Dostupni linkovi

logo-print

San o „velikoj Srbiji“ nije raspršen


Mada je mnogo toga što se događalo u Srbiji nakon petoooktobarskih promena ukazivalo da nije napravljen odlučan raskid sa tekovinama Miloševićevog režima, ipak se sticao utisak da su se stanovnici ove zemlje oslobodili barem dve velike iluzije: prve, da će obale Srbije zapljuskivati talasi karinskog mora, i druge, da se na Kosovo može umarširati sa vojničkom čizmom. No očigledno da san o velikoj Srbiji koja bi duboko zadirala u Republiku Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, nije raspršen ni deset godina nakon potpunog sloma tog projekta. Baš kao što se nisu svi oslobodili težnji da se Kosovo može povratiti silom.

Nije, naravno, samo stvar u tome što ovakve ideje ponovo otvoreno zagovaraju dve najznačajnije stranke nekadašnjeg režima, već što se sa takvim parolama nastupa u jeku predizborne kampanje. To znači u trenutku kada se govore stvari koje će najviše prijati uhu najvećeg broja birača. Stoga je ponovno oživljavanje ideja o velikoj Srbiji i oslobađanju Kosova tema i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju:

• Predsednik Izvršnog odbora Srpske radikalne stranke Dragan Todorović iz Beograda
• Hrvatski književnik i publicista Branimir Donat
• Predsednik Evropskog pokreta iz Prištine Behljuj Bećaj
• Profesor Pravnog fakulteta iz Beograda, inače nekadašnji pravni savetnik Slobodana Miloševića, Branko Rakić

No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čujmo šta je lider radikala Vojislav Šešelj poručio preko svog stranačkog kolege Zorana Krasića:

„Od svih članova Srpske radikalne stranke, posebno od rukovodstva, zahtevam da se uporno borite za oslobađanje Republike Srpske Krajine i Republike Srpske i ujedinjenje svih srpskih zemalja.“

Kao dopunu onoga što su možda propustili da kažu radikali, novoizabrani predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić poručio je da će Kosovo braniti svim sredstvima:

„Kosovo i Metohija je rodno mesto Srbije i niko nema pravo da kaže da se neće ratovati za Kosovo i Metohiju!“

* * * * *

RSE: Prve ideje vezane za koncept velike Srbije javljaju se na početku 19. veka, ali su one jasnu formulaciju dobile u „Načertaniju“ Ilije Garašina, gotovo pedeset godina kasnije. Ova strategija nacionalnog programa imala je povremeno kroz istoriju krajnje pogubne posledice po susedne narode, ali se njena prava priroda tek pokazala u brutalnim ratovima koji su pratili raspad socijalističke Jugoslavije. Mada je pokušaj promene granica doživeo krah, velikodržavne ambicije nisu sasvim napuštene. Šta se sada krije iza ideje o velikoj Srbiji?

TODOROVIĆ: To znači da ćemo se boriti za oslobađanje Republike Srpske Krajine, Republike Srpske, povratak Crne Gore u zajedničku državu sa Srbijom, znači za ujedinjenje srpskih zemalja – veliku Srbiju na granicama Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Ono što smo imali 1915. godine po Londonskom sporazumu, odnosno vekovne teritorije na kojima je živeo srpski narod.

DONAT: Mislim da bi sad u Srbiji htjeli izmijeniti onu njihovu krilaticu da dobivaju ratove, a gube mir. Očito da ljudi zdrave pameti nema puno. Taj rat i napetost nama ne treba, a njima još manje. Niti oni, niti mi nemamo nikakve mogućnosti da vodimo ozbiljan rat.

RSE: Sa druge strane parole o Kosovu kao „svetoj srpskoj zemlji“ koja će se braniti svim sredstvima, postale su deo političkog folklora tokom devedesetih. Bilo je potrebno svega deset godina da svet shvati kako je Srbija naumila da vlada ovom teritorijem, nakon čega je Kosovo stavljeno pod međunarodni protektorat. Mada Srbija više nema nikakve ingerencije nad južnom pokrajinom, i dalje nisu utihnuli glasovi onih koji prizivaju oružje:

BEĆAJ: Gospodari rata u Srbiji, koji su vodili tu politiku, trebali su da završe tamo gde im je mesto. Mislim da se radi o procesu koji ima jednu društvenu orijentaciju. Dakle, ne radi se o jednoj instituciji nego se radi o društvenoj orijentaciji u Srbiji, koja očigledno ne može da se promeni uprkos tome što su posledice pogubne za sve, a prvenstveno za samu Srbiju. Drugo, mislim da je Srbija potrošila svoje, nasleđene, materijalne i vojne resurse za neku novu avanturu ili za neku novu tragediju.

RAKIĆ: Prihvatiti otcepljenje Kosova je nešto neprihvatljivo. Ono što sebi nikako ne smemo da dozvolimo je da se na bilo koji način saglasimo sa tim. Znači, treba doneti sve moguće akte koji govore da se sa tim ne saglašavamo. Ako se desi da se neko saglasi, mi treba da kažemo da to ne prihvatamo, da potražimo saveznike na tom planu i da se nadamo da će jednog dana nešto na međunarodnom planu biti promenjeno pa da možemo da računamo na nešto.

RSE: No da bi se neka teritorija oslobađala, bilo da je reč o Kosovu ili Krajini, ona bi prethodno morala da bude okupirana. Stoga već odavno u delu javnosti i nekim političkim krugovima može se čuti kako bi trebalo proglasiti okupaciju tog dela Srbije, ukoliko međunarodna zajednica podrži nezavisnost Kosova:

RAKIĆ: To je, po meni, nešto što je neminovno jer je to i pravno tako. U svakom slučaju mi prosto imamo obavezu da to tako postavimo. Neka nacija u određenim istorijskim trenucima prolazi kroz teška vremena, nađe se u lošoj poziciji, bude možda poražene i tako dalje, ali ni u jednom trenutku ne sme da izgubi svoje dostojanstvo.

BEĆAJ: To govori o tome da se mentalitet nije promenio uprkos svemu što se desilo. Svi oni koji žele da ostvare nešto što nisu mogli, uprkos onome što se desilo, mislim da ponovo greške. A greška je utoliko veća kad se ponavlja. Pretpostavljam da u Srbiji ima ljudi koji će se dozvati pameti i tražiti izlazak iz jedne situacije koja je najviše oštetila samu Srbiju. Prema tome, ne možemo tragati za nekim racionalnim uzrocima. Mislim da su uzroci ovakvog mentaliteta, ovakve klime van domena razuma. To je jedino logično objašnjenje jer u tome zapravo nema logike.

RSE: Sa druge strane u Srbiji već nekoliko godina deluje jedna grupa ljudi koja sebe naziva vladom Republike Srpske Krajine u izgnanstvu. Ovaj ostatak nekadašnjeg krajiškog rukovodstva, ponovo je oživeo već zaboravljene tvrdnje o tome kako Krajina i dalje postoji kao teritorijalna celina, ali da se ona nalazi pod nekom vrstom okupacije:

TODOROVIĆ: Republika Srpska Krajina je pod okupacijom od 1995. godine kada su hrvatske snage, uz pomoć Amerikanaca, u dve zločinačke vojne akcije „Bljesak“ i „Oluja“ izvršili najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata. Proterano je preko 500.000 Srba iz Republike Srpske Krajine. Otada je Republika Srpska Krajina pod okupacijom.

DONAT: To je potpuno suludo. To je toliko izvan zdrave pameti da ja to zapravo ne mogu ni zamisliti. Gdje su njima resursi da bi oni mogli to povratiti? To je neshvatljivo. Ovo će dovesti do toga da će Evropa morat opet angažirat i Srbija će doći u situaciju u kojoj se nalazi Bosna.

RSE: Koliko god se u susedstvu znalo da težnje za ujedinjenjem sa nekadašnjom Krajinom zagovaraju oni koji se nalaze na krajnje desnom političkom spektru, nikome nije prijatno da ponovo sluša ono zbog čega je nedavno vođen rat. Da li se takve parole koje se proteklih dana mogu čuti iz Beograda predstavljaju novo zveckanje oružjem?

DONAT: Sigurno da će bit reagiranja. Ako do dođe do nekakvih hrvatskih radikalnih uha, to će opet biti utuk na utuk i to će biti lavina gluposti.

TODOROVIĆ: Srpska radikalna stranka će se zalagati, mirnim putem, na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija i međunarodnog prava, da ostvari pravo srpskog naroda koje imaju svi narodi u svetu. Odnos snaga u svetu je takav da i kad bi hteli, ne bi mogli to da uradimo na drugačiji način. Mislim da to ne bi trebao da izaziva nikakvu strepnju.

RSE: Uprkos tome što predstavnici vladajuće stranke u Srbiji ponavljaju da nema govora o novim ratovima, pretnje novim sukobima od strane njihovih koalicionih partnera predstavljaju pre svega pružanje ruke radikalima za neke buduće saveze i akcije:

BEĆAJ: To ostaje kao pretnja, tu dileme nema, koliko god u Srbiji postojala ta ratno-huškačka logika i koliko god racionalni Albanci budu insistirali da učine maksimum da integrišu Srbe u vlastite institucije.

RAKIĆ: To kažu oni koji su zveckali oružjem da bi se Kosovo otcepilo. U svakom slučaju, nema ničega ratno-huškačkog u tome.

RSE: Velikodržavne ambicije koje i dalje ne zamiru u Srbiji, postojale su i postoje i kod mnogih drugih nacija. Kroz potrese tokom pokušaja da se stvore države u maksimalnim etničkim granicama, prošli su u svojoj istoriji mnogi evropski narodi. Još uvek se od pojedinih političkih predstavnika Albanaca mogu čuti slične teze, ali je taj koncept iz temelja uzdrman smerom evropskih integracija. Ima li u ovom trenutku bilo kakvo pokriće ideja o ujedinjenju teritorija na kojoj živi jedan narod?

TODOROVIĆ: Ako su se stekli uslovi posle pedeset godina da se ujedine Zapadna i Istočna Nemačka, zašto se ne bi stekli uslovi da se ostvari vekovno pravo srpskog naroda, po međunarodnom pravu, po Povelji Ujedinjenih nacija, da živi u jednoj državi.

DONAT: Ima još dovoljno zemalja koje nam mogu služiti kao primjer. Pogledajte Belgiju, pogledajte Švicarsku. Ako te zemlje mogu funkcionirati, i o dobro, zašto mi ne bi mogli funkcionirati? Mišljenje da su granice nepravedne, nikud dobro ne bi dovelo. A vjerujem da bi u tom slučaju NATO opet morao pristupiti akciji bombardiranja.

RSE: Za razliku od takozvane Republike Srpske Krajine koja je prestala da postoji još pre deset godina, Kosovo se formalno i dalje nalazi u Srbiji. No međunarodni protektorat nad južnom pokrajinom proterao je sa Kosova sve institucije Srbije, bilo da se radi o zakonodavstvu, sudstvu, vojsci ili policiji. Da li u ovom trenutku postoji bilo kakav legitimitet za tvrdnje da Srbija ima pravo da brani Kosovo kao deo svoje teritorije?

BEĆAJ: Srbija nikad nije imala Kosovo. Srbija je na Kosovu izgubila samo iluziju. Albanci su pasivnom rezistencijom, blizu dvadeset godina, živeli u iluziji da imaju državu. Međutim, ipak su, zahvaljujući tome i tom ratu, došli blizu svog cilja. Za razliku od Šešeljevih ciljeva, da ne kažem radikala, koji misle da mogu da ostvare ciljeve koje nisu mogli da ostvare tad kad su imali više mogućnosti, dakle jednom ratnom taktikom.

RAKIĆ: U jednom dugom istorijskom periodu to je bio prostor koji je srpski. To je otimanje teritorije od jedne zemlje koja ima međunarodno priznate, zaokružene granice. Tako nešto je u današnje vreme pravno neprihvatljivo. Kod Albanaca postoji, na neki način, falsifikovanje istorije ili zloupotrebljavanje istorije. Tvrdnja da su Albanci naslednici Ilira je veoma istorijski diskutabilna. Uostalom, među Ilirima postoje plemena kao što su bili Istri, Dalmati i tako dalje, a to sigurno nisu Albanci. Prema tome, malo je drukčije to što su bili Iliri od onoga što oni tvrde. Mislim da se njihovo postojanje na tom prostoru prvi put pominje u 11. veku.

BEĆAJ: To je iluzija. Kao što su Albanci dvadeset godina živeli u iluziji da imaju državu, Srbi su mislili da je Kosovo srpsko. Kosovo je bilo srpsko i ono će ostati srpsko u onoj meri u kojoj Srbi žive na Kosovu. Kosovo ne počinje sa dolaskom Srbije na Kosovo i s dolaskom Srba u region, odnosno sa Karpata na Balkan. Činjenice su neumoljive, one govore objektivno o tome da je Kosovo bilo ilirsko i dardansko pre dolaska Srba. Istorija Kosova ne počinje srednjim vekom. Pre srednjeg veka je neko živeo ovde. Iskonski stanovnici Balkana su Iliri, Grci, Makedonci, dok su Srbi došli u 5. i 6. veku. Međutim, ja nisam opterećen istorijom, već budućnosti. A budućnost treba da pripada svima onima koji žele da žive ovde. Mislim da Srbi zaslužuju da imaju kvalitetno okruženje, kao što to zaslužuju i Albanci koji žive u Srbiji.

RSE: Dok Socijalistička partija Srbije ostavlja mogućnost da će se možda ponovo ratovati za Kosovo, radikali nakon organizovanja paravojnih jedinica tokom devedesetih, svoju borbu za granice velike Srbije sada pokušavaju da vode drugim sredstvima:

TODOROVIĆ: Borićemo se svim političkim sredstvima, koja su dopustiva i koja budemo imali na raspolaganju, kao što se i svi drugi narodi u svetu bore da ostvare svoja prava koja im pripadaju, i po Povelji Ujedinjenih nacija i po međunarodnom pravu. Često se zaboravlja da je Republika Srpska Krajina bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Tako da je, suštinski, uz pomoć Ujedinjenih nacija izvršeno etničko čišćenje u Republici Srpskoj Krajini.

DONAT: Mislim da to nije bilo etničko čišćenje. Najveći pokret pučanstva su naredili ljudi sa srpske strane. Oni će tim političkim sredstvima djelomično destabilizirati Hrvatsku, ali će istovremeno dovesti i do njenog novog homogeniziranja. Na koji način oni misle povratiti te izgubljene teritorije? Misle da će to dobiti na lotu? Neće dobiti na lotu. Ovaj zadnji, domovinski rat je prvi rat u kojem Hrvati nisu bili na dvije političke strane. Stvarno je bio postignut konsenzus, neprijatelj je bio jasno identificiran i bilo je mnogo jednostavnije ratovati. Prije je pola Hrvata bilo na strani Mađara, drugi put su bili na strani Austrijanaca. Ovaj rat je zapravo mobilizirao sve ljude na jednu stranu. Prema tome, oni su očito to srpsko pristizanje prepoznali i shvatili do kakvih opasnosti ono vodi. Jugoslavija je bila jedan tigar od papira u tom trenutku. Vidjelo se da je to jedna preskupa tvorevina koja baš nikoga ne zadovoljava, a onda se vidjelo da je do te Jugoslavije najviše stalo Srbima, da je zapravo oni jedini brane. I onda, po toj logici, onaj koji brani nešto što bih ja htio uništiti je logično moj neprijatelj.

TODOROVIĆ: Kada je Zapad, uz pomoć Slovenaca i Hrvata, učinio zločin protiv mira, kada su krenuli u razbijanje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, protiv dogovora u Helsinkiju, protiv Povelje Ujedinjenih nacija, omogućili su da se izvrši secesija odnosno raspad SFRJ. U ovoj situaciji i u narednom periodu, Srpska radikalna stranka će se boriti svim političkim sredstvima da srpski narod ostvari svoja prava koja imaju svi narodi u svetu. Zato ja mislim da je pravo na našoj strani i da ćemo mi kad-tad uspeti da to pravo ostvarimo. Ako smo mogli posle petsto godina da ponovo formiramo svoju državu, zašto da ne budemo sigurni da ćemo uspeti da to svoje pravo ostvarimo i kada su u pitanju i Crna Gora i Republika Srpska i Republika Srpska Krajina.

RSE: Osim što glavni zagovornici granica velike Srbije sada akcenat u svojoj borbi stavljaju na politička sredstva, bitna promena otkriva se pre svega u nekoj vrsti javne legitimacije koju je dobio sam velikodržavni koncept. Čak i kada je bivše rukovodstvo Srbije učestvovalo u ratu za promenu granica, nikada se nije otvoreno reklo da iza toga stoji težnja za proširenje državnih teritorija. Za razliku od tog ilegalnog delovanja, zagovornici posezanja za tuđim teritorija sada sasvim slobodno iznose svoja uverenja, bez obzira na proskribovanost same ideje o velikoj Srbiji:

TODOROVIĆ: Ja uopšte ne znam da je ona ozloglašena. Ona je ozloglašena kod tradicionalnih srpskih neprijatelja. Pre svega mislim na Rimokatoličku crkvu, mislim na Nemce, mislim na Austrijance i sve ovo što nam se dešava je manje-više u skladu sa vekovnom politikom koju tradicionalni srpski neprijatelji vode prema Srbiji.

BEĆAJ: Izvorište svega toga je u politici. Ako se spustimo na nivo interesa građana, mislim da je za građanina Srbije ili Kosova prvenstveno interes kvalitet života. Ali za ratne političare je interes kako proširiti teritoriju, a ne kako poboljšati kvalitet života. Prema tome, problem je upravo tu. Ne isključujem mogućnost da neki politički faktor neće izmisliti neki casus belli za ponovnu avanturu na Kosovu. Ali ako su te avanture završile pogubno za Srbiju u vremenu kad su imale više šanse da budu uspješne, mislim da će sada biti još tragičnije za samu Srbiju. Valjda trebamo izvući pouke iz grešaka, jer je to interes svih, a prvenstveno onih koji su u politici ako žele da naprave nešto što je u interesu građana. Oni ipak treba da budu u službi građana, a ne da koriste građane za realizaciju svojih ratnohuškačkih ciljeva.


RSE: Da li to znači da srpsko društvo nije uspelo da se oslobodi nasleđa bivšeg režima koji je svim snagama doprineo da rat potpuno poljulja gotovo čitav prostor Balkana?

BEĆAJ: Mislim da Srbija nije htela da se oslobodi tog duha, tog mentaliteta. Nije učinila ni najmanji pokušaj i tu i jeste problem. Onog trenutka kada jedna pozitivna snaga pokuša nešto da promeni u Srbiji, onda mislim da će Srbija uspeti, doduše lagano, ali ipak uspeti, da se preobrazi u jednu pravu demokratsku državu.

RAKIĆ: Mislim da je suština Miloševićeve vladavine bila najpre u tome da se pokuša da očuva Jugoslavija. Pa onda da se očuva ono što može da se očuva od Jugoslavije. Pa onda da se u krajnjoj liniji očuva Srbija. E sad, otkloniti se od nečega takvog je problematično za svakog političara, budući da su to pravno osnovani i s druge strane za naciju vitalni interesi i zahtevi. Tako da je normalno da ne mogu od toga da se otklone. Srbija ima čega da se stidi kada je reč o devedesetim. Bilo je, naravno, ekstremizma, nacionalističkog i drugog; bilo je zločina, i u Bosni i u Hrvatskoj, koje su počinili naša braća Srbi; bilo je zločina i ovde, koje su počinili takođe Srbi; problem je, međutim, u tome što se to pokušava predstaviti kao državna politika. To su bili pojedinačni incidenti, posledica građanskog rata, koji je po definiciji prljava vrsta rata, i dešavali su se sa svih strana.

RSE: Koliko god zagovornici ideja o širenju granica Srbije i oslobađanju Kosova ostajali za sada na verbalnim pretnjama, njihove poruke su dosta snažno odjeknule u susedstvu – bilo da je reč o Hrvatskoj i Bosni prema čijim teritorijama se pokazuju aspiracije, ili Kosovu za koje se ne odbacuje mogućnost novog rata. Koliko su ovi ovakvi glasovi destabilizuju čitav region?

RAKIĆ: Destabilizuje onaj ko krši pravo. Ne može biti da neko dođe da vam opljačka kuću, vi ne date i sad ste vi destabilizirajući faktor.

BEĆAJ: Mislim da je taj mit o Kosovu jednostavno toliko preopteretio srpski mentalitet da su Srbi počeli da shvataju mit kao realnost. Nažalost, pokušaj da se taj mit iskoreni nije došao do izražaja. Od onog trenutka kad Kosovo bude funkcionisalo kao nezavisna država u vlastitim granicama i od onog trenutka kad Srbija bude funkcionisala kao država u svojim granicama, mislim da će se obe strane početi oslobađati iluzija – Albanci da im je Srbija veliki neprijatelj, a Srbi da je Kosovo srpsko.

RSE: Predizborni metež na političkoj sceni Srbije neminovno će dobiti svoj rasplet, ali da li će se javnost u Srbiji u jednom trenutku konačno pomiriti sa tim da je prostor nekadašnje Krajine neodvojivi deo Hrvatske, i da neće biti u granicama Srbije?

TODOROVIĆ: Srpski narod, u svojoj vekovnoj istoriji je uvek znao da odbrani svoje interese, da povrati ono što je izgubljeno, i mislim da će to uspeti i sada. Ako smo to mogli nekada uz pomoć gusala i našeg naroda koji je negovao i čuvao svoje sećanje o sopstvenoj državi i zahvaljujući tome uspeo da vrati tu državu, tim pre sam ubeđen da ćemo to učiniti i sada.

DONAT: U doglednih pedesetak godina nema nikakve šanse. A onda će kroz to vreme i Srbija postati jedna moderna, demokratska zemlja, pa da joj se to čak i ponudi, ne bi to prihvatila.

RSE: Mogu li uprkos svim istorijskim i mitskim nanosima koji uslovljavaju vezanost za Kosovo, stanovnici Srbije prihvatiti činjenicu da će jedan broj vodećih zemalja u svetu vrlo brzo podržati neku vrstu uslovne nezavisnosti Kosova?

RAKIĆ: Bilo je naroda koji su gubili teritorije pa su to morali da trpe. Ne verujem da se s tim može da pomiri baš do kraja, rana uvek ostaje. Kad vam amputiraju nogu, naviknete se da s tim živite, ali nikad više nećete da živite na isti način. Tako da bi to isto tako za jednu naciju bio strašan udarac i strašan poraz. I to bi bio rizik da danas-sutra neko pokuša da to nasilno vrati.

BEĆAJ: Srbi su imali šansu osamdeset godina da Kosovo postane srpsko ili jugoslavensko, međutim ta šansa je propuštena, njihovom krivicom. Ako svet smatra da je Srbija pogrešila u odnosu prema Kosovu, valjda neko u Srbiji treba da se opameti, da shvati da ne mogu protiv sveta. Svet nije protiv Srbije, nikad nije bio, niti će ikad biti.

RSE: Teško je u ovom trenutku reći da li su zagovaranja granica velike Srbije i pretnji da će se možda ponovo ratovati za Kosovo samo deo predizbornog marketinga, ili nešto što će postati trajno opredeljenje pojedinih političkih partija. Poražavajuće je u svakom slučaju to što se i dalje računa da ovakve ideje i dalje imaju ogroman broj pristalica u ovoj zemlji. Da nije tako, bile bi već odavno zaboravljene.
  • 16x9 Image

    Slobodan Kostić

    Diplomirao na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; počeo da radi kao novinar u "Borbi", a nakon uspostavljanja državne kontrole nad ovim nezavisnim dnevnikom prešao u "Našu Borbu"; bio član uređivačkog kolegijuma "Vremena" i urednik u informativnoj redakciji TV B92.

XS
SM
MD
LG