Dostupni linkovi

logo-print

Kriminalci se povezuju bolje nego policija


Gost Press kluba je Marko Nicović, advokat i potpredsednik Međunarodne agencije za borbu protiv droge i karatista od rane mladosti.

RSE: Vladimir Milosavljević Budala, jedan iz Zemunskog klana, jedan od optuženih za ubistvo premijera Đinđića, hteo je da pobegne iz Zadra u Ankonu trajektom. Dvojica hrvatskih državljana, jedan Mađar, a drugi Srbin, su pokušali da podmetnu plastični eksploziv na njegovo auto na trajektu. Kako jedan čovek iz kriminalnog okruženja može da stigne do Zadra, pa onda do Italije?

NICOVIĆ: Tu je važan novac. Ako imate novac, uvek se lakše krijete i bolje su vam mogućnosti. Sa novcem se lakše prolaze carinske barijere i policijske kontrole. Zemunci su zarađivali milijun eura mesečno čistog profita od droge, tako da se za desetine miliona eura ne zna ni gde su. Milosavljević ima nadimak Budala jer je završio fakultet. Sigurno mu je sada, zahvaljujući tom novcu i vezama koje su Zemunci imali širom bivše Jugoslavije, omogućeno da se vrlo brzo nakon atentata poveže sa svojim vezama koje su funkcionisale po osnovu kriminala. Oni su se bavili krijumčarenjem, krađom automobila, distribucijom droge, falsificiranjem novčanica, reketom i svim što je bilo profitabilno. Zahvaljujući tome, i on se kretao na tom prostoru bivših republika Jugoslavije, gde je isti jezik, gde postoje i rodbinske i svake druge veze. To je bilo idealno za njihovo skrivanje. Pored toga, policije iz bivših republika ne sarađuju najbolje. Zbog svih tih građanskih ratova postoje animoziteti u saradnji između hrvatske i srpske policije, ili između bosanske i srpske policije, ili između makedonske i srpske. Sve to vuče tragove, a to odgovara kriminalcima. Kriminalci u tom međuprostoru funkcionišu mnogo bolje i mnogo bolje se povezuju među sobom, nego što se policija među sobom povezuje.

RSE:
Zar vam nije neobično da su uhapšena ta dvojica koji su hteli da podmetnu eksploziv, a da nije uhapšen Budala, koji je već imao automobil na trajektu i koji se muvao po trajektu, ili oko njega?

NICOVIĆ:
Verovatno je novac uradio svoje. Dovoljno je da policija skrene pogled na drugu stranu i da on prođe. To je stara strategija svih kriminalaca. Ima kriminalaca koji se kriju i po 40 godina. To znači da je ipak novac osnov na kojem neko može da se skriva. Postoji cenovnik koji FBI ima već godinama. Čovek koji se ne skriva, troši jedan dolar, a onaj koji se skriva, troši 10 dolara. Morate birati stanove, kola ili restorane da bi ste se uspešno skrivali. To uvek košta.

RSE: Jedan od braće Simović je uhapšen. Postoje indicije da ga je policija dugo pratila, a tek sada ga uhapsila. Ima li to veze sa izborima?

NICOVIĆ: Sigurno da ima. Ipak je sumnjivo da svaki dan učestalo se dese neka nova hapšenja. To znači da je to ipak tempirano na neki način, da to budu neki poeni u predizbornoj utakmici i neko odmeravanje snaga. Postoje indicije i mesecima se priča da su Simovića viđali po kafićima. Novine su to objavljivale. Verovatno je on bio lociran ranije, ali se čekao pravi trenutak. Kada su raspisani izbori, vlast je uspešna u borbu protiv kriminala. Moje je mišljenje da ipak vlast mora da se usmeri na ono što je važno. Mnogo profesionalnih ubistava se dešavalo u Srbiji. Opasnost za svaku zemlju je kriminal sa elementima nasilja. Profesionalna ubistva su najopasnija. Ako postoje ubistva sa eksplozivima na daljinski upravljač, kao što je poginuo Mijatović, vlasnik fudbalskog kluba, i to ne običnim eksplozivom, nego eksplozivom sa usmerenim delovanjem efekta eksplozije, to znači da su vrhunski profesionalci prisutni na ovom prostoru u smislu likvidacija. Skoro je u Novom Sadu, u kolima, ubijen jedan metkom u potiljak. Tu su i razni atentati, kao atentat na Draškovića i mnoge druge. Mnogo ubistava se dešava. Mislim da vlast ipak mora imati malo mere u tim spektakularnim hapšenjima, koja uz prisustvo medija stvaraju halabuku. Ipak postoje ljudi koji se profesionalno time bave, i bezbednostni analitičari i novinari koji poznaju tu materiju. Ako se suviše mnogo agresivno ide u propagandu određenih akcija, onda postoje neki politički ciljevi da bi bio neki efekt.

RSE:
Neko iz policije je izjavio da će uskoro biti i drugi brat Simović uhapšen. Da li su se, u vreme kada ste vi bili prvi čovek beogradske policije, najavljivala hapšenja?

NICOVIĆ: Toga nikada nije bilo. Zato kažem da je to sve smišljena propaganda vlasti jer policija treba da radi svoj posao bez ikakvih najava. Onog momenta kada najavite da će se nešto desiti, imate veću štetu, ali pripremate pogodan trenutak zbog nekog medijskog efekta, da bi od toga benefit imala aktualna vlast. Te najave su na neki način loša poruka javnom mnijenju. To znači da nešto znate, ali da se prilagođavate trenutku. Policija mora da radi profesionalno svoj posao, bez obzira ko je na političkoj sceni. To nije praksa ni jedne policije u svetu. Ja sam član sveske asocijacije šefova policija i znam kako funkcionišu policije u 193 zemlje sveta. Ipak nije uobičajena ta vrsta propagande.

RSE:
Pre neki dan je uhapšeno 17 ljudi. Većina su carinici, ali ima i biznismena i vlasnika nekih prodavnica. Sve to zbog krijumčarene robe i neplaćanja poreza državi. Svi smo znali da je u carini bilo svačega u ranijim vremenima. Svi znamo da su neki ljudi, koji su čelni i dan danas, bili čelni ljudi i u Kertisovo vreme. Kako to da sad odjednom izroni cela ta stvar?

NICOVIĆ: Moje mišljenje je da to opet planski radi štab koji je blizak medijima. Imamo pancir mafiju, drumsku mafiju, stečajnu mafiju, carinsku mafiju, građevinsku mafiju i slične. Skoro sve mafije su na udaru vlasti. Realno, taj deo priče vezan za carinike imamo iz doba Kertisa, koji je bio formirao jednu strukturu koja je bila polu-pljačkaška u vreme Miloševićevog režima, kada su određivali kome će da uzmu novac, a koga će da propuste. Ako se uzme šta se radilo sa švercom cigara, alkohola, ukradenih automobila, ljudi za vreme vlasti Miloševića, dok je Kertis bio njegova perjanica što se tiče carine, imamo jednu vrstu samo-produženja tih personalnih rešenja i u novoj vlasti. Onog trenutka kada je carina bila zauzimana od strane DOS-a, kada su bili krizni štabovi, kada je bila jedna vrsta bezvlašća, mnogi ljudi koji su tada učestvovali u krijumčarenju cigareta i koji su mogli da dođu pod udar krivičnog progona, su uništavali dokumentaciju u tom periodu. Ljudi koji su bili nosioci šverca cigarama su bili raspoređeni na određene funkcije u par meseci u carini dok se na neki način nije organizovala vlast. Za to vreme su oni uništili svu dokumentaciju koja je mogla da ih kompromituje, i u to u dogovoru sa Kertisom. Najsmešnija je bila scena kada Kertis, sa privremeno postavljenim novim šefom carine od strane kriznih štabova, daje izjavu da je primopredaja završena bez ikakvih tenzija. Čovek je bio bukvalno drumski razbojnik u vreme Miloševića.

RSE:
Tokom akcije Sablja, pa i kasnije, kako je otkrivano mnogo što-šta što nije regularno, ustanovili smo da su mnogi od kriminalaca imali policijske propusnice i službene legitimacije. To znači da je većina njih nekada, ili radila za policiju, ili dobijala zbog nečega te legitimacije.

NICOVIĆ:
Milošević je rodonačelnik tog raspada bezbedonosnog sistema u zemlji i on je taj koji je začetnik organizovanog kriminala u zemlji. On je preko tih paravojnih i parapolicijskih snaga, sastavljenih od kriminalaca, "branio Srbe van Srbije". Evidentno je da je ta vrsta njegovog angažovanja i način kako je organizovao kriminalce od strane službe Državne bezbednosti, dovela do toga da dođe do žestoke patologije u Srbiji koja decenijama neće biti iskorenjena. Milošević, 31. januara 1990. godine, zakonom u Skupštini Srbije centralizuje policiju. Odredio je da sve ide prema ministru i sve od ministra. Na taj način je kontrolisao čitav policijski sistem, uključujući i sve aktivnosti kriminalaca jer su tada kriminalci ušli u sistem bezbednosti kao ljudi od poverenja, kao ljudi koji ratuju za Srbiju, kao ljudi koji su na neki način važni za Srbiju, da brane Srbe. U međuvremenu su se ti kriminalci, koji su stekli sve pozicije i ušli u sve strukture vlasti, obogatili. Zajedno su ratovali sa policijom i vojskom. Oni su bili braća po krvi, i u pljački, i u ubistvima, i u svemu. Normalno, kada se završilo ratovanje, ti ljudi su već napravili svoje imperije od tih pljački, privatnih zatvora, reketa, ucena, krađa. Kada su se vratili u Srbiju, oni sa tim već formiranim imperijama, postaju svet za sebe i država u državi. Miloševiće je mislio da će moći da ih kontroliše, ali mu je ubijen ministar odbrane, zamenik ministra policije, šefovi policije, direktor JAT-a, ubijeni su mnogi ljudi koji su bili pripadnici njegovog establišmenta. Kriminal se otrgao kontroli. U toj konstelaciji odnosa, došla je DOS-ova vlast. Strukture Državne bezbednosti i strukture kriminalaca su se uključile u infrastrukturu nove vlasti i nova vlast je postala zarobljenik tih struktura iz doba Miloševića. Niko od njih nije imao nikakvo iskustvo po pitanju borbe protiv kriminala, ili kako funkcionišu bezbednostni sistemi. Lakomisleni stav Đinđića da će se obračunati sa kriminalom ga je i koštao života. Mnogo ljudi je Milošević isterao iz policije. DOS je napravio grešku. Zato mi već sedam godina posle oktobra imamo isto stanje.

RSE: Govorite li i o sebi? Šta je bio argument da vas otpuste?

NICOVIĆ: Milošević je mene bukvalno isključio iz policije Srbije jer govorim četiri-pet jezika, bavim se pravom i završio sam Akademiju u Americi. Tamo sam bio šest meseci kao jedan od najuspešnijih šefova za drogu u Evropi tada. Možete zamislit paradoks. Godine 1984. smo bili komunistička zemlja. Tada me je američko Ministarstvo pravde pozvalo na usavršavanje u Ameriku, a bio sam iz komunističke zemlje. To je presedan koji se nikada nije ponovio. Tada sam bio član Savez Komunista. U to vreme su bili takvi odnosi. Tada su me zvali kao najuspešnijeg načelnika za droge u Evropi da dođem na usavršavanje u Ameriku. Bio sam sa 52 šefa droge, iz 52 zemlje sveta, na obučavanju u toj međunarodnoj policijskoj akademiji. Tada sam bio prvi u klasi u centru gde se obučavaju sve federalne agencije, US maršali, FBI, sve federalne agencije. Normalno da sa tim pedigreom i mojim angažovanjem u borbi protiv kriminala nisam odgovarao Državnoj bezbednosti. Nisam dopuštao da Beograd bude na neki način Meka za kriminalce. Mi smo ih tada hapsili, bez obzira što su imali službene legitimacije. Išao sam žestoko protiv kriminala i nisam dozvoljavao da u Beogradu postoje dve vrste vlasti – da podzemlje ima svoju vlast, pokrivenu Državnom bezbednošću, kao i mi, kriminalistička policija. Tu je došlo do žestokog sudara. Bukvalno smo svakog dana imali probleme sa ljudima iz sveta kriminala koje su pokrivali ljudi iz Državne bezbednosti, uključujući i ministra Sokolovića koji je tada sa mnom imao više puta žestoke rasprave. Beogradska policija nije dala da kriminalci imaju privatne zatvore, da imaju reket u odnosu na nesrbe. Kriminalci su upadali u stanove Muslimana, Mađara, Hrvata, Slovenaca. Otimali su im devize, zlato, automobile, kao za srpsku stvar, za Krajinu, za sve one idiotske formulacije koje su bile. Tada smo, postupajući kao profesionalna policija, svaki dan nailazili na sudare sa tim strukturama iz MUP-a. Normalno da je tog momenta došlo do žestokog sudara između mene i tadašnjih šefova. Tada je Milošević rekao da sam ja čovek koji ne razume trenutak koji je važan za Srbiju, da namerno hapsim ljude koji su im važni za prekodrinske vojne i policijske operacije, da ko zna za koga radim, da sam školovan u Americi. Na postdiplomskim studijama sam bio u Sorboni. Bio sam za njih zapadni špijun. Kada sam isteran iz službe, mnogi ljudi, kvalitetni policajci, ili su otišli sami, ili su bili degradirani. Tako se raspao sistem bezbednosti. Kriminalce, koji su bili naša veza, koji su nam jeli iz ruke, smo držali pod kontrolom. U podzemlju smo imali svoju obaveštajnu strukturu.

RSE: To je sve kvalitet policijskog rada.

NICOVIĆ: Kriminalci su vaše oči i ušli. Morate preko njih da znate šta se dešava u pozadini.

RSE: Vaše službe su prisluškivale ljude iz podzemlja.

NICOVIĆ:
Jesu. Kada je Državna bezbednost počela da organizuje paravojne i parapolicijske jedinice sa kriminalcima, Milošević je postavio Državnu bezbednost za šefa svima. Kriminalci sa nama sarađuju kada imaju druge gazde. Tada su oni samo pretrčali od nas ka Državnoj bezbednosti. Tog momenta čitav naš obaveštajni sistem koji je bio u podzemlju se raspao jer su svi kriminalci tada prebegli u državu.

RSE: Raspala se kriminalistička policija.

NICOVIĆ: Tada se raspala kriminalistička policija i nakon toga niste mogli da znate šta se dešava u podzemlju. To je predveče raspada sistema bezbednosti u zemlji.

RSE: Šta se dešava sa drogom? Neki tvrde da je onih 600 kila, zaplenjeno na istočnoj granici, spaljeno, a Legija tvrdi da je to preneto preko Save.

NICOVIĆ: Postoji albanska mafija koja bukvalno zapljuskuje čitavu Srbiju i Evropu jer albanska mafija kontroliše 50 posto. Naši kosovski Albanci su bogati. Albanci iz Albanije su siromašni rođaci naših Albanaca sa Kosova. U tom smislu je Srbija ugrožena. Kosovo će sada imati svoju teritoriju i biće bukvalno nova Kolumbija u srcu Evrope. Stvara se u Srbiji nova albanska pokrajina gde je većinsko stanovništvo albansko. Sve te njihove aktivnosti se finansiraju od opojne droge. Ima 35 miliona Kurda, koji su razbijeni u četiri države (Siriju, Iran, Tursku i Irak). Spaljuju se širom sveta po trgovima zbog prava na svoju državu i domovinu, zbog svoga prava da organizuju neko društvo, ali se niko ne obazire na njih. A zbog 1,5 milona Albanaca sa Kosova se digla najveća ratna mašinerija u svetu i bombardovala Jugoslaviju protiv svih pravila međunarodnog prava. Na Zapadu ništa ne funkcioniše ako ne platite. Albanci su 25 godina ulagali u takav svoj lobi.

RSE: Dok ste bili na čelu beogradske policije i tada se zaplenjivala droga. Šta se desi kada se zapleni droga? Gde ona ide?

NICOVIĆ: Operacije sa ciljem da se zaplene opojne droge su sasvim drugih dimenzija. Sada se hapsi samo kurir ili vozač. Mi smo devet godina bili jedna od tri najefikasnije policije u svetu, što se tiče borbe protiv kriminala. Mi smo tada radili sa stranom policijom. Tada nismo hapsili kurire, nego su to bile kontrolisane isporuke, pa smo zajedno sa stranim policijama pratili krijumčarski kanal do finalne destinacije. U tom međunarodnom štabu je po neki put bilo i po 15 policija, od Afganistana do Njujorka. Tada nije padao samo kurir, ili vozač, koji dobije 5000 dolara da preveze 300 kilograma heroina. Mi smo tražili onoga ko je investirao u taj posao. Išli smo na to da nađemo tog velikog gazdu. Uvek smo se trudili, u međunarodnoj saradnji, da nađemo ko je finansirao taj put da zaradi 40 miliona dolara za 100 kilograma heroina. Za to je bilo potrebno izuzetno poverenje stranih policija u vas kao sistem, da ste vrhunski profesionalci. Beogradska policija je tada bila jako uvažena zbog svog uspeha. Zbog uspeha u borbi protiv droge, bilo nam je dano da budemo domaćini Generalne skupštine Interpola, u oktobru 1986. godine, u Sava centru, iako smo bili jedina komunistička zemlja koja je bila članica Interpola. Zahvaljujući drogama je bila primljena u Interpol. Sva ta droga, po zakonskim regulativama, mora da se čuva dok se ne donese presuda. Droga za to vreme bude u depou policije. Komisija Okružnog suda određuje petoricu ljudi koji će skontrolisati drogu koja je u policijskom depou sa svojim farmaceutom. Tehničar utvrdi procent čistoće heroina. Droga se zaključavala sa tri ključa. Ključeve smo imali ja i dvojica mojih šefova odseka. Samo nas trojica smo mogli zajedno da otključamo depo koji je bio u jednoj ogromnoj sobi sa metalnim vratima. Ne znate kada će doći po drogu komisija Okružnog suda. Neki put se dešavalo da dođu u jedna posle ponoći. Nakon toga je transportujemo u Obrenovac i spaljujemo. Sada je napravljena jedna sumnjiva procedura, da policija spaljuje drogu. Zakon nijedne zemlje u svetu ne dozvoljava da policija spaljuje drogu, već samo komisija suda koja određuje način spaljivanja droge.

RSE: Mislite li da sada policija spaljuje drogu?

NICOVIĆ:
Nisam skoro video u medijima da je komisija Okružnog suda rekla da su spalili drogu. Niko nije obavestio predsednicu Okružnog suda da ona treba da odredi komisiju i trenutak kada će se spaljivati droga. Rekla je da je niko nije obavestio kako se spaljuje droga.

RSE: Bilo vas je petero braće iz Kolašina. Došli ste da studirate u Beograd. Pošto ste svi bili karatisti, bili ste jedno vreme zaštitnici mirnih studenata u Studenjaku. Kada je bilo frke, da li je bilo oružja?

NICOVIĆ: Bilo je oružja. Bilo je viteških sudara. Mi smo tada zbog tih nereda bili angažovani kao karatisti da pacifikujemo studentski grad. Ipak smo bili u reprezentaciji i imali smo ugled među studentima. Tada smo uspeli da zadržimo studentski grad pod kontrolom.

RSE:
Sećate li se sentimentalno tih vremena?

NICOVIĆ: Kako da ne. To su bila divna vremena. Ta zemlja je ipak bila sigurna, bila je otvorena, putovalo se po svetu. Često puta, kao studenti, smo išli za Trst na dva dana. Bilo je to lepo vreme. Bila je sloboda izbora. Bukvalno smo bili deo sveta. Pošto smo bili u reprezentaciji, proputovali smo širom sveta.

RSE:
Da li je tada mogao svako iz Jugoslavije da putuje?

NICOVIĆ: Počeo sam karijeru kao policajac 1976. godine u krvnim deliktima. Tada je naš pasoš u podzemlju bio cenjen jer vam nisu trebale vize za 103 zemlje sveta. Svi veliki kriminalci u svetu su nastojali da dobiju originalan pasoš. Kriminalci su iz razloga svoje bezbednosti smatrali da trebaju da imaju taj pasoš jer nije trebalo da ostavljate slike, potpise, formulare po ambasadama, nego slobodno putujete širom sveta.
XS
SM
MD
LG