Dostupni linkovi

logo-print

Zdravstvom vladaju politički podobni ljudi


Gošća Press kluba je doktorka Milena Jauković, vaskularni hirurg u Urgentnom centru u Beogradu i sekretar Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva.

RSE: Koliko traje vaš radni dan?

JAUKOVIĆ: Kako kada, a zavisi i od toga da li u radni dan računate ono što se odnosi samo na bolnicu, ili i one aktivnosti posle radnog vremena, koje su takođe posvećene bolnici i bolesnicima. Nije lako pritisnuti prekidač i kada izađete iz bolnice završiti posao. Ostaju pacijenti. U medicini, i kada odete kući, razmišljate o bolesniku. Na njih mislite stalno i često dođete u bolnicu i mimo radnog vremena da obiđete bolesnika. Takođe pomažete poboljšanju uslova lečenja i boravka bolesnika u bolnici.

RSE: Na koji način to radite?

JAUKOVIĆ:
Dan mi počinje susretom sa bolesnicima. Svaki dan vidim sobe u kojima bolesnici leže, vidim krevete, zidove, prozore, vrata, hodnike i vidim da to nije nešto što je primereno čoveku. Čini mi se da to sve skupa obara dostojanstvo bolesnika. Volela bih da podignemo to dostojanstvo, da na neki način oplemenimo sredinu u kojoj se bolesnik leči. Zbog toga sam počela pravilno da usmeravam svoju energiju i da popravljam uslove. Želja mi je bila da čaršafi u bolesničkim sobama budu u boji. Htela bih da tako bude na svim odelenjima, ali sam prvo krenula sa kardiologijom jer je to odelenje sa specifičnim bolesnicima. Čaršafe koje smo nabavili na tom odelenju su tirkizne boje i izgledaju malo veselije. Ubacili smo televizore u bolesničke sobe i to prvo u one sobe koje su manje komforne, u kojima ima više bolesnika, da bi imali kontakt sa realnim svetom, na ovaj ili onaj način, prema sopstvenom izboru. Zatim smo ubacivali klima uređaje. Kupili smo nove peškire. Sve se to odvija polako, jedno po jedno, uz pomoć određenih donatorskih firmi ili pojedinaca. Bolesnici sve to primećuju, za to znaju i sami se nude da pomognu.

RSE: Kako nalazite donatore? Telefonirate li ljudima i molite ih da pomognu?

JAUKOVIĆ: Molim ih i telefoniram svaki dan, u svakom slobodnom trenutku. Zovem ljude o kojima nešto saznam putem informacija sa televizije ili iz novina, gledam reklame. Uglavnom je to moja lična inicijativa. Računam da ako neko može da sponzoriše toliko modnih revija, može i bolnicu. Osetim slobodu da se obratim tim ljudima i da ih zamolim da nam kupe neke stvari. Ne tražim novac jer naš centar ima jedan zajednički žiro račun. Ne nailazim na pozitivan eho, makar ne u tolikoj meri koju bih očekivala. Razgovaram sa marketinškim službama, sa direktorima. Nekada naiđem na prijatniji glas koji pomogne, nekada na odbijanje. Najčešće imam pozitivan odgovor od pojedinaca koji su bili pacijenti jer veoma dobro razumeju situaciju u kojoj se bolesnici nalaze, pošto su to i sami prošli. Jednom prilikom se javila jedna anonimna gospođa, doktorka u penziji, koja je sama kupila 70 kompleta posteljine. Ta posteljina je otišla hirurgiji. Ona me je molila da ostane anonimna. Zvanično smo joj uručili zahvalnicu koju smo napisali. Toj gospođi, koja skromno živi, tih 70 hiljada, koliko je platila za posteljinu, nije bilo mnogo, ili joj je bilo mnogo ali je znala za šta daje i nije joj bilo teško dati. Obratila sam se Pharma Swiss-u, koja je relativno nova kompanija na našem tržištu lekova. Zamolila sam ih da nam nabave 100 kompleta posteljine za jedno odelenje, sa objašnjenjem da bi smo želeli da to odelenje bude u narandžastoj boji. Njihov direktor marketinga je rekao da nisu u finansijskoj mogućnosti. Ne mogu u to da poverujem jer cena celokupne posteljine je plata jednog njihovog službenika početnika. Rekli su da plaćaju kongrese doktorima. Bila je to vrlo neprijatna konverzacija. Rekao mi je da je bolje da plaćaju kongrese doktorima, nego da kupuju televizije ili posteljine. To me je pogodilo zbog bolesnika. Tako nešto može da kaže samo neko ko je mlad, koji ne može da pretpostavi bolest, kojemu je novac udario u glavu. Mislim da nije bilo ni profesionalno, ni korektno, da se pravi diskriminacija među lekarima. Rekla sam da se odričem svega što bi mi platili kao donaciju za kongres u ime bolesnika.

Da li sam prekršila etički kodeks ako ovo govorim? O tome sam dosta razmišljala. Zvala sam generalnog direktora Pharma Swiss-a da mu kažem da ću ovo javno izneti jer je ovo ipak za njih antireklama. Želim da građani to znaju. Generalni direktor nije ni došao. Ostavila sam mu svoj telefon, rekla mu gde radim i da ću to da kažem javno. Sekretarica je pitala gde ću to izneti javno, u koliko sati. Rekla sam joj da ću to sve objasniti generalnom direktoru i da se radi o jednom veoma nekorektnom ponašanju. Niko se nije javio i savest mi je čista. Uradila sam to u ime bolesnika sa kojima radim i delim dane i u ime budućih bolesnika. Ovo je jedan veliki minus za farmaceutsku firmu Pharma Swiss, koja želi novcem vrlo brzo da osvoji doktore jer se doktori kupuju. To je svetsko pravilo, ali je to u svetu regulisano zakonom, a kod nas je to siva zona.

RSE: Lekari se kupuju odlascima na kongrese, na atraktivne destinacije?

JAUKOVIĆ: Uvek su to atraktivne destinacije. Farmaceutske firme moraju da reklamiraju svoje proizvode i da ih plasiraju. Plasiraju se preko kontakata sa lekarima. Lekovi su naravno istraženi i klinički testirani. Treba pokriti tržište, pobediti konkurentsku firmu koja već postoji na tržištu. Oni odlaze kod lekara i lekari se mole da prepisuju taj određeni lek. Neko to radi automatski i njima se za to nešto i obećava. Ako verujem u taj lek, naravno da ću da ga propisujem, ali ako nisam sigurna i ako ima bolji, neću ga propisivati. To je moj stav. Neko se može kupiti time što ta firma plaća kongrese. Doktori veoma vole da posećuju kongrese. Postoje agencije koje se bave samo kongresnim turizmom. To u svetu ne može da bude tako, niti neko od profesora može da ima monopol i da svim mlađim doktorima kaže koje će lekove da propisuju. Svaki lekar odgovora za svoj rad. Pošto smo mi ipak zemlja u tranziciji, u kojoj je najbolje sve na brzinu uraditi, događa se i ovako nešto.

RSE: Lekarsku komoru još uvek nemamo. Zašto?

JAUKOVIĆ: Ima više razloga. Kada nema Komore, može i ovo da se događa. Kada nema Komore, ima opravdanja zašto neke negativne pojave postoje. Komora bi trebala da kontroliše rad lekara, da štiti struku od svih onih nedela koja bi mogla da ugroze ugled profesije. Najlakše je obećavati. Karakteristika, i sadašnje i prethodne, vlade je da su im usta puna reči i obećanja, a dela nigde. Komora je obećana dolaskom ministra, doktora Tomice Milosavljevića. Prvo je obećana Komora, kao i institucija konkursa. Nema ni Lekarske komore, posle pet godina njegova ministrovanja, a nema ni institucije konkursa.

RSE: Konkursa za šta?

JAUKOVIĆ: Za postavljanje direktora, za rukovodeće funkcije. To su političke funkcije. Ne kažem da među direktorima nema nekoga ko je dovoljno stručan i ko je autoritet. Za lekare je jako važno da imaju na čelu nekoga ko je autoritet. To se podrazumeva. Sada vladaju politički podobni ljudi i to sve skupa degradira i struku. Komora i zbog toga, verovatno, nije bila poželjna, bez obzira na obećanja. Mnogo toga se otrglo kontroli i doktori ni sami više nisu zainteresovani. Formalno se i stekao uslov za glasanje. Obzirom na sumnje da je ministar gurao svoje ljude, veliki broj lekara nije ni izašao na glasanje. Sastanci se održavaju, ali nema kvoruma i nikako da se formira.

RSE: Šta radi vaš Komitet kada naiđe na problem?

JAUKOVIĆ: Mi uvažavamo sve one koji nam se obrate. Za početak i to je dosta, obzirom da se kod nas u zemlji pošta lako baca u kantu za otpatke. Uvažavamo sve one koji nam se žale, bez obzira da li su to pacijenti, građani, rođaci pacijenata ili lekari. Imamo svoj Statut kojeg se pridržavamo. Po tom Statutu nemamo pravo da sankcionišemo ako uočimo da je došlo do nekog prekršaja. Mislim da ovaj Komitet dosta ozbiljno tome prilazi. Zahvaljujući Etičkom komitetu, zna se i o Srpskom lekarskom društvu. Dosta je bilo negativnih pojava zbog kojih se Etički komitet morao oglašavati. Iako ne možemo da sankcionišemo, znamo ko može. Mišljenje saopštavamo u pismenoj formi onome ko se žalio, a istovremeno se obraćamo i nadležnoj instituciji, koja može biti neka bolnica ili Ministarstvo zdravlja.

Veliki broj građana koji nam se žali su ljudi kojima je povređeno neko pravo. Ovo je država u kojoj građani i ne znaju šta su im prava i ne znaju kolika su im prava, a prava su im velika. Nikada se o pravima ne priča, ili se priča malo kroz nevladine organizacije koje imaju negativni odjek u ovom društvu. Smatram da treba insistirati na pravima, pa i u zdravstvu. Mnogi nam se javljaju zbog povrede prava, a mi se bavimo povredom etike. Ne zameram građanima što izjednačavaju pravo i etiku. Bez obzira na to, uvek odgovaramo i upućujemo ih, kažemo im ko je nadležan, čak i do suda. Jedino kada ne možemo da se uključimo je kada je započet neki krivični postupak. Tada odgovaramo da ne možemo da se udubljujemo u predmet i ne možemo da pomognemo jer je u toku krivični postupak a u tom slučaju bi neko naše oglašavanje moglo da prejudicira sudsku odluku jer se ipak Etički komitet uvažava.

RSE: Ministar zdravlja, Tomica Milosavljević, je podneo ostavku i njega zamenjuje ministar rada. Kako to izgleda kada ministar rada izigrava ministra zdravlja?

JAUKOVIĆ: Verovatno on u ovoj fazi mora da izigrava ministra zdravlja i prepušta operativne stvari zamenicima i pomoćnicima bivšeg ministra Tomice Milosavljevića, koji su ostali u kabinetu. To su ljudi koje je on birao i već su naučili šta može, a šta ne može. Nastavlja se, verovatno, ista politika i nemamo puno razloga da budemo zadovoljni. Zdravstvo zaista ima mnogo problema, ali insistiram na ljudskom faktoru. Komunikacija između doktora i međuljudski odnosi su jako narušeni i to samo Komora može da popravi. Zameram bivšem ministru zdravlja što je i posle ostavke aktivan kao ministar. Čula sam da je u nekim aktima i u nekim zahtevima opet on odlučivao, bez obzira što je bivši ministar. Njegove ruke dopiru do ministarstva i dan danas. Iako je on ministar u ostavci, njegov kabinet se konsultuje sa njim jer je mnogo toga on započeo i ovo dobro koristi za svoju kampanju. Pre neki dan je bila najava završetka radova na Kliničkom centru, započetih pre 30 godina. To će biti staro-nova zgrada. Tamo je bio i Tomica Milosavljević jer je on ugovarao taj kredit. Stvar morala je da li će te prihvatiti neku funkciju za koju ste kompetentni, ili ne. Mi ne možemo da se podičimo moralom. Ne bih mogla da prihvatim neku funkciju za koju nisam sposobna i ne bih mogla samo da figuriram.

RSE: Bili ste aktivni u politici u najopasnije vreme, u vreme Miloševića. Sada vas ne vidim u tim vodama.

JAUKOVIĆ: Miloševića nema, ali ima drugih Miloševića. Aktivna sam kroz svoje delatnosti. Nisam član ni jedne stranke. Imam svoje mišljenje i ako me neko pita, ja ga iznosim. Političko sam i društveno biće. Ne mogu da kažem da sam razočarana jer ne spadam po karakteru u osobe koje se razočaravaju. Odmah tražim rešenja, šta nam se nudi i šta možemo da uradimo. Odmah gledam gde je izlaz. Ne mogu da kažem da ništa nije urađeno, ali je najmanje urađeno na nama samima. Mi građani nismo se odmakli ni pedalj. Čini mi se da se zakopavamo još više i da su nam se zalepili tabani za patos. Imamo dobro natopljene cipele. Jako sporo se mentalno krećemo ka nekom boljitku. Veliki broj građana nije u stanju ni da shvati šta su to promene i šta je to tranzicija. Volela bih da u svakoj oblasti građani znaju da imaju svoja prava, da znaju da ako im neko traži ličnu kartu da ne treba da je daju jer mogu da je pokažu samo službenom licu. Postoje prava i u zdravstvu i u čekaonici i u ordinaciji. Ako lekar prozove više pacijenata na jednom, pacijent ima pravo da se buni jer je ipak razgovor između lekara i pacijenta poverljiv razgovor. Američkom građaninu američka zastava simbolizuje njegova prava. Našem građaninu, naša zastava, simbolizuje granice ove države. To je ogromna razlika. Volela bih da naš građanin, kada stane pored svoje zastave, misli na svoja prava. Nisam aktivna politički, ali sam toliko aktivna u životu da to smatram dovoljnom aktivnošću.

RSE: Možda je to humanije?

JAUKOVIĆ: Humanije jeste, ali ako ovako razgovaramo ispada da je ovo neka politička debata. Ove političke kampanje koje se vode za mene su nedorasle, ali su dorasle određenoj ciljnoj grupi. Pogrešne su jer idu na manipulaciju, a ne na osvešćivanje. Ima nas ipak koji razgovaramo i na ovakav način i pravićemo neku drugu kampanju koja nije klasična, politička, ali jeste za osvešćivanje građana. Jer kada neko bolje misli, onda će znati i bolje da odlučuje.
XS
SM
MD
LG