Dostupni linkovi

logo-print

Sajam zapošljavanja kao tračak nade


Gost Press kluba je Milan Knežević, vlasnik i direktor kompanije Modus.

RSE: Otvorili ste jedan neobičan sajam. Kakav je to sajam?

KNEŽEVIĆ: Sajam je neobičan, ali je obećavajući. Radi se o sajmu zapošljavanja koji je organizovala lokalna zajednica opštine Novi Beograd. Na njemu su učešće uzeli sindikati, poslodavci, ljudi iz prosvete i Ministarstva prosvete. Pokušali smo da sa više aspekata kanališemo šta je to što može da otvori perspektivu intenzivnijem zapošljavanju i da svi činioci koji u tome učestvuju kažu na čemu su. Na žalost, iako su bili najavljeni određeni resorni ministri i ministri za rad i zapošljavanje, niko se nije pojavio, ali smo na nekom nižem nivou ipak uspeli da na toj određenoj berzi rada zaposlimo 250 ljudi. Ne volim podele na optimističke i pesimističke, pošto su to pesimistička stanja, a sadržajno ništa ne govore, ali sam se učvrstio u uverenju da tekstilna industrija može za godinu dana, pod određenim ekonomskim pretpostavkama i globalnom uređenošću ambijenta, da zaposli 20-30 hiljada ljudi. Rekao sam ministru Dinkiću da su tekstilci spremni, ukoliko se prepolovi obim sive ekonomije koja sada iznosi preko dvije milijarde eura. Spremni smo da garantujemo imovinom pravnih lica da ćemo zaposliti 20 hiljada ljudi. Samo poslednji mesec smo zaposlili sedam hiljada ljudi. Zvuči neverovatno, ali je engleska firma Lena dobila kredit i zaposliće tri hiljade ljudi. Na čelu sam konzorcija koji je kupio Plantex, koji će idućeg meseca zaposliti 300 ljudi. Talijanska firma Pompeja je počela proizvodnju u Zrenjaninu i zapošljava 300 ljudi. Sprema se konzorcij koji će u Valjevu krenuti sa proizvodnjom zavoja i ostalih tkanina potrebnih za medicinu i operacije. Tamo će biti zaposleno 300 ljudi. Imam jedno superiorno osećanje. Pošto su tekstilnu industriju proglasili mrtvom i da nema nade, rekao sam gospodi iz vlade da je ovo naš zagrobni život. Nadam se da će sada nešto bolje o nama razmišljati.

RSE: Na koji način ste zaposlili 250 ljudi?

KNEŽEVIĆ: Izašle su firme sa svojom tražnjom. Trebovali smo radnu snagu koja je neophodna. Postoji jedan paradoks kada je zapošljavanje u pitanju - imamo veliki broj nezaposlenih, a manjak radne snage. Jako je teško u tekstilnoj industriji zaposliti ženu koja će raditi za 12 hiljada mesečno. To je materijalno ponižavajuće jer ne može egzistencijalno da osmisli svoj život i jako mali broj njih se odluči to da radi. Kadrovi koji su nam sada neophodni, kao hleb nasušni, su tehnolozi, organizatori proizvodnje, menadžeri, dizajneri, konstruktori i drugi profili zanimanja. Treba nam oko 400 visoko obrazovanih kadrova, a nemamo ni jednog. To se tiče kompletne tekstilne industrije. U mojoj firmi je konstantno otvoren konkurs za modne kreatore i dizajnere. Unija tekstila, čiji sam predsednik, sada je pribegla, za nas, nepopularnom koraku. Sami u Centru za industrijsku obuku praktikante primimo i obučimo, kako bi smo mogli imati kadrove za sebe. To je besplatno.

RSE: Koliko ljudi radi u vašoj proizvodnji u Pančevu?

KNEŽEVIĆ: U Pančevu radi 160 ljudi u fabrici, a ukupan broj zaposlenih ljudi u Modusu je 253.

RSE: To znači da imate veliku administraciju?

KNEŽEVIĆ: Administracija broji pet ljudi. Veliki je broj trgovaca u prodavnicama. Na 13 prodavnica je 65 trgovaca. Moja administracija je najracionalnija u svetu.

RSE: Ko su vaši menadžeri?

KNEŽEVIĆ: To smo mi. U svim postkomunističkim periodima i državama obično vlasnici postaju i menadžeri, što je najlošije rešenje. U prvoj fazi, dok formirate preduzeće, to i nije tako loše jer ipak vlasnik kapitala nosi jednu predoziranu invenciju, požrtvovanost, smisao i potrebu da se izbori i sačuva kapital. Kada stado preraste čobanina, kada se osvrnemo i uvidimo da nam trebaju menadžeri, nemamo koga angažovati. Komunistički sistem nikada nije ni odgojio sistem nezavisnih menadžera jer se u tom ekonomskom sistemu nikada niko nije ocenjivao. Inžinjer rudarstva nikada nije bio u rudniku, a inžinjer šumarstva nikada nije bio u šumi. Oni nikada nisu imali bilans koji će oceniti koliko su oni uspešno radili. Danas je otvoren konkurs, u velikom delu firmi mojih kolega, koji daju platu od dve do tri hiljade eura, za menadžere, ali za one kao na Zapadu, koji će preuzeti odgovornost za firmu, uzeti njeno trenutno ekonomsko stanje, poboljšati i povećati obim rada, proizvodnje i profita. Na žalost, takvih sada nemamo.

RSE: Pretpostavljam da imate dosta primedbi na vlast i vladu? Ne pomažu vam da ostvarite što bolje rezultate, ali vam, verovatno, negde i odmažu?

KNEŽEVIĆ: Imam običaj da kažem da sve što smo do sada uradili, uradili smo uprkos vladi. Mi smo, valjda, jedina zemlja u kojoj se privrednici bore protiv vlade. U svakoj drugoj zemlji privrednici su partneri sa vladom. Oni nisu vlast, već državni činovnici. Vlast su bili faraoni. Na žalost, oni često za sebe govore da su vlast. Semantički problem oslikava ukupnu stvarnost. Vlada mora da napravi realne okvire za privređivanje. Time investira u nas i ima pravo da uzima od nas poreze i obaveze. Ako je ustavna obaveza vlade da stvori iste uslove privređivanja za sve, ne može onda pustiti da se dnevno švercuje na stotinama hiljada tezgi, ili na godišnjem nivou dve milijarde eura. Kada bi država Srbija, rekao sam to i gospodinu Iliću, oprihodovala samo 30 posto sredstava u sivoj ekonomiji, za pet godina bi bila Švajcarska. Mi smo mala zemlja i stalno glumimo neku veliku zemlju. Nama treba jedna efikasna uprava, a ne ova, jer je javna potrošnja u Srbiji najveća u Evropi i proizvod iz Srbije je najopterećeniji participiranjem javne potrošnje u Evropi. Namjerno se ne vuku određeni potezi i postoje razlozi zašto. Onih 200 hiljada ljudi na buvljacima, koje na izvestan način mi zbrinjavamo, zakidaju od mog profitabilnog kolača.

RSE: Ko su šverceri?

KNEŽEVIĆ: Povodom hapšenja nekih carinika čuli smo o kojim ciframa se radi. Kada sam rekao u vladi, na jednom sastanku na kojem su bila trojica resornih ministara i direktor Carine, da se vrata kroz koja ulazi najveće zlo u zemlju Srbiju zovu carina, onda su ljudi iz Carine jako rigidno reagovali. To sam rekao jer sam predsednik Unije koja ima 370 preduzeća i mi svakodnevno imamo 370 informacija i znamo sve šta se radi. Najveći je problem što se sve i jedan komad kineske robe, koje se realno uvozi oko milijardu eura godišnje, posle postupka carinjena proda na crno. Imam osećaj da vlada na to gleda blagonaklono, obzirom da je to jedan socijalni amortizer koji ne dovodi u pitanje socijalne i političke turbulencije, ali proizvodi lošu beskonačnost. Onih 150 hiljada ljudi na buvljacima, od kojih ni jedan nije socijalni slučaj, ima veća primanja od akademika i predsednika vlade. Ozbiljna država razmišlja samo u jednom razmeđu - da li je nešto po zakonu, ili ne. Kao što ne može neko da napravi paralelnu radio stanicu ili paralelni SUP, ne može neko ni da trguje ako nije ispunio zakonske pretpostavke. Na žalost, to se amnestira iz dva razloga - mnogo je jeftinije, državu to ništa ne košta, i obezbeđuje mir za svoj politički mandat.

RSE: Vlasnik Modusa ste 17 godina. Inače ste završili filozofiju i radili kao novinar. Kako je došlo do tog preokreta?

KNEŽEVIĆ: Usmereno znanje više nije popularno u svetu. Uzmite bilo koga od velikih biznismena u svetu i videćete da ne mora da zna detaljno posao kojim se bavi. Ne moram biti krojač da bih bio dobar menadžer. Bio bih dobar menadžer i da prodajem traktore, ili bilo šta drugo. Jedan razdel ljudskog života je imati i biti. Ako idete samo u smeru da stičete materijalna dobra, onda se pretvarate u zlatno tele i negirate drugi deo ljudskog bića, onaj intelektualni, duhovni, ljubavni, socijalni. Na žalost, u ovoj zemlji, već duže vreme, oni koji su obrazovani su na materijalnoj margini i što su ljudi obrazovaniji, to je njihov materijalni status nezavidniji. Shvatio sam, kada sam se oženio, da ako ostanem pri svom - duhu, lepoti i zvanju, da ćemo celog života, i ja i porodica, biti na čekovima, počecima, da ću živeti kao podstanar i da će me ponižavati svaka situacija. Počeo sam da se bavim bilo čime, da materijalno zbrinem porodicu, kako je materijalno stanje ne bi ponižavalo.

RSE: Tekstilna industrija je, zajedno sa kožarskom i krznarskom, bila na dnu po platama. Kakva je situacija sada? Kako plaćate vaše radnike?

KNEŽEVIĆ: Radnici u Modusu imaju prosečan lični dohodak 300 eura. Radnici koji šiju za mašinama imaju platu od 16 do 18 hiljada dinara i imaju sve zakonske prinadležnosti, kao što je topli obrok i put. Autobus ih prevozi do posla. Loš prosek odražavaju državne firme koje su praktično bile na državnim subvencijama. Zbog toga se pokazuje jedna nemila slika kako je prosečni lični dohodak trenutno 10 hiljada dinara. Trenutno ne postoji grana sa više ekonomskih potencija za zapošljavanje od tekstila. Poslednja oaza, u kojoj Evropa mora da proizvodi 30 posto svojih potreba, zove se Srbija. U moju firmu dnevno dolazi 50 ljudi iz Evrope i mole da im se šije. Ne može on šiti 5000 pantalona u Kini. Proizvodni ciklus mu je 90 dana. Zbog toga će to morati da radi ovde. Siva ekonomija obesmišljava naše i inostrane investicije i zato su u Srbiji investicije u ovoj godini svega 60 miliona. Govorim o zdravim investicijama, a ne o političkim kvalifikacijama u kojim se radi o kupovini tranzicionih ili privatizacionih prava. Ako neko kupi Mobitel, nije tu ništa investirao, već je samo kupio pravo. Tu nema govora o investicijama, nego njima milo da to tako bude.

RSE: Pretpostavljam da stranci dolaze jer je niska cena proizvodnje? I Amerika i Evropa ima veliku saradnju sa istokom Azije. Šta vam kažu stranci? Da li su zadovoljni? Da li su to lon-poslovi, ili je to vaša kompletna proizvodnja?

KNEŽEVIĆ: Srbija je uglavnom uradila lon-poslove. Od Evropske unije smo dobili preferencijale da možemo slobodno da izvozimo na njeno tržište, ali je uslov bio da su repromaterijali, od kojih se proizvode odevni predmeti, proizvedeni u Srbiji. Sahranili smo sve svoje fabrike primarne proizvodnje i oni su zaturili tekstilnu industriju i shvatili smo da im nemamo šta izvesti. Ipak, za godinu dana, privatizovano je sedam firmi i sada ćemo početi da izvozimo u Evropu. Ono što ljude iz inostranstva ovde začudi je tehnološki nivo naših fabrika. U Srbiji ima oko 150 fabrika koje imaju najsavremeniju tehnologiju na svetu. To su privatne fabrike. Društvene fabrike su propale jer su padale pod nelojalnom konkurencijom. Kluz, Beko ili Kulski štofovi nisu mogli da švercuju. Svi koji nisu mogli da švercuju su praktično propadali i svi koji su bili u tim krutim državno-pravnim obavezama nisu mogli da nađu za sebe neko mesto u novoj tržišnoj utakmici.

RSE: Da li je bilo stečajne mafije u svemu tome?

KNEŽEVIĆ
: Jeste. Beko je potopljen, ne zato što nije mogao da opstane. Govorio sam da će mu Unija obezbediti 20 godina unapred posao. Beko je potapan zbog poslovnih prostora. Isto se dogodilo i sa Jugoeksportom i sa 22. decembrom. Isto će se dogoditi s Kluzom. Na žalost, upliv privatnog kapitala je bio da se obezbede izuzetno povoljne lokacije za gradnju na mestima gde su fabrike. Imovinu koja je društvena ili državna niko nije mogao odbraniti. Ni Beko se nije mogao odbraniti. To su fabrike koje predstavljaju arhetipsku vrednost, čija je referentnost u proizvodnji konfekcije nesporna za svetske okvire. Ako neko šije za Boss, onda znate kakav je to kvalitet. Sve što je bila državna svojina je propalo. Nemoguće je da neko brine sa tom dozom svesti o tuđem, kao o svom. Privatno vlasništvo je nezamenjivo u Evropi. Problem je što mi nismo išli na nešto što sam zvao amortizacioni period. Da smo utkivali te fabrike u novu budućnost, sa malo mekšim ekonomskim varijantama, sve i jedna fabrika je mogla da opstane.

RSE: Koliko tekstilna industrija doprinosi izvozu?

KNEŽEVIĆ: Mnogi ne znaju realne podatke i stalno govore ono što im serviraju političari. Ukupan bruto promet tekstila, kože i obuće na godišnjem nivou je oko 2,5 milijarde eura. Tekstilna, kožarska i obućarska industrija zapošljavaju oko 80 hiljada ljudi. Za ovu godinu očekujemo izvoz između 320 i 350 miliona eura, a iduće godine očekujemo 500 miliona eura. Mi smo druga grana, posle poljoprivrede, po obimu izvoza i druga grana posle poljoprivrede po pokrivenosti uvoza izvozom. Izvezemo 80 posto od iznosa koji uvezemo. Tekstil je jedina grana čija su radna mesta jeftina i koja može da zaposli veliki broj novih radnika, a kod nikoga nije naišao na pun smisao i interes, ni politike, ni vlade, ni bilo koga od ministara.

RSE: Ipak ste uspeli nešto da izboksujete kada ste se sastajali sa ministrima?

KNEŽEVIĆ:
Formirali smo Uniju. Unije i klasteri su nešto što je najnormalnije u Evropi.

RSE: Šta su klasteri?

KNEŽEVIĆ: Klasteri su udruženja svih pravnih subjekata koji su interesno povezani. Klaster znači rod. Napravili smo Uniju jer privredne komore, kao para-komunističke tvorevine, u tržišnim uslovima privređivanja nemaju nikakvog smisla. One su nekada bile poluge koje su usmeravale privredu od Centralnog komiteta. Ne može ona sada mene da usmerava. Nas Privredna komora godišnje košta dva miliona eura, a od nje nemamo nikakvih efekata. Naivno je očekivati da će se ona suprotstavljati vladi koja je plaća. Na Zapadu je normalno da Unije delegiraju pitanja inicijative odozdo. Celo demokratsko društvo je organizovano na način što se inicijative odozdo uobliče u zakonsku regulativu i oslikavaju najveći broj demokratskih interesa. Zato su takva zakonska rešenja konsenzusna i zato su dobra. Tražili smo pet stvari od vlade. Na žalost, ni jednu da bi smo promovisali sebe i ni jednu olakšicu. Tražili smo od vlade da radi ono na šta ju je Ustav obavezao, da ukine sivu ekonomiju, da ukine katalošku prodaju kroz koju se nezakonito prodavalo 150 miliona eura. Napravili smo katalog najnižih zaštitnih cena po kojima se carine kineska roba, kada smo videli da se majica carini na 20 dinara, a pantalone na 50. Carinske osnovice kineskih roba za carinjene se umanjuju i pet puta. Jedno vreme su kontejneri carinjeni na 10 hiljada eura, mada ni jedan kontejner tekstilne robe nije jeftiniji od 80 hiljada eura.

RSE: Ko je mogao da ima korist od toga?

KNEŽEVIĆ: Carina i onaj ko je uspevao da neplati porez. PDV i carina su 44 posto. Na 70 hiljada eura, zaradili ste 35 hiljada eura, samo činom što niste platili porez i carinu. Normalno da onda ulazite u potpuno nelegalnu utakmicu, jednu apsurdnu, gledajući pravno-ekonomsku situaciju. Ja, koji zapošljavam i sve plaćam, nemam nikakvih šansi da opstanem, a onaj koji ništa ne plaća i sve švercuje - za njega je dobro.

RSE: Orjentisali ste se na proizvode koji nisu preskupi. Idete na jedan srednji ili niži sloj potrošača.

KNEŽEVIĆ:
Osnovni postulat ekonomije je da posao nije željeno, nego moguće. Moramo voditi računa da su prosečna primanja u Srbiji oko 150 eura, da se odnose samo na one koji su zaposleni i koji ih primaju. Kada tome pridodate nezaposlene, primanja po odrasloj ženi u Srbiji ne prelaze 50 eura. Shvatio sam, zahvaljujući nekoj svojoj globalnosti i metafizičnosti, da moram da radim za sirotinju. Svetlana Bojković je jednom rekla da radimo kopirane modele, od prosečnih materijala, po najnižim cenama u zemlji i da smo poslednji koji čuvaju dignitet Beograđanki jer ne mogu kupiti ništa skuplje. Tako sam i ja nekako shvatio ovaj posao. Samo pet posto žena u Srbiji može da kupi i priušti sebi nešto što je skupo. Mi radimo budžetsku robu. Modeli i boje su aktualne, ali je štof od četiri eura, a ne od šest, mada to nije tako presudno. Mnogi proizvođači u Srbiji rade po tom modelu. Često su naše majice od četiri eura bolje od one od 25. Više se radi o medijskoj hipnozi. Kada danas uzmete bilo koju od firmiranih stvari, videćete da je, ili made in Kina, ili Tajvan ili Singapur. Najgore je što cena više ne znači kvalitet, kao nekada. Sam sam nekada kupovao u Italiji odelo koje je trajalo po 15 godina. Ušli smo u fazu pampers garderobe, u kojoj se sve toliko brzo nameće, i estetski i finansijski, i stvari traju samo jednu sezonu.

RSE: Kako vidite svoju budućnost kroz 15 – 20 godina?

KNEŽEVIĆ: Moj san je skoro realan. Stalno govorim da Srbija može biti evropski Istambul i da sve što mogu Kinezi možemo i mi. Sada se već pokazuje da Evropa mnogo više kupuje od nas. Kada je jedna firma iz Beča videla da su moje pantalone osam eura, a oni samo šivenje plaćaju toliko, pozvan sam da donesem kolekciju i ugovorimo pun izvoz. Napravili bi smo još 300 miliona izvoza da nam nisu zatvorene fabrike koje su proizvodile tkaninu. Nema više Kulskih štofova, nema više Letexa, nema više ko da nam proizvodi, a to je uslov da izvozimo u Evropsku uniju. Bili smo u jednoj pat poziciji da imamo velike šanse i nade, ali male mogućnosti. Neće tekstilna industrija, u narednih 10 godina u Srbiji, biti nikim i ničim ugrožena, pod pretpostavkom da svi igramo utakmicu sa istim zakonskim okvirima.

RSE: Od onih 250 ljudi, koji su se javili na sajmu zapošljavanja tržeći posao i koji su dobili obećanje da će početi da rade, koliko je primila vaša fabrika?

KNEŽEVIĆ: Moja fabrika će primiti 300 ljudi za mesec i pol dana. Mi smo u jednom postupku uzeli Plantex i Plantište i zaposlićemo 300 ljudi. Prošle nedelje smo primili 15 ljudi koji se obučavaju na proizvodnji trikotaže. Samo u Pančevu nam treba trenutno oko 300 radnika.

RSE: Nema ih u Pančevu ili u Beogradu?

KNEŽEVIĆ: Nema onih koji hoće da rade. Ulazi se u jednu dramatičnu situaciju. Mislim da je ministar Lalović jednom rekao da ćemo uvoziti radnu snagu iz Kine, pa su osuli na njega drvlje i kamenje, a činjenica je da imamo jedan veliki broj nezaposlenih, a manjak radne snage. Plate su male i školstvo, kakvo imamo, ne obrazuje kadrove koji su potrebni industriji. U Beogradu očekivati da neka od žena šije za 10 hiljada dinara, mislim da je stvarno ponižavajuće.
XS
SM
MD
LG