili na početak XX veka. Treba da postoji ozbiljna državna strategija koja će da promoviše srpsku književnost u svetu. Jedino tako možemo da napravimo brend. Teško da mogu iz Kikinde da radim sam na sebi i da napravim sebe kao neki književni brend. Srpski jezik je mali jezik. Nas mogu da čitaju samo oni ljudi koji taj jezik govore i dovoljno dobro razumeju. Mora da postoji neka strategija, da država ulaže u prevode naših knjiga i da ih promoviše u svetu.

RSE: Vaša poslednja knjiga su Kuvareve kletve. Da li je ona poznata u regionu i šire?

TEŠIN: Kuvareve kletve i druge gadosti sam promovisao u Hrvatskoj i u Austriji i tamo je veoma dobro primljena. Tematika romana se ne vezuju samo za uski prostor Srbije, nego je to priča o Balkanu, o jednoj sumanutoj stvari koja se na Balkanu događa, a to je da se preslikavaju zločini iz prošlosti i reflektuju u budućnosti. Nikako taj krug zločina da se završi. To je tema koju mogu da razumeju čitaoci u regionu.

RSE: Da li to znači da ime Srđana Tešina nije nepoznato književnoj publici u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori?

TEŠIN: Dugo sam na srpskoj književnoj sceni, ali sam i dosta prisutan u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, pa i u Sloveniji, gde sam učestvovao na određenim književnim skupovima, konferencijama, kongresima i slično. Za mene književni krugovi sigurno znaju. Od pre nekoliko meseci moje knjige se prodaju i u Hrvatskoj, pre svega u Zagrebu, tako da su čitaoci u prilici i da kupe moje knjige, ne samo da čuju za moje ime.

RSE: Dugo u Beogradu nije mogla da se nađe knjiga autora iz susednih država. Sada ih ima gotovo u svim knjižarama. Da li se to stvara književna Jugoslavija?

TEŠIN: Ne bih voleo da to bude ocenjeno tim terminom, pošto sam alergičan i na ono jugo-nostalgija. To je isto kao kada bi sada moja baba, koja je rođena u Austrougarskoj, 80 godina govorila o tome i patila za Austrougarskom. Mi govorimo sličnim jezicima i nisu nam potrebni prevodioci, nisu potrebna posebna sredstva da bi se knjige iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore prodavale u Srbiji.

RSE: Šta kažete o tezi da nije važno kako se ko ponašao u devedesetim, da je samo važno kakav je ko pisac?

TEŠIN: Protivim se toj tezi. Mnogi ljudi su, što se tiče naše države, posle 5. oktobra oprali svoju biografiju tako što su se u poslednjem momentu priključili onom poslednjem vagonu i uplovili u neke demokratske procese. Naš narod ima kratko pamćenje, pa se to sve lepo zaboravi. Onda neki od tih likova objavi antologiju, on probere koga smatra ozbiljnim piscem, pa se sve to nekako pomeša i napravi neki suludi mix. Bio sam za to da se pri udruženjima pisaca, mada je to praktično nemoguće jer postoje dva potpuno suprotna udruženja pisaca, napravi neki etički komitet i da se kaže da je neko dobar pesnik, dobar pisac, ali je rekao to i to, na skupovima je pozivao na ovo ili ono i mora da odgovara za to. Svi pominju legendarnog Ezra Pana. On u poslednjih 16 godina, pre nego što je umro, nije progovorio ni jednu reč, stideći se, valjda, svega onoga što je rekao. Tako bi trebalo i ovde. Ima sada da ćute svi oni koji su 16 godina zastupali tezu da tamo neko treba da strada, da bude ubijen, da bude eliminisan samo zbog toga što nije pripadnik tvoje vere, tvog naroda ili tvoje ideologije. Ovo deluje možda strašno, ali bi tako trebalo da bude.

RSE: Od čega živite?

TEŠIN: Od pisanja, od prodaje svojih knjiga i od književnih tekstova koje objavljujem diljem regiona. Najstrašnije mi je to što se niko nije pojavio i pitao me – Prijatelju, imaš li ti šta da jedeš? Postali smo strašno zatvoreni u sebe i brinemo neke samo svoje brige i ono najvažnije, opšte, ljudsko, ono saosećanje sa drugima je stavljeno negde u drugi plan. Nikoga ne krivim nešto posebno, ali mislim da bi nam svima bilo mnogo bolje kada ne bi smo bili toliko ravnodušni.

RSE: Da li je ta ravnodušnost razlog što je moguće da jedna vlast, jedna politička garnitura ode, druga dođe i onda se to odrazi na stvaraoce?

TEŠIN: Ljudi koji su meni dali otkaz, između ostalog su navodili to da sam ja potpuni kreten i idiot zato što sam napisao, režirao i finansirao predstavu Ćelave pevačice.

RSE: Postoje li vaše knjige u knjižarama u Kikindi?

TEŠIN: Poslednja knjiga se pojavila pre mesec dana, ali mislim da je to, pre svega, pritisak čitalaca koji su knjigu bukvalno tražili iz dana u dan, pa i mene zivkali telefonom, kao da ja proizvodim knjige, ali ja ih samo pišem. Mislim da je u pitanju jedan pomak u knjižarskoj svesti, gde se više neće tipovati, onako ziheraški, na velike naslove. Sada, kada pogledate izloge knjižara u bilo kom gradu u Srbiji, nećete moći da pronađete ni dva pisca iz Srbije.

RSE: To znači da ako prošetam centrom Kikinde, ime Srđana Tešina ću naći u izlogu lokalne knjižare?

TEŠIN: Ne verujem da ćete moje knjige naći u izlogu. Verujem da ćete ih naći negde na nekoj polici pri donu, postavljene da bude skroz dole, uz patos, da morate, praktično klečeći, da priđete mojoj knjizi, tako da vas ponize, da puzite da bi ste došli do nje.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

XS
SM
MD
LG