Dostupni linkovi

logo-print

Zloupotreba informacija u političke svrhe


Srdan KUSOVAC, Marija ARNAUTOVIC, Srdan JANKOVIC

* * * * *

Hrvatska je država u kojoj je u poslednje vreme izgledalo da je prevaziđen problem zloupotrebe informacija koje poseduju tajne službe. U vreme vladavine Franje Tuđmana postojalo je nekoliko, u nekim situacijama čak desetak tajnih službi koje su imale pune ruke posla. Praćeni su novinari, čelnici opozicije, prisluškivani su telefonski razgovori čelnika nekih nevladinih organizacija.

Nakon nekoliko velikih afera donet je niz zakona, ustanovljena su tela za kontrolu službi i činilo se da je problem manje-više rešen. Poslednji slučaj, pokazao je, međutim, da nije samo problem u samim službama nego i u informacijama koje su pojedini bivši pripadnici tih službi sačuvali i koje mogu zloupotrebiti.

Iza najnovije afere sa pojavljivanjem video-zapisa na kojem predsjednik Mesić među ostalim bez osude govori o NDH stoji „patriotsko podzemlje“, odnosno recidivi hrvatske politike iz devedesetih, kao što je i sama ta metoda upravo u ta vremena bila najšire primjenjivana, kaže za Radio Slobodna Evropa komentator i zamjenik glavnog urednika splitskog „Feral Tribunea“ Ivica Đikić:

„Dakle, od umirovljenih generala do Ivića-Pašalića. A ne bi me iznenadilo da tu stoji jedan dio tog ,patriotskog podzemlja‘ koji je vezan za Branimira Glavaša recimo ili za neke ljude koji se boje suđenja za ratne zločine, i koje sasvim sigurno iritiraju Mesićevi stavovi i Mesićeve izjave o procesuiranju ratnih zločina i ratnih zločinaca. Dakle, mislim da bi puno pametnije i preciznije bilo govoriti o recidivu onoga što smo imali devedesetih godina kad je Franjo Tuđman bio na vlasti nego da to vežemo samo uz tajne službe. Jer, mislim da svi skupa malo precjenjujemo i tajne službe kao takve, a i recidive tajnih službi.“

Na tom tragu je i izjava HDZ-ovog veterana i aktualnog predsjednika Sabora Vladimira Šeksa:

„Ta ultradesnica koja je uvijek hrvatstvo vodila u smrtonosni zagrljaj, ta nerazumna, stupidna, osvetnička desnica, mislim da ona stoji iza toga.“

Nema mnogo sličnih slučajeva unazad šest godina, a najviše medijske pozornosti dobio je nekadašnji vojvođanski partijski funkcioner, pa onda jedan od Tuđmanovih komesara na televiziji Tomislav Marčinko, koji je sa dobro plaćene sinekure direktora HRT-ove izdavačke kuće „Orfej“ nedavno podgrijao staru priču o postojanju popisa suradnika UDB-e i
KOS-a na Televiziji Zagreb 1990. godine. Zbog tog postupka Marčinko je dobio otkaz, ali ga je sud zbog šlampavo provedene procedure vratio na posao. Međutim, u vrijeme Tuđmanove vlasti bilo je niz slučajeva kada su tajne službe na svaki način nastojale kompromitirati oporbene političare, aktiviste za ljudska prava ili pojedince koji su postali „neposlušni“. Đikiću je najviše u sjećanju ostao slučaj tadašnjeg predsjednika Vrhovnog suda Hrvatske Krunoslava Olujića:

„Koji je praćen, prisluškivan i tako dalje, i koji je, kad je postao neposlušan režimu, smijenjen s funkcije predsjednika Vrhovnog suda na način da mu je smontirano em to da održava prijateljstva sa ljudima iz kriminalnog miljea, em to da je homoseksualac, što se prilično indiskretno davalo do znanja u objavljivanju tih transkripata njegovih razgovora sa nekim ljudima.“

Đikić je pomalo i začuđen što se još nitko na prostoru jugoistoka Evrope nije sustavnije bavio fenomenom objavljivanja svih mogućih snimki i sličnih materijala iz devedesetih:



„Po meni to nije samo uvjetovano izbornom godinom, izborima i politikom, premda je to primarno, naravno, ali je ova stvar o kojoj govorimo, dakle o pojavljivanju snimki i tako dalje, jednim dijelom uvjetovana i fenomenom tehnologije, odnosno time da je puno toga svih ovih godina snimano, da je puno toga je pohranjivano u neke privatne arhive, da je puno toga odneseno, puno toga skriveno, a tehnologija, Internet i sve ovo drugo što prati tu stvar omogućuje da se sada sve to vrlo lako učini dostupnim užasno širokom krugu ljudi. Mislim da je to jedan mali segment ove priče o kojem do sad, ne samo u Hrvatskoj nego i u cijeloj regiji, nije napisan nijedan ozbiljan rad. Mislim da upravo to objavljivanje kojekakvih snimki iz devedesetih godina, od ubijanja, ratnih zločina do ovakvih stvari kao što je Mesić, zaslužuje da bude obrađeno. Puno se toga snimalo, mislim da se sve snimilo i samo je pitanje kojom će dinamikom to što se snimalo izaći.“

* * * * *

U Srbiji je u toku predizborna kampanja pa se može očekivati objavljivanje sličnih sadržaja sračunatih na kompromitaciju nekih političara. Samo je pitanje da li će doći do procene da je takva kompromitacija potrebna.

Srbija je država koja, kao i Hrvatska, ima bogat istorijat ovakvih zloupotreba informacija u političke svrhe, posebno u vreme vladavine Slobodana Miloševića.

Mnoge tvrdnje čelnika nekadašnje opozicije o tome da su uhođeni i prisluškivani i da su informacije o njima zloupotrebljavane, ostale su tek puka priča jer ih nije bilo moguće dokazati. Jedan slučaj ostao je, međutim, dobro upamćen upravo zbog insistiranja jednog čoveka – nekada neprikosnovenog lidera opozicije Vuka Draškovića da mu javno budu uklonjeni prislušni uređaji iz stranačkih prostorija i iz privatnog stana. To je i učinjeno 2004. godine:

Više od deset godina lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković u stranačkim prostorijama i kući u Beogradu bio je prisluškivan preko uređaja koje je za vreme režima Slobodana Miloševića postavila Državna bezbednost Srbije. I onda, nakon preimenovanja Državne bezbednosti u službu koja se zove Bezbednosno-informativna agencija, vlast je u aprilu 2004. godine donela odluku da se bubice uklone, što su prvi put u istoriji srpskih tajnih službi radnici BIA učinili u prisustvu novinara:

„Vi znate šta je predmet izvršenja. Jeste li obezbedili radnu snagu?“

„Jesmo, obezbedili smo. Spremni smo da izvršimo po skici koju smo vam predali.“

„Krenimo da radimo.“

„Da li se svi uređaji slivaju u jednu žicu?“

„Da.“

Rade Bulatović, direktor BIA, tada je rekao:

„Pretpostavljam da je bila ideja da se prisluškuju razgovori upravo koji se vode u dnevnoj sobi jer to je ono što je najzanimljivije. Nadam se da više nikada neće biti prisluškivanja političkih neistomišljenika u Srbiji. I građani i javnost i političke partije i politički poslanici mogu da se oslobode tog opterećenja prošlosti. „

I pored te akcije BIA, Vuk Drašković je sumnjao da su svi prislušni uređaji uklonjeni:

„Ja sam siguran da je cela kuća puna raznoraznih njihovih sredstava za prisluškivanje, tako da verujem da je ovo samo početak i da ćemo se videti još jednom, kada bude rasformirana BIA i kada bude formirana nova nacionalna služba bezbednosti.“

Nova nacionalna služba bezbednosti do sada nije formirana, a Vuk Drašković je, kao jedan od najvažnijih lidera opozicije u vreme Miloševića, konstantno bio na meti tajne službe, podseća njegova supruga Danica Drašković:

„Sećate se da je Vuk imao prvo vilu na Ženevskom jezeru koju mu je dala CIA, pa je zatim bio suradnik stranih službi bezbednosti, pa je zatim pucao sam na sebe u Budvi, pa je zatim stranka optužena da je radila nekakve mahinacije… Proizvod svih tih laži i dezinformacija koje su širene jeste to da je narod, naravno, u to poverovao i da smo mi od najjače opozicione stranke danas stranka koja se bori da uđe u parlament. A zašto? Zato što su državne službe bezbednosti širile o nama svakojake laži.“

Ona smatra da problem kompromitacije političara uz pomoć tajnih službi još nije rešen:

„To postoji samo u zemljama komunističkog režima, bivšeg i sadašnjeg, jer je Srbija još uvek komunistička zemlja i zato je to ovde i moguće. Verovatno i danas postavljaju prislušne uređaje gde god žele, prisluškuju koga god žele, iako za to nemaju niti dozvolu, niti nalog nadležnih organa.

Odgovor na to kako rešiti to pitanje, smatra Danica Drašković, vrlo je jednostavan:

„Znate kako rešiti? Raspuštanjem službi bezbednosti starog sistema, prethodnog, komunističkog, koje su toliko zla ljudima nanele. Ti isti ljudi su još uvek tamo, ti isti ljudi brane jedni druge, ništa se ne menja, sve je ostalo isto.“

Novinar nedeljnika „Vreme“ Jovan Dulović kaže da prikupljanje informacija o javnim ličnostima nije tako rasprostranjeno kao što se u javnosti misli:

„Ja ne znam da toga ima baš toliko mnogo. Sad se to promenilo. Ako navedu dobre razloge i obrazlože zašto bi trebala policija nekog prisluškivati, onda istražni sudija može da odobri prisluškivanje. Ono što je najgore, to je da se uopšte ne zna koliki broj ljudi se prisluškuje.“

Dulović kaže da razlozi za pribavljanje podataka o ličnostima mogu biti različiti:



"Ako su na vlasti, onda to rade da bi održali vlast, da bi kompromitovali ili malo poljuljali nečiji ugled… To su neke političke intrigice, čije nameštanje zavisi od vremena i od događaja. Tako da tu ne postoji nikakvo pravilo.“

Jovan Dulović zaključuje da je jedna od najvažnijih komponenti čitave priče da se učini ono što je odavno obećano – da se potpuno otvore dosijea tajnih službi koja su vođena poslednjih decenija:

„Mada ja sumnjam da će na svetlo dana izaći baš sve ono što bi trebalo da izađe. Ti dosjei se čuvaju i tu ima svega i svačega, tako da ne verujem da će to biti obelodanjeno, bar ne do te mere. Verovatno bi obelodanjivanje mnogih tih spisa kompromitovalo i neke ljude iz sadašnje državne bezbednosti.“

* * * * *

Najaktuelniji balkanski problem kojim se upravo u ovo vreme bavi međunarodna zajednica – status Kosova, polje je velikih manipulacija tajnih službi, rekla je pre desetak dana Radiju Slobodna Evropa Rada Trajković, jedna od političkih predstavnica Srba na Kosovu:

„Jedan problem o kome se malo govori i koji se ne razobličava su način i vidovi pritiska na ljude koji drugačije misle, koji ne verujem da dolaze iz političkih centara, posebno demokratskog bloka, a to su pojedinci iz tajnih srpskih službi, od kojih su neki ovde na terenu na Kosovu i Metohiji, a neki u svojim izmeštenim centrima, kao što je, recimo, Niška Banja, koji su ostaci nerasformiranih službi koje su bile pod kontrolom Slobodana Milosevića.“

Rada Trajković ističe da državni aparat Srbije nije učinio ništa da transformiše te centre, da ih razobliči, s ozbirom da su „pojedinci iz tih centara vrlo aktivni u smislu podrške kriminalnim aktivnostima na prostorima Kosova i Metohije, sa jedne strane, a sa druge strane pokušavaju da kompromituju političare i one koji im se ne dopadaju“.

Trajković takođe ističe da se oni služe lažnim optužbama, pokušavajući da ih eliminišu. Ona je kazala da ne zna, niti veruje da iza toga stoji bilo ko u Beogradu od demokratske političke elite, ali:

„S obzirom da su bili vrlo lojalni Miloševićevom režimu i vrlo odgovorni za sve ono što se desilo na ovom prostoru, ti ostaci ili te službe bezbednosti i policije, možda iz tog preostalog sivog centra, neinstitucionalnog centra moći preostalog od Miloševića, vrše presije na ljude i pokušavaju da ih disciplinuju u smislu funkcionisanja po zahtevima i po principima koji njima odgovaraju.“

Izjava Rade Trajković je prva javna izjava nekog iz politčkog vođstva kosovsklih Srba koja ukazuje na ovakvo ponašanje pripadnika tajnih službi iz Srbije, na šta su ukazivali politički predstavnici kosovskih Albanaca i analitičari bezbendosnih pitanja na Kosovu.

* * * * *

Bosnu i Hercegovinu je pre tri godine potresala jedna afera vezana upravo za zloupotrebu informacija koje poseduju tajne službe. Ponovo ista priča – prisluškivanje političkih protivnika, naravno sa uobičajenim obrazloženjem da ugrožavaju bezbednost zemlje.

Prije tri godine Bosnu i Hercegovinu potresla je obavještajna afera „Državni udar“. Tadašnji šef Federalne obavještajne službe Ivan Bukšić, od Vrhovnog suda Federacije BiH dobio je odobrenje da prisluškuje svog prethodnika Munira Alibabića. On nije bio jedini koga je FOS prisluškivao. Na meti su bili i predsjednik SDP-a Zlatko Lagumdžija, direktor uprave federalne policije Zlatko Miletić, te novinari magazina „Slobodna Bosna“ i Federalne televizije. FOS ih je sumnjičio da pripremaju državni udar, a Vukšić je zatražio da se uhapse kao urotnička grupa koja priprema ekonomsku i političku destabilizaciju zemlje. Zlatko Lagumdžija zatražio je da s formira parlamentarna istražna komisija, koja je zaključila da je akcija prisluškivanja bila nezakonita:

„Da vas podsjetim, ta afera je počela tako što je šef obavještajne službe gospodin Vukšić, uz pomoć kojekakvih kriminalnih krugova, nekih novokomponovanih tajkuna, da budem precizan – vlasnika ,Avaza‘ gospodina Radončića, uz punu političku podršku establišmenta SDA i Stranke za BiH tada, zajedno sa tadašnjim premijerom i sadašnjim odlazećim, ilegalno prisluškivao ljude iz medija, ljude iz opozicije, jedan broj nezavisnih intelektualaca, čak i jedan broj ljudi iz državnih struktura.“

Na udaru FOS-a našao se i sadašnji urednik Informativnog programa Federalne televizije Bakir Hadžiomerović:



„Ja mislim da bi se to najbolje moglo raspetljati tako što bi mi svi zajedno tužili državu zbog toga što smo lažno optuženi da planiramo državni udar i to naplatiti, onako kako s eto radi u svim demokratskim zemljama.“

Sudionici afere „Državni udar“ kažu da je za sve znao i tadašnji Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Pedi Ešdaun (Paddy Ashdown), te da je akcija rađena pod njegovim pokroviteljstvom. Zlatko Lagumdžija navodi da, iako je utvrđeno da je ova grupa ilegalno prisluškivana, za slučaj „Državni udar“ još niko nije prigovarao:

„Nažalost, ljudi koji su to organizirali, iz pravosuđa, iz tužilaštva, iz policijskih i parapolicijskih struktura, i kriminalni milje koji stoji iza toga, još uvijek su nekažnjeni. Ja se nadam da će se to, ipak, promijeniti onog dana kada budemo normalna država. Ali nažalost, to nije na vidiku.“

Bakir Hadžiomerović tvrdi da je, i pored svega, prisluškivanje nastavljeno:

„Moje informacije govore da taj projekat još uvijek nije prekinut. To je nezvanična informacija koju sam uspio dobiti iz nekih krugova koji su bliski Obavještajno-sigurnosnoj agenciji.“

* * * * *

Crna Gora je, ako je suditi prema izjavama naših sagovornika, u proteklih petnaestak godina bila veoma inspirativno mesto prisluškivanja političara, predstavnika medija, nezavisnih intelektualaca. Crna Gora je intersantnija od ostalih država regije utoliko što tamo to nije činila vlast onima koje je smatrala, kako se to kaže, bezbednosno interesantnima, nego je i sama bila objekat zloupotrebe poverljivih informacija od strane službi iz Beograda.

Ako je suditi prema riječima naših sagovornika, područje Crne Gore je u prethodnih 16 godina bilo izuzetno inspirativno mjesto za djelovanje raznih tajnih službi, kako domaćih, tako i inostranih. Tajne službe, sa sjedištem van Crne Gore, pokušavale su kompromitacijom ključnih javnih i političkih ličnosti da kompromituju projekat nezavisnosti Crne Gore, dok je domaća tajna služba bezbjednosti kompromitantnim podacima tražila način da kompromituje ključne opozicione lidere na političkoj sceni Crne Gore.

Kada je riječ o djelovanju tajnih službi čija su sjedišta van Crne Gore, prema riječima visokog funkcionera Demokratske partije socijalista Dragana Kujovića, čelni ljudi te partije i ujedno suverenističkog bloka bili su meta tajnih službi. Pokušaji kompromitacije putem afera su dobijali na intenzitetu, u zavisnosti od intenziteta zagovaranja nezavisnosti Crne Gore, kaže Kujović:



„To je bilo jako uočljivo u onom vremenu ponavljanih priča o navodnom državnom švercu cigaretama u interesu pojedinaca i grupa, o trgovini ljudima i tako dalje. Vjerujem da su određene tajne službe, i policije i vojske, imale svoga udjela u tim aferama i da su pružale određenu logistiku onim strukturama koje su na njih imale politički i drugi uticaj. Naravno, partija kojoj ja pripadam i njeni čelni ljudi bili su glavna meta ovog državnog projekta o kojem govorim.“

Ni domaća tajna policija nije mirovala. Predsjednik Liberalne partije Miodrag Živković kaže da sitnije aktivnosti tajne službe, na koje su se opozicioni lideri morali navići, predstavljaju redovna praćenja i prisluškivanja. A najgori period je bio početkom devedesetih kada je tadašnja Demokratska partija socijalista, uz pomoć tajne policije, podmetanjima stvarala mržnju dijela građana prema liberalima:

„Podmetano je da se na našim mitinzima pjevao ,Srbe na vrbe‘ i tome slično, kako bi se navukao najstrašniji mogući animozitet tog biračkog tijela koje je preferiralo i tada zajedničku državu kao i danas. Gospodin Slavko Perović, koji je sedam godina bio politički lider Liberalnog saveza, pretrpio je sve i svašta. Od podmetanja koja su ugrožavala njegov život do podmetanja koja su ugrožavala politički rad partije. Kasnije, kada sam ja došao na tom mjesto u Liberalnom savezu, sve se nastavilo samo su se metode mijenjale. Moram da vam priznam da je i dan danas nezahvalno govoriti o toj službi, iz prostog razloga što se ona apsolutno u Crnoj Gori nije promijenila.“

Kakva je tajna policija bila pedesetih godina, takva je i danas, zaključio je Živković. Na drugoj strani Dragan Kujović kaže da nije ništa neobično da se i u visoko razvijenim demokratijama tajne službe uključuju u važna pitanja drugih država, tako što će proizvoditi ili podržavati afere radi kompromitacije nečijih političkih ili ekonomskih projekata. Kada je riječ o Crnoj Gori, jedan od prvih poteza nakon nezavisnosti bilo je rasformiranje bezbjednosno-obavještajne službe Vojske Jugoslavije ili državne zajednice. Na jednom od nedavnih skupova, aktuelni načelnik Generalštaba Vojske Crne Gore general Jovan Lakčević priznao je da se došlo do zaključka da se tajne službe ne mogu reformisati, već da to isključivo zavisi od volje političkog vrha zemlje:

„Rasformiranje bezbjednosno-obavještajnih službi je dobar i koristan potez jer je svima jasno da su se ove službe u ranijoj prošlosti najviše zloupotrebljavale. Postojao je pokušaj zajednice Srbije i Crne Gore da se one reformišu, ali ni blizu nije postignut cilj – stvaranje modernih službi. Još jednom se pokazalo da službe bezbijednosti ne mogu same sebe reformisati, već je to stvar političkog rukovodstva jedne zemlje.“

* * * * *

Kako rešiti ovaj problem? O tome razgovaram sa Aleksandrom Rešanovićem, izvršnim direktorom nevladine organizacije Centar za mir i razvoj demokratije, nekada Centar za antiratnu akciju iz Beograda.

Aleksandar Rešanović godinama istražuje delovanje tajnih službi, o čemu je objavio više radova i važi za jednog od vodećih stručnjaka u regiji koji se bavi ovom problematikom.

Kako je ovaj problem rešen u zemljama u tranziciji, odnosno u državama koje su u bližoj prošlosti bile autoritarne?

„Najbolji primer za to je pitanje ,Štazija‘, odnosno bivše službe bezbednosti bivše Istočne Nemačke, koja je prosto jedan primer koji se ne može uporediti sa ostalim službama odnosno ostalim državama, iz prostog razloga što je bivša Istočna Nemačka ceo svoj proces demokratizacije obavila uz jednu fantastičnu političku, finansijsku, stručnu i svaku drugu pomoć Zapadne Nemačke. Naravno, sve ostale bivše komunističke države takvu pomoć nisu imale. Verovatno zato je došlo do toga da su se dosjei ,Štazija‘ prosto bili zauzeti od strane građana neposredno posle rušenja Berlinskog zida. Naravno da i tu postoji sumnja, i to potpuno opravdana i realna, da je određen broj dosjea iznet, uništen, prenet u Moskvu i tako dalje. Ali je ipak puno toga ostalo, što je posle toga osnovanoj kancelariji koja se bavila dosjeima ,Štazija‘omogućilo da se ta prošlost, ipak, u značajnoj meri uspešno rekonstruiše. A ostale države se, grubo rečeno, mogu podeliti na dve grupe. Na one koje su imale neki prosečan pristup tom problemu, u smislu da su pokazale neku želju, odnosno da im je ipak bilo potrebno neko kraće vreme, znači nekoliko godina, da do tog procesa otvaranja dosjea dođe. Tu su, recimo, i Češka i Poljska i Mađarska i Rumunija. Dok ima i država koje su pokazale jedan krajnje minimalistički odnos prema svemu tome. To su, na primer, Albanija ili Makedonija. Albanija je čak donela dokument kojim se potvrđuje da dosjei ostaju zatvoreni, odnosno da se ne može dozvoliti pristup tim dosjeima do 2025. godine. A Makedonija ih je otvorila samo na godinu dana, i sve vreme dok je trajala mogućnost pristupa, dosjei su i dalje bili u policiji, znači u onoj instituciji koja ih je upravo i proizvela. Tako da se kroz to pitanje odnosa prema otvaranju dosjea – a samim tim otvaranje dosjea je jedna logistička podrška procesu lustracije – vidi kakav je ukupan odnos države prema tom pitanju. A to je opet jedno veoma značajno pitanje, pitanje demokratizacije. Otvaranje dosjea i lustracija su jedan od stubova tranzicione pravde u državama koje su nekad bile autoritarne.“



„Kada govorimo o bivšim Jugoslovenskim državama, spomenuo sam već Makedoniju, ali nije naodmet reći da Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Slovenija nisu donele nikakve zakone ili propise o lustraciji i otvaranju dosjea. Vlada Srbije, isto kao i neposredno posle toga Vlada Crne Gore, negde 2001. godine, znači neposredno posle demokratskih promena u Srbiji, donela je dve uredbe koje su na jedan, takođe minimalistički način, sa nekih četiri-pet odredbi, konstatovale da se dosjei otvaraju, ali se realno to nije desilo. To su bila samo malo odškrinuta vrata da građani eventualno to mogu da vide, s tim što su dosjei bili u velikoj meri zaštićeni i što su građanima dosjei, koji su se na njih odnosili, davani na uvid samo delimično. Prema tome, svi oni podaci o tim istim građanima koji su bili sadžani u drugim dosjeima, prosto im nisu bili omogućeni da ih vide. Takođe moramo konstatovati da su tom prilikom u Srbiji, isto kao i u Crnoj Gori, samo delimično otvoreni dosjei službe bezbednosti pri policiji, znači tadašnjeg resora, a sadašnje BIA-e, dok su dosjei svih ostalih službi, a bilo ih je još četiri – dve vojne i dve pri Ministarstvu spoljnih poslova, bili i ostali zatvoreni. Štaviše, ova uredba Vlade Srbije iz 2001. godine, od strane Ustavnog suda Srbije 2003. godine, oglašena je kao neustavna, tako da se ni ona, takva kakva je, više ne primenjuje. Slična situacija je u Crnoj Gori, gde se takođe ne primenjuje, ali iz drugog razloga. Tako da, sve u svemu, građani na području bivše Jugoslavije više ne mogu ni na koji način da pristupe svojim dosjeima. To su mogli da obave sasvim kratko i na jedan vrlo oskudan način u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, ali ni to više nije moguće jer su ti propisi ili ukinuti ili im je istekao rok trajanja. A u ostalim republikama takvi propisi nisu ni bili doneti. Možemo da zaključimo da to upravo pokazuje jednu demonstraciju neželje novih vlasti u bivšim jugoslovenskim državama da pristupe tom procesu otvaranja dosjea i da na taj način jednostavno demonstriraju visoki stepen svoje demokratičnosti i da slede iskustva drugih bivših komunističkih država. „

Zašto vlasti to neće da urade? Evo recimo u Srbiji i Hrvatskoj je 2000. godine je došlo do promene vlasti. Zašto, po Vašem mišljenju, nove vlasti, eto u tim dvema državama, nisu pristupile tom problemu?

„Očigledno ne postoji spremnost da se tome pristupi. Verovatno svaka ta nova demokratska vlast, ili koja se barem predstavlja kao demokratska, nije spremna da se suoči sa problemima prošlosti, smatrajući da ona nije odgovorna za to i prosto ne želi da preuzme jedan krajnje neprijatan posao na sebe. Taj neprijatan posao, naravno sa neprijatnim posledicama, bi na nova vlast trebala da preuzme i da se suoči sa brojnim problemima za koje smatra da nije odgovorna, odnosno da ih ona nije proizvela. Činjenica je da je u svakoj toj zemlji gde je došlo do otvaranja dosjea, to podiglo odgovarajuću buru. Setimo se šta se sve dešavalo u Češkoj ili u Poljskoj devedesetih godina, i tadašnji predsednici – Havel u Češkoj i Kvašnjevski u Poljskoj – su takođe bili obeleženi kao doušnici službe. To su bile višemesečne rasprave s tim u vezi, dokazivanja, vođenja postupaka… Prosto se veliki broj i tadašnjih i političara iz prethodnog perioda našao na tapetu javnosti i naravno da to nikome nije odgovaralo. To su sve razlozi na koje se demokratske vlasti danas pozivaju, zato što ili ne žele da otvore dosjee ili smatraju da to nema smisla. Kako vreme više odmiče od demokratskih promena, naravno da proces otvaranja dosjea i eventalno sprovođenja lustracije na bazi toga sve više gubi smisao jer prosto postaje nešto što je neaktuelno. Zato je sada krajnje vreme da se tome pristupi, jer ako još toliko vremena protekne, to će zaista izgubiti svaki smisao.“

Kako rešiti problem? Na pitanje da li bi bilo moguće ustanoviti neki kodeks unutar službi da ovakve informacije ne budu zloupotrebljavane na najgrublje načine, Aleksandar Rešanović odgovara da smatra da ni kodeksi, ni uredbe ne bi rešile problem. Jedino moguće rešenje je ustanovljavanje zakona i, naravno, čitavog mehanizma:

„Smatram da je najveći ispit za buduće vlasti taj da se mehanizmi koji se obezbede i zakoni koji se donesu zaista i primenjuju. Takav jedan zakon bi trebao voditi ka otvaranju dosjea ili bi to trebao biti bar jedan opšti zakon o pristupu dokumentima koji su bili tajni. Mi nemamo ni propise o tome šta je tajno. Nekritički se na razne dokumente stavljaju pečati, obeležavaju se kao službene, poslovne, vojne ili kakve već druge tajne, bez ikakvog kriterijuma i bez ikakvog razloga. Prema tome, moramo doneti odgovarajući zakon kojim će se urediti šta jeste tajno, šta nije, kakve tajne postoje, koliki su rokovi njihovog trajanja, kakav je način njihovog čuvanja, kakav je način njihovog postupanja za vreme dok traje tajna, odnosno kakav je način njihovog otvaranja i mogućnost pristupa nakon proteka tog vremena. U takve tajne sigurno da spadaju i dosjei koje su vodile sve moguće službe bezbednosti koje su delovale na ovom području poslednjih nekoliko decenija. Tako da bi onda time konačno bilo uspostavljeno nekakvo pravilo. A drugo je pitanje da kada se takvo pravilo uspostavi, šta će se naći u takvim dosjeima, odnosno šta je tu ostalo i da li to što je ostalo zaista predstavlja trag prošlosti ili je puno toga u međuvremenu uništeno ili čak novoga stvoreno. Tako da je to prosto jedno drugo pitanje, ali o tome ne možemo da pričamo jer jednostavno još uvek nemamo mogućnost uvida u te dokumente.“
XS
SM
MD
LG