Dostupni linkovi

logo-print

Borba za energetske resurse


Za doček 2006, kada je temperatura bila uveliko ispod nule, Ukrajina je prva osetila kakve promene donosi Nova godina. Naime, Rusija je prekinula snabdevanje gasom, tražeći od Kijeva da umesto dotadašnjih 50 dolara za hiljadu kubnih metara gasa plaća čak 230 dolara. Moskovski Gasprom je tvrdio i da Ukrajina krade ruski gas koji se preko njene teritorije izvozi u Zapadnu Evropu. Kijev je odbio ovu cenu i nakon teških pregovora gas je poskupeo za duplo umesto skoro petostruko, koliko je Rusija prvobitno tražila.

Kremlj je stavio do znanja da neće više subvencionirati niskim cenama gasa svoje susede sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza, naročito ne one koji nastoje da se oslobode zavisnosti od Moskve i okrenu Zapadu. Tako je Rusija nakratko prekinula snabdevanje Gruzije gasom, pravdajući to kvarom na gasovodu. U pozadini je očtio nastojanje da se kazni Tbilisi koji se nakon “ružičaste revolucije” približava NATO-u i Evropskoj uniji. Kremlj je zapretio povećanjem cene gasa čak i lojalnoj Belorusiji, verovatno u nastojanju da olakša preuzimanje gasovoda kojim se ovaj energent iz Rusije transportuje u zapadnu Evropu. Samopouzdanje Rusije očito raste, imajući u vidu da takoreći ‘leži’ na ovim resursima, tačnije ima najveće svetske reserve gasa a šesta je po zalihama nafte, a trenutno je drugi prerađivač "crnog zlata", odmah posle Saudijske Arabije. S obzirom da još nisu detaljno istražena sva nalazišta, procenjuje se da je bogatstvo Rusije još veće.

U svakom slučaju, što zbog naglog skoka cene nafte na svetskom tržištu, što poskupljenja gasa, Rusija je ostvarila dosada nezabeleženi budžetski suficit. Osim zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza i Evropska unija se pokazala ranjivom u odnosima sa Rusijom, s obzirom da iz nje obezbeđuje oko 25 odsto svojih potreba za gasom. Zbog toga je energetska bezbednost bilo jedno od najvaznijih pitanja kojim se u ovoj godini bavila evropska dvadesetpetorka. Još u vreme tenzija oko prekida snabdevanja Ukrajine, u Briselu su upozorili da Rusija koristi energiju za svoje geostrateške ciljeve. Jacek Sarius Volski (Sariusz-Wolski), poljski poslanik u Evropskom parlamentu:

“Problem energetske bezbednosti ne tiče se samo industrije ili ekonomije. Energija se koristi kao oružje i instrument spoljne politike. Stoga bi ovo pitanje trebalo posmatrati u kontekstu spoljne i bezbednosne politike.”

S obzirom da će, po nekim procenama, 2030. godine u svetu biti trošeno za oko 70 odsto energije više nego sada, Evropska unija itekako mora da razmišlja o novim izvorima snabdevanja, tim pre što su Kina i Indija, čija potrošnja nafte i gasa strelovito raste, uspeli da se već dogovore o velikim projektima sa Rusijom.

U međuvremenu, Evropska unija i Rusija se spore i oko pristupa tržištima. Tako Moskva pokušava da izdejstvuje ulazak Gasproma na tržište Evropske unije za distribuciju gasa. Istovremeno, Kremlj pokušava da onemogući pristup zapadnim kompanijama svojim energetskim projektima. Tako je došlo do tenzija zbog odbijanja Rusije da potpiše Povelju Evropske unije o energiji, čime bi se otvorila njena mreža naftovoda za strance i omogućilo učešće međunarodnih partnera u istraživanju gasa u Barencovom moru. Gasprom je uspeo preuzme većinski paket akcija od Šela u Sahalinu – 2, najvećem svetskom projektu za pridodni tečni gas. Britanski ‘Dnevni Telegraf’ piše da je to “znak da Rusija više neće dozvoliti da strani investitori kontrolišu strateške resurse.” Mark Hester, urednik magazina ‘Naftni i energetski trendovi’ (Oil and Energy Trends):

“Mislim da će Evropa sve više zavisiti od Moskve u snabdevanju energentima. Ruska vlada i kompanije – koje su veoma povezane – i tekako uviđaju tu činjenicu i nastaviće da koriste energiju, naročito gas, kao političko oruđe, kao što smo videli na početku sa Ukrajinom.”

Po mišljenju analitičara, jedan od razloga za agresivno držanje Rusije, jeste i neuspeh Evropske unije da u 2006. godini definiše jedinstvenu strategiju prema Moskvi. Taktika Kremlja je da sklapa bilateralne sporazume sa članicama Unije, stvarajući tako jaz među njima. Federiko (Federico) Bordonaro, analitičar iz evropskog magazina “Power and Interest News Reports”:

“Deo Evrope, pre svega Nemačka i Italija, biće verovatno sve zavisnije od ruskog gasa i zato će biti veoma teško izgraditi zajedničku i efikasnu evropsku energetsku strategiju.”

U međuvremenu, Brisel nastoji da umanji zavisnost od ruskih energenata, tražeći alternativne izvore snabdevanja kao što su Kavkaz i Centralna Azija. Tako je letos prilično pompezno najavljena gradnja naftovoda Baku – Tbilisi – Cejhan. Dakle, biće sve grčevitija potraga i borba za sve oskudnijim izvorima energije. Ipak, analitičari smatraju da situacija nije tako strašna kao što se predviđa. Federiko Bordonaro:

“Pogrešna poruka iz 2006. je da se približava katastrofa. Prava poruka je da imamo veliki problem, ali nije tačno da će svet ostati bez energije za samo 5 ili 10 godina.”

Smanjenje rezervi energije, skok cena kao i zagađenje, primoravaju čovečanstvo da traga za alternativnim rešenjima. Mark Hester:

“Mislim da je sadašnja situacija slična vremenu kada su se pojavili prvi automobili krajem 19 veka. Tada su građeni na naftu, benzin pa čak i paru. Niko tada nije mogao da predvidi koja će tehnologija odneti prevagu. Mislim da smo u sličnoj poziciji sada oko goriva. Međutim, mnogo je ideja u opticaju. Tu je bio - dizel, bio – etenol, hidrogenske chelije, kompresovani tečni hidrogen, kompresovani gas. No, niko ne može iz sadašnje perspektive da predvidi koja će od pomenutih tehnologija postati dominanta u budućnosti.”
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

XS
SM
MD
LG