Dostupni linkovi

logo-print

Severnokorejski pregovori bez kraja


Ni poslednji pregovori u decembru nisu dali rezultate. Razgovori su okončani bez ikakvog dogovora, čak i oko datuma novog susreta. Na početku sastanka šest zemalja u Pekingu, prvog nakon 13 meseci prekida, Severna Koreja je odmah zatražila više ustupaka, zahtevajući ukidanje svih sankcija, kako američkih tako i onih koje je nametnuo Savet bezbednosti, nakon prve probe severnokorejske atomske bombe 9. oktobra. Posle neuspeha pregovora Pjongjang je upozorio da će odlučno odgovoriti na eventualno jačanje američkih sankcija. "Odbijajući da ukinu sankcije tokom sastanka ove sedmice, Sjedinjene Države su insistirale na našem jedostranom razoružanju", rekao je Kim Jung Čun (Yung-chun), načelnik Glavnog štaba oružanih snaga Severne Koreje.

U ovim razgovorima, osim SAD i Severne Koreje, učestvovali su i Južna Koreja, Rusija, Japan i Kina. Cilj je bio da se privoli Pjongjang da primeni odredbe iz zajedničkog saopštenja, koje je i on potpisao u septembru 2005. godine, da se odrekne svog nuklearnog programa u zamenu za međunarodnu pomoć i bezbednosne garancije. Japanski ministar odbrane Fumio Kiuma uporedio je Severnu Koreju sa Japanom uoči Drugog svetskog rata:

"Ona se doživljava kao pretnja, ali ne znamo šta će učiniti sledeće."

Tenzije oko spornog severnokorejskog nuklearnog programa počele su još tokom 90-tih godina prošlog veka. Doduše, Pjongjang je potpisao 1994. godine sporazum sa Vašingtonom o zamrzavanju svog nuklearnog programa u zamenu za pomoć od 5 milijardi dolara u gorivu kao i dva nuklearna reaktora na laku vodu, ali za mirnodopske potrebe. Četiri godine kasnije Severna Koreja je lansirala raketu preko Japana, koja je pala u Pacifik. Pjongjang je tvrdio da je u pitanju bio satelit. Predsednik SAD Džordž Buš označio je 2002. godine Severnu Koreju da, uz Iran i Irak, pripada "osovini zla". Pjongjang je okarakterisao ovu izjavu skoro kao objavu rata. Vašington je tvrdio te godine da Severna Koreja tajno razvija nuklearni program, što je u suprotnosti sa njihovim sporazumom iz 1994. godine, pa je obustavio isporuke nafte. Pjongjang je kao kontra meru proterao međunarodne inspektore.

Sledeće godine Severna Koreja se povukla iz Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja. Pjongjang je te, 2003. saopštio da ima materijala za 6 nuklearnih bombi. Pregovori ovih zemalja nastavljeni su sa prekidima do 2005. Na kraju, u julu ove godine je lansirala nekoliko raketa, uključujući interkontinentalnu Taepodnog 2, dometa većeg od 6.000 kilometara. Savet bezbednosti je tada uveo delimične sankcije Pjongjangu i zatražio da se vrati međunarodnim pregovorima, što je on odbio.

Mada je Pjongjang verovatno psihološki dobio samopouzdanje nakon nuklearnog testa u oktobru, ekonomija ove zemlje je u katastrofalnom stanju i od uvoza energije i strane pomoći zavisi preživljavanje režima. Zapravo, pretnja nuklearnim oružjem je bila jedan od poslednjih mehanizama da se iznudi međunarodna podrška, jer zbog višedecenijske samoizolacije 23 miliona stanovnika ove zemlje je na ivici gladi. Procenjuje se da je tri milona ljudi umrlo zbog nestašice hrane. Ejden Foster-Karter (Aiden Foster Carter), analitičar sa britanskog univerziteta u Lidsu, ističe da je ironija, ali Bušova administracija, imajući u vidu konfuziju u Iraku, nastoji da napravi sporazum sa Pjongjangom.

"Pretpostavljam da je Bušova administracija toliko iznurena i zaglibljena na Bliskom istoku da sada počinje da razmišlja o svom nasleđu, odnosno mestu koje će dobiti u istoriji. Što god rekli o severnokorejskom lideru Kim Džong Ilu (Jong – il), u najmanju ruku on nije Al-Kai'da i pretpostavljamo da nije toliko lud da bilo šta prodao ovoj terorističkoj organizaciji, čak i preko posrednika. Dakle, možda je moguć dil sa Severnom Korejom, dok na Bliskom istoku to je teže nego ikada."

Foster Kaster dodaje da to uopšte neće biti jednostavno:

"Bušova administracija je došla na vlast kritikujući pređašnju Klintonovu zbog sporazuma sa Severnom Korejom, po kojem bi SAD izgradile nuklearni reaktor Pjongjangu za mirnodopske potrebe. Republikanci su uvek isticali da ne žele da pregovaraju sa 'đavolom'. Sada su međutim prinuđeni da sa njim pregovaraju, postignu sporazum i da na konto tog diplomatskog uspeha dobiju poene kod kuće."

No, po oceni analitičara, Vašington se suočava sa suženim manevarskim prostorom jer nema mehanizme kojima bi uticao na Severnu Koreju, zbog čega dobija na značaju uloga Kine. Međutim, ni Peking ne želi da izvrši prejak pritisak strahujući od destabilizacije režima u Pjongjangu, što bi moglo da izazove dolazak još tvrđe struje, pre svega iz redova armije, ili raspad zemlje. U tom slučaju Kina bi se suočila sa poplavom izbeglica iz Severne Koreje.

U svakom slučaju, neuspeh međunarodne zajednice u rešavanju problema nuklearnih ambicija Severne Koreje i Irana, može da ohrabri još neke zemlje da krenu istim putem. Šef Međunarodne agencije za atomsku energiju Mohamed el-Baradej je istakao da sve dok pojedine zemlje budu insistirale da je nuklearno oružje ključno za njihovu budućnost, automatski će i neke druge države želeti da ga steknu zbog ravnoteže. Tako bi umesto, koliko se za sada zna 9 zemalja sa nuklearnim oružjem, svet ubrzo mogao suočiti sa rizikom da ga poseduje između 20 i 30 država.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

XS
SM
MD
LG