Dostupni linkovi

logo-print

Duševni bolesnici bez adekvatnog lečenja


Ðorde VOJINOVIC

Tragedija koja se dogodila u selu Žitište aktuelizovala je i pitanje uslova za lečenje i nadzor nad duševnim bolesnicima u najvećem gradu Banata – Zrenjaninu:

„Naša psihijatrija ih drži, na primer, nedelju dana i otpusti ih. A neko trajno zbrinjavanje onih baš teških duševnih bolesnika je vrlo problematično jer su svi ti domovi za duševne bolesnike prebukirani.“

Po evidenciji iz zrenjaninskog Centra za socijalni rad, na čijem je čelu Vesna Stankov, na ulicama ima, bez ikakve kontrole, dvadesetak duševnih bolesnika:

„Ti ne znaš kad će on da reaguje i kako, ako nije pod kontrolom, znači ako ne uzima redovno terapiju. A ko će njega da kontroliše da li uzima redovno terapiju kad mi ni ne znamo gde je, niti ima nekog rođaka, ovog ili onog ko bi se o njemu brinuo.“

Zrenjaninac Branislav Rodić godinama se suočava s ovim problemom. Koliko mu mogućnosti dozvoljavaju, brine o duševno obolelom bratu Draganu i takođe duševno bolesnom ocu Borivoju koji je i nepokretan:

„Njima treba trajni smeštaj. Neko treba da je sa njima 24 sata dnevno. Bočar je, recimo, bio najsličniji mestu gde bi trebao da bude smešten moj brat. Ne znam neko slično mesto koje bi moglo da ga prihvati.“

Ovaj problem je u središtu Banata postao izraženiji otkada je zatvoreno psihijatrijsko odelenje zrenjaninske bolnice stacionarnog tipa u selu Bočar:

„Tamo je bilo ljudi koje je, da kažem, i Bog zaboravio. Bilo je nekih smeštenih po 30 godina. Kad su ih razmeštali, bilo je i nekih NN, za koje se nije znalo ni ko su, ni šta su. I njih je trebalo negde smestiti. Onda je nastao problem gde, pošto su svi domovi za takve puni.“

Deo gotovo dramatične priče Branislava Rodića ovako glasi:

„Ja im pomažem maksimalno koliko mogu, koliko stignem. S druge strane, opet, ne mogu ni finansijski sve to da postignem. Držim ovaj lokalčić, pa tu što na‘vatam nešto keša dodam na njihove penzije i tako, krparimo se. U suštini, dosta je teško. Oni su dosta zapušteni, nezgodni su, neće ni redovno da se kupaju… Znači, trebalo bi sve to podići na neki viši nivo, uz neku pomoć. Ne znam kako bih to mogao drugačije da osmislim.“

Za Radio Slobodna Evropa o ovom problemu Milica Velimirović, psiholog, kaže:

„Ukinut je jedan azil za duševne bolesnike, koji sigurno nije bio human po nekim evropskim standardima, međutim za nas je neophodan. Mi jesmo, nažalost, još za ustanove tipa Bočar jer boljih nema.“

Ponovo Vesna Stankov i ekspertsko iskustvo kao ilustracija ove informacije:

„To je dete koje mi znamo od rođenja jer mu je majka duševno bolesna. On je odrastao po domovima, ima 21 godinu. Za tu kategoriju nema neki dom. Gde god smo slali te papire da ga neki dom primi, odgovor je bio da on nije za njih po dijagnozi, da nije za njih po godinama, da nemaju mesta… Kad nismo više znali gde, mi smo ga smestili u stan kod njegove mame, za koju znamo da je duševno bolesna, znamo da se oni svađaju i tako dalje, ali alternativa je da bude na ulici. Oni su se posvađali i on je nju malo uboo nožem. Nije joj ugrozio život, ali to se moglo očekivati.“

Surovo, kao i improvizacija objašnjenja službe Centra za socijalni rad u kontekstu ovog problema:

„Ne samo naš Centar, nego se svi sreću sa tim problemima. Osećamo se otprilike kao kante za đubre. Kad niko nema gde, onda ga pošalju u Centar. Mi smo za sve.“

To što zajednica ovakvim problemima, po pravilu, pažnju posvećuje samo kad se dogode tragedije poput one u selu Žitište, Milica Velimirović ne tumači kao novotariju:

„To nije ništa novo. Uvek je u svetu psihijatrija bila na dnu dna svih medicinskih disciplina, pretpostavljam zbog straha. Ljudi vole da ne vide duševne bolesnike, da ne misle o tome, da ih negde gurnu daleko od sebe, jer svi oni prosto bude u čoveku neki lični strah od duševnih bolesti i uopšte od psihijatrijskih oboljenja.“
XS
SM
MD
LG