Dostupni linkovi

logo-print

Iskustvo nam je palanačko


Branka MIHAJLOVIC (Uvod: Nadežda GACE)

* * * * *

RSE: Radomir Konstantinović je krajem 60-ih pisao o palanačkom duhu koji se protivi svemu što je moderno, koji se zatvara pred svetom uškuškujući se u svojoj samoizlovanosti, koji je okrenut tradicionalnom, nosilac nacionalizma koji lako može prerasti u nacizam odnosno fašizam. To je pisao u vremenu u kome se činilo da je Srbija bila deo sveta više nego ikada, da se modernizuje….knjiga je ostala neshvaćena. U 90-im, kada je taj palanački duh odneo pobedu, njegov je autor stao na čelo otpora u dobro poznatom Beogradskom krugu nezavisnih intelektulaca.

MILENKOVIĆ: „Filozofija palanke“ Radomira Konstatinovića je čudo od knjige. Kada je Konstatinović 1969. godine napisao tu knjigu, on je pisao u jednom zanimljivom kontekstu. Naime, to je bilo jedno društvo u nekoj vrsti modernizacijske ekspanzije. I uprkos tome što je tada bilo atraktivnijih tema, Radomir Konstantinović se zapravo nije dao zavarati tim modernizacijskim elanom, modernizacijskim naponom, i on kao da je već tada osećao da ispod te optimističke priče, u mehanizmima napretka bruji potmulo jedan drugi mehanizam. Konstantinović se uhvatio za taj mehanizam, mehanizam palanke, mehanizam života, načina mišljenja, delanja palanke, i zapravo on tom knjigom već tada – 1969. godine – iskače iz svih mogućih, što filozofskih, što umetničkih ili bilo kojih drugih tokova. Gotovo dvadeset godina posle toga počinje da se događa narod, godine raspleta stižu i Konstantinovićeva knjiga, dakle tada, 1989-1990. godine, počinje da pokazuje sav svoj potencijal, koji je, naravno, posedovala sve vreme, ali tada se zapravo videlo šta ta knjiga znači. Sve ono što je potmulo brujalo ispod površine, tada je izbilo na površinu i „Filozofija palanke“ – mislim da ovo nije preterano reći – postaje ključno štivo za svakoga ko nije želeo da se prepusti „događanju naroda“. Godine 2006. – to je opet nekih sedamnaest godina posle početka godina raspleta – mi dobijamo sedmo izdanje te knjige i opet se pokazuje jedna divna, neverovatna, čudna stvar, posebno kada je reč o filozofskoj literaturi na srpskom jeziku. Naime, ta knjiga i dalje živi. Gotovo četrdeset godina nakon što se pojavila, ona i dalje živi upravo stoga što je njena ključna reč (key word) – banalnost. Ono što je Radomir Konstantinović te 1969. godine, hajmo to tako da kažemo – otkrio, nije bila naprosto „banalnost zla“, kako to kaže Hana Arent, koja jeste nit koja se proteže kroz tu knjigu, već tu postoji jedan zanimljiv obrt, on govori o „zlu banalnosti“. „Zlo banalnosti“ jeste to što ovu knjigu zapravo čini aktuelnom i četrdeset godina nakon trenutka kada se pojavila. Jer, „zlo banalnosti“ jeste zapravo dovelo do tih godina raspleta. „Zlo banalnosti“ zapravo na neki način i danas opstaje, u svim ovim mehanizmima, nazvali ih optimističkim, proevropskim ili kakvim god hoćemo, ono što i dalje potmulo tinja ispod čitave ove, manje ili više optimističke priče. Možda ne bi bilo loše na ovom mestu dodati da je zapravo, čini mi se, jedini autor koji na neki način, više implicitno nego eksplicitno, baštini to Konstantinovićevo nasleđe, upravo Teofil Pančić, koji će u dvema svojim knjigama – „Urbani Bušmani“ i „Čuvari bengalske vatre“ – upravo da govori o tom „zlu banalnosti“. Utoliko mi se čini da „Filozofija palanke“ i danas predstavlja nephodno štivo za svakog ko, eto, pokušava da misli.

RSE: Kako prepoznati danas „duh palanke“ u Srbiji? Kako se manifestuje „duh palanke“ danas?

MILENKOVIĆ: „Duh palanke“ – evo da koristimo Konstantinovićeve formulacije iz „Filozofije palanke“ – je duh zatvorenosti. Kako god okrenete, koju god sferu da taknete: sferu visoke politike, sferu niske politike, sferu koja nije politika – sferu kulture, dakle naprosto, šta god pipnemo, u to što pipnemo se ne da ući jer to je zatvorena struktura. Struktura kulture koja je zabrinuta za nacionalnu stvar. Struktura politike koja ne govori ni o čemu drugom nego o jedinstvu, naravno nacionalnom jedinstvu. Ali nacionalno jedinstvo – i to se da iščitati u „Filozofiji palanke“ – jeste zatvorena struktura. Dakle, kada govorimo o palanci, mi danas govorimo o jednoj zatvorenoj strukturi i to je ono s čim se mi ovde srećemo. „Filozofija palanke“ jeste filozofija zatvorenosti, a nikako otvorenosti.

RSE: Izašlo je sedmo izdanje, ali da nas ne zavara, o Radomiru Konstantinoviću malo se zna u Srbiji danas. U njegovoj rodnoj Subotici nije mogao da «prođe» predlog da dobije priznanje počasnog građanina jer članovi žirija nisu pojma imali ko je taj čovek.

MILENKOVIĆ: Potpuno je „normalno“ što niko ne zna za Radomira Konstantinovića kad je „Filozofija palanke“ jedna od najsubverzivnijih knjiga koje su se pojavile na srpskom jeziku, a naročito je bila subverzivna za ove godine, recimo od 1989. godine pa do danas. To jeste subverzivna knjiga i zbog toga to jeste velika knjiga i utoliko Radomir Kanstantinović i njegova knjiga nisu imali nikakve šanse da izbiju na površinu. Dakle, ne iz anonimnosti, za tu knjigu se zna, ali u onim krugovima koji misle a ne prikljucuju se nekakvom krdu.
I utoliko je to, nažalost, potpuno „normalna“ stvar. Normalnije bi, međutim, bilo da „Filozofija palanke“ uđe kao obavezna literatura na filozofskim fakultetima u Srbiji.

RSE: Ustvari, to delo nikada nije bilo u školskom programu?

MILENKOVIĆ: Nikad. Ni u jednom školskom programu, pa naravno ni u programima filozofskih fakulteta. Zašto nije bilo? Zato što filozofski fakulteti, nažalost, dakle institucije koje treba da proizvode elitno znanje, jesu provincijalne i jesu provincijalizovane, i takva jedna knjiga, koja dekonstruiše provincijalnih duh, ne može da se nađe na tim i takvim fakultetima.

RSE: Da li Evropa, da li svet zna za tu knjigu?

MILENKOVIĆ: Ne može, nažalost, da zna ako institucija ne stane iza te knjige. Ne znam da li je ta knjiga prevedena. Možda jeste. Ali, kažem, ako neka institucija ili na kraju krajeva država ne stane iza te knjige, jako su male šanse da se ta knjiga probije. S druge strane, ako tu knjigu poredimo sa nekim od briljantnih delova jedne od najvećih filozofskih knjiga 20. veka „Biće i vreme“ Martina Hajdegera, videćemo zapanjujuće sličnosti, pri čemu, ne mogu da tvrdim ali mislim da Konstantinović te 1969. godine nije znao, odnosno nije čitao „Biće i vreme“. Možda jeste, ali čak i da ga je čitao, njegov jezik je toliko originalan da tu ne može da bude nikakvog plagijatorskog ponavljanja. Ali, kažem, uporedimo delove iz „Bića i vremena“ Martina Hajdegera s delovima iz „Filozofije palanke“ Radomira Konstantinovića i naći ćemo zapanjujuće i ako hoćete briljantne podudarnosti. Međutim, za Hajdegera znaju svi, za Radomira Konstantinovića u ovom gradu danas zna nekoliko stotina ili možda hiljada ljudi i to je sve.

* * * * *

RSE: Kada biste pravili paralelu između 1969. godine, kada se pojavilo prvo izdanje „Filozofije palanke“, i 2006. godine kada je izašlo sedmo izdanje te knjige, kakva je Srbija bila tada, kakva danas?

DAVID: Kada se pojavila „Filozofije palanke“, ta izuzetna filozofska, književno-teorijska studija, danas bi mogli reći čak i politička analiza naše situacije, mi u tom trenutku nismo bili svesni njenog značaja. To je ipak bila jedna studija koja je imala, u tom trenutku prvenstveno, književno-istorijski značaj i prethodila je višetomnom „Biću i jeziku“, jednoj sjajnoj analizi srpske književne situacije i poezije između dva svetska rata, gde se zapravo ukazivalo na taj jedan poseban „palanački duh“. „Palanački duh“ je izraz koji je zapravo neprevodiv na neke druge jezike, ali ima jedno posebno, snažno značenje upravo zahvaljujući „Filozofiji palanke“ Radomira Konstatinovića. Tu se govori o tom duhu koji je antimodernistčki i o duhu koji vodi izolaciji, jednom patrijarhalnom, ksenofobičnom duhu. To se pre svega odnosilo na jednu književno-teoretsku situaciju između dva rata. Ali kako je vreme prolazilo, ta knjiga, ta studija dobijala je na svom izuzetnom značaju. Ona je zapravo postala analiza, i to sjajna analiza, onoga što Danijel Goldhagen naziva „kulturni model“ – jedan dominantan način razmišljanja u nekoj sredini, koji ima itekakve posledice, ne samo književno-teoretske, nego i političke. I mogu reći da je početkom devedesetih godina zapravo „Filozofije palanke“ postala na neki način Biblija onih koji su se suprotstavljali Miloševićevom pogledu na svet, tom političkom, kulturnom modelu koji je devedesetih postao dominantan, a koji je doveo do one katastrofične situacije i svih onih posledica, koje osećamo i danas, tih petnaestak godina Miloševićeve vladavine.

RSE: Kada se knjiga pojavila 1969. godine, da li je postojalo razumevanje o čemu se zapravo tu radi, s obzirom da, bar naizgled, nije toliko korespondiralo sa tim vremenom, vremenom u kome se činilo da Srbija grabi ka modernizaciji?

DAVID: Malo je ljudi koji su u to vreme mogli da sagledaju njen puni značaj i neku njenu, rekao bih, čak anticipatorsku, proročku ulogu. To možemo sagledati tek danas, posle svega onoga što se dogodilo. Ali ona je imala između ostalog i taj značaj što je prethodila, kažem, brojnim tekstovima koje je Radomir Konstantinović posle toga napisao analizirajući poeziju između dva svetska rata i neke književnike i njihova dela, a otkrivajući tu mnogo više od onoga što je književnost ili što je estetika i tako dalje, otkrivajući zapravo ono što će postati dominantan način mišljenja, ali jedan anahroni, jedan retrogradni način mišljenja sa posledicama koje su bile nesagledive.

RSE: Danas, pretpostavljam, knjiga nije zanimljiva samo sa stanovišta analize devedesetih, u kojima moglo bi se reći da je prevladao taj „palanački duh“. Šta je sa „palanačkim duhom“ 2006. godine?

DAVID: On je danas dominantan. To je naš kulturni model. Pre nekoliko godina je bio jedan omaž Radetu Konstantinoviću u Sarajevu gde su se skupili ljudi koji su hteli nešto da kažu u počast Radetu, „Filozofiji palanke“ i svemu onome što je uradio i napisao, i ja sam se tada Radetu javno izvinio što smo mi, u našoj borbi protiv tog dominantnog kulturnog modela koji je danas tu prisutan, pojednostavili zapravo osnovne ideje „Filozofije palanke“. To je jedna višeslojna, jedna složena studija, ali može se iz nje izvući neko, tako da kažem, malo grubo, naravoučenije, a to je ono što je i zaključak same „Filozofije palanke“ – da taj način razmišljanja, taj palanački duh, pre ili kasnije vodi u neku vrstu nacizma. A to je ono što smo mi zapravo i doživeli.

RSE: Da li bi moglo da se kaže da je ta knjiga, zapravo, prećutana?

DAVID: Naravno. Kao što je na neki način prećutan ukupan opus Radeta Konstantinovića, sigurno jednog od naših najznačajnijih mislilaca, filozofa, književnih teoretičara, romansijera, esejista. On danas ni izbliza ne uživa onaj ugled koji bi mogao i morao uživati. Naravno, postoji jedan sloj intelektualaca, njegovih poštovalaca, koji su svesni značaja njegovog dela, ali mislim da je to ona marginalizovana grupa, svesno i namerno marginalizovana, u jednoj atmosferi gde su prevladali intelektualci tog kvazipatriotskog, nacionalističkog naboja koji su uveliko odigrali jednu sramnu ulogu u proteklim događajima na teritoriji bivše Jugoslavije.

* * * * *

BELANČIĆ: Pa, ne može da se kaže da je sasvim prećutana. Ali, ta knjiga zaslužuje mnogo veću recepciju i ozbiljniju pažnju. Na primer postoji jedna intelektualna kasta koja se zove – filozofi, i ona, rekao bih, nije dovoljno i nije dolično reagovala na tu knjigu. A to je jedna od najznačajnijih knjiga koja je u poslednjih pedesetak godina nastala kod nas.

RSE: Da li je ona mogla biti shvaćena 1969. godine kada se pojavila?

BELANČIĆ: Bez sumnje tada svakako nije mogla biti shvaćena. A sada postoji takoreći cenzura, postoji otpor da se shvati; postoji otpor koji proizlazi iz različitih strategija i tumačenja onoga što se nama desilo u poslednjih pedeset godina, koji ne dopuštaju tu prvobitnu hipotezu koju je načinio Radomir Konstantinović, a to je hipoteza da smo mi zapravo tada, a i danas, eto, živeli u jednoj palanačkoj sredini i da se nismo uzdigli do nekakve evropeizacije ili nekakve svetske duhovnosti, dakle i filozofije i svega ostalog.

RSE: Vi ste jedan od retkih sledbenika koji je krenuo tragom te knjige, napisali ste „Genealogiju palanke“. Šta je Vas isprovociralo i inspirisalo u Konstantinovićevom delu?

BELANČIĆ: Nisam siguran da je dobra reč „sledbenik“. Jer, ako sam sledbenik Radomirove knjige, odnosno „Filozofije palanke“, takođe sam sledbenik mnogih drugih strategija savremene filozofije, naročito francuske škole, da tako kažem, koja je dosta bliska onome što je radio Konstantinović. Rekao bih da on na neki način vrši anticipaciju onoga što je u Francuskoj bio Derida ili poststrukuralizam i te neke orijentacije. To su orijentacije koje su insistirale i danas insistiraju na višeglasnosti. „Filozofija palanke“ je sva u tome. Ona takođe insistira ne jednoj višeglasnosti, za razliku od homogenizacije, od monolitizma, „duha palanke“, dakle od zatvorenosti, od te težnje da se konstituiše jedan svet koji je samom sebi dovoljan, kome ništa ne treba i kome sve spoljašnje predstavlja ustvari prepreku, neprijateljstvo, nešto tuđinsko, tuđe i tako dalje.

RSE: Niste mi odgovorili na pitanje šta je za vas bila inspiracija, kojim tragom ste vi krenuli u vašoj knjizi?

BELANČIĆ: Bez sumnje, ja sam se inspirisao ustvari tom implicitnom kritikom „duha palanke“ koja u samoj Radomirovoj knjizi postoji i pošao sam od pretpostavke da su, ustvari, u njegovoj knjizi zapravo sabrane sve pretpostavke za jednu valjanu kritiku duha palanke, a taj duh je danas jače izražen nego u ono vreme kad je ta knjiga pisana. Tako da je moja knjiga ustvari išla na to da protumači tu pojavu koju sam ja nazvao „povratkom palanke“. Dakle, palanka se na neki način ponovo vratila na istorijsku scenu ovog našeg društva, ili ona zapravo nikada u pravom smislu nije bila ni potisnuta do kraja. Ona je uvek bila tu negde, samo zahvaljujući činjenici da smo imali jednu drugu, totalitarnu ideologiju i tako dalje, ona nije bila u prvom ideološkom planu. A onda, kad je to sve palo, onda je ona došla na svoje pravo mesto, tu pred nas, i taj „duh palanke“ je postao dominantniji duh našeg društva, i mi to i danas u mnogome živimo.

RSE: Da li se palanačkim duhom mogu objasniti devedesete godine?

BELANČIĆ: Mogu, bez sumnje. Moja knjiga je ustvari u svom epicentru postavila taj problem devedesetih godina i tumačenja duha palanke iz aspekta tih devedesetih godina. Naravno, devedesete godine imaju svoje specifičnosti. Jer, kad je Radomir pisao „Filozofiju palanke“, tada je bila jedna mirna situacija i on je tu situaciju palanke reflektovao u mirnim okolnostima, dakle kako se manifestuje, kako dolazi do izražaja duh palanke u miru.

RSE: Manje-više se mislilo da je to priča o prošlosti.

BELANČIĆ: Da, bila je pretpostavka da je to zapravo jedna arheologija našeg duha, da se tu vade neke stvari iz prošlosti, da se to ne tiče našeg danas. Kad to kažem mislim na ono danas koje je postojalo 1969. godine kada je ta knjiga bila prvi put objavljena. Međutim, posle smo videli da to nije tako, naime da tu nije reč o arheologiji nego je pre reč o jednoj teleologiji odnosno o jednom dešavanju koje je u nama samima. Odjedanput je taj „duh palanke“ postao razobručen duh, a ono što je karakteristično za taj duh, to je ta težnja ka strašnoj homogenizaciji palanke, ka zatvaranju palanke i tako dalje. To je bilo samo pojačano devedesetih godina kada su bili ti ratovi. Navodni spoljašnji neprijatelj, koji se ili produkuje ili otkriva ili nalazi, kako god, jeste ono što još više učvršćuje, integriše, zatvara tu zajednicu i na neki način čini da „duh palanke“ postane trijumfalni duh – mi pobeđujemo zapravo i onda kad gubimo sve te bitke. Naravno, sve smo ih pogubili, ali dešava se zapravo da trijumfalni „duh palanke“, ako ne na zemlji, onda bar na nebu, ostaje kao dominantni duh.

RSE: Da li to znači da smo mi bili u zabludi kada smo verovali da smo živeli u jednom prilično otvorenom društvu, da smo bili, u šezdesetim i sedamdesetim godinama naročito, deo sveta, od BITEF-a, dakle Beograda kao centra savremenih pozorišnih tendencija, do korčulanske filozofske škole, disidentske literature koja je ovde gutana i izdavana? Kako sada, uprkos tome, vidite kontinuitet palanačkog duha?

BELANČIĆ: Bez sumnje, mi smo živeli u jednom mekom totalitarizmu. Dakle, to nije bio onakav totalitarizam kakav je bio u drugim istočnim zemljama, to svi znamo i svi smo zahvalni za to što je to tako bilo. I taj meki totalitarizam je, dakle, imao i dopuštao izvesne prostore slobode. Tu je takođe aktuelnost Radomira Konstatinovića značajna, zato što je on jedan od tih protagonista srpskog modernizma, naročito u književnosti, a onda i u umetnosti i tako dalje. On je već pedesetih godina, posle 1948. godine, vrlo brzo, za jedan časopis napisao jedan uvodnik koji je onda bio inkriminisan, pa je taj časopis zabranjen, to jest oduzeta su mu sredstva za izlaženje, kako se to tada govorilo, dakle iz finansijskih razloga je prestao da postoji. Tu su te kontroverze između modernizma, realizma i tih priča bile veoma aktuelne. I tu se onda video jedan ograničeni oblik sloboda, umetničkih, literarnih i drugih. Sa filozofijom je već bilo malo teže. Dakle, te slobode su nekako postojale, donekle su postojale. Ali dokle su one postojale? One su uvek postojale samo dotle dok se ne postave ona važna politička i ideološka pitanja i tu, na tim granicama, slobode su prestajale i onda je počinjao taj takozvani totalitarizam, bilo u idejnoj sferi, bilo u sferi nauke, bilo u sferi univerziteta ili bilo čega drugog, dakle svih mogućih praksi.

RSE: Onda su došle 90-te godine i tada se zapravo zaigralo na tu patrijarhalnu, tradicionalnu, zatvorenu Srbiju i potpuno je potisnuta ta druga Srbija kojoj je pripadao Konstantinović?

BELANČIĆ: Jeste, bez sumnje se to desilo. Takođe se desilo da padne ovaj trijumfalni i u isti mah meki totalitarizam; izgubio je dominantnu ulogu i izvršila sa izvesna liberalizacija. Ali, moramo da imamo u vidu činjenicu da je taj prelom nastupio na fonu ne kritike samog totalitarizma ili autoritarnih modela upravljanja i tako dalje, iako je izvestan pluralizam uveden –, počele su polako da se formiraju različite partije i tako dalje, ipak je zajednica, politički gledano, ostala i dalje autoritarna. Dakle, imali smo jednog šefa – modernog tiranina, koji je sve konce vlasti držao u svojim rukama. Dakle, ipak to nije bio totalitarizam, ali šta se ustvari desilo? Kritika tog Titovog totalitarizma je ustvari bila kritika titoizma. Dakle, to je bila kritika jugoslavenstva pre svega, dakle jedne političke koncepcije zajedničkog života na ovim prostorima. I kad je to palo, onda je reafirmisana svaka reakcionarna, kako se to tada zvalo, ideologija, počev od Ljotićeve. Čak su, recimo, fašističke ideologije podjednako mogle da dođu u opticaj i sve, naravno, nacionalističke i druge ideologije. Zašto? Zato što su one bile protiv titoizma. Dakle, nije se pitalo da li su to demokratske strategije, da li tu ima neke demokratije. Ne. One su postale sve zajedno legitimne zato što su bile protiv titoizma. I onda imamo jednu situaciju da je zaista u takvom jednom društvu, bez ikakvih teškoća i opterećenja, mogao da buja strahoviti nacionalizam i naravno strahovit „palanački duh“ u svim oblicima, naravno i težnja ka toj nekoj jedinstvenosti, slozi, konfrontiranju sa ostalim svetom, sa svim tuđincima i tako dalje. To je jedna situacija potpunog slepila, i političkog i ideološkog i kulturnog i kako god hoćete. Mi smo tačno to živeli u tim devedesetim godinama.

RSE: Kako danas vidite manifestaciju „palanačkog duha“?

BELANČIĆ: Danas smo još uvek u zoni postkomunističkog ili posttotalitarnog pluralizma, gde je sve dopušteno, sve orijentacije su na sceni. Naš liberalni instinkt danas, čini mi se, još uopšte nije profilisan na onaj način na koji je profilisan možda u starim demokratskim i kulturnim tradicijama zapadnog sveta. Mi danas taj liberalizam tolerišemo kao jednu, ustvari, otvorenost za sve što je protivljenje istinskoj otvorenosti, i duha i političke svesti i svega. Dakle, imamo preveliku toleranciju. To čak nije, rekao bih, tolerancija, nego čak skoro ljubav izvesnih društvenih slojeva prema onome što je i destruktivno i nehumano i protivno civilizacijskim vrednostima življenja danas.

RSE: Da li je srpsko društvo i danas zatvoreno društvo?

BELANČIĆ:Jeste, u mnogome je zatvoreno. Ono je više kulturološki zatvoreno nego po ovim nekim spoljašnjim pokazateljima. Evo imamo tu kraj sebe najbliže ljude, to jest društva s kojima smo doskora živeli. Većina ljudi koji danas žive u Srbiji je kontaktirala i živela sa nekim Hrvatima, Bosancima, Makedoncima, Slovencima i tako dalje. Da li smo mi zaista otvoreni prema tim ljudima danas? Bože sačuvaj! Mi možemo da zamišljamo kako ćemo biti otvoreni recimo prema jednoj Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj ili šta ja znam prema kome, ali ako nismo otvoreni prema tu prvima koji su do nas, onda od te otvorenosti, po mojoj proceni, nema ništa.

RSE: Da li je nacionalizam danas u Srbiji jak kao u devedesetim? Da li se moglo očekivati da će on polako nestajati ili smanjivati se , brže nego što se dogodilo?

BELANČIĆ: Na prvi pogled, čovek bi rekao da je nacionalizam danas veći i jači nego u devedesetim godinama. Zašto? Zato što je Milošević u tim godinama, pošto je vršio kontrolu svih medija, profilisao svoj politički odnos prema nacionalizmu tačno onako kako njemu odgovara. A kako je njemu taj odnos odgovarao? Ne tako da on bude instrument nacionalizma, nego obrnuto – da nacionalizam bude njegov instrument. Znači, on je potezao nacionalizam kad njemu to odgovara, a zaustavljao kad mu ne odgovara. I naravno, tu je bila njegova žena koja nije bila sklona tim pričama. S druge strane, danas živimo u jednoj situaciji potpunog liberalizma i pluralizma medija i tako dalje, i sad imamo utisak da je nacionalizam do te mere nabujao da je mnogo jači nego u Miloševićevo vreme. Međutim, ako čovek malo bolje analizira situaciju, onda će videti da je u Miloševićevo vreme nacionalizam bio ratoboran, da je zapravo bio instrument ratovanja, konfrontacije sa drugima, da su ti ratovi svi pogubljeni i da ta moć tadašnjeg nacionalizma danas više ne postoji. Danas, čini mi se, teško može da se zamisli situacija u kojoj bi neko vodio novi rat bilo s kim i bilo zbog čega. Iako ne želim da budem baba gatara, takva mogućnost, naravno, uvek postoji, teorijski gledano i tako dalje. Ali ja mislim da kad se pogube silni ratovi da je onda posle tega teško zamisliti neki novi rat na tom fonu, na toj istoj osnovi, na toj strategiji. Tako da mi danas imamo jedan fantomski nacionalizam koji je svuda oko nas. Njega ima više nego devedesetih godina, ali on nije tako moćan kao što je bio u devedesetim godinama.

* * * * *

DAKOVIĆ: To je pravo čudo i pravo pitanje – kako se uopšte pojavila „Filozofija palanke“ kad to postavite u vreme u kome ona nastaje. Dakle, to je 1969. godina, posle studentske pobune, vreme praksis filozofije, vreme spora između dijalektičkog materijalizma, koji veruje da je marksizam nauka istorije i da je Marks sve znao o istorijskom razvoju, i ovih praksisovaca koji su insistirali na kritici svega postojećeg i koji su – kako ja danas mislim – bili pomalo jezuiti marksizma. I sad se pojavljuje „Filozofija palanke“ koja u vreme kada je nastala nije uopšte bila zapažena. To je, dakle, vreme kada je pokrenut časopis „Treći program“. Radomir Konstantivnović je jedan od osnivača s Aleksandrom Mackovićem. Tu je objavljen onaj njegov tekst „Ko je barbarogenije?“. Ja sam tada bio student filozofije koji se bavio Hegelom da se ne bi bavio Marksom. Nisam uopšte znao da se pojavila „Filozofija palanke“, niko od nas to nije znao, i evo sada pokušavam da nađem odgovor na pitanje kako je to čudo uopšte nastalo. Mislim da je „Filozofija palanke“, i to je njena najveća vrednost, zato ja tvrdim da je to naša najznačajnija filozofska knjiga 20. veka, potpuno autohotona. Rade Konstantinović je, dakle, potpuno samostalan mislilac, koji je išao jednim svojim putem. Bavio se biće i jezikom, odnosno posle „Filozofije palanke“ objavio je „Biće i jezik“, ali kada to sada čitaš u tom kontekstu vidiš da zapravo ne bi bilo „Filozofije palanke“, iako je hronološki red drugačiji, da nije bilo „Bića i jezika“. Dakle, prvo nastaje „Filozofija palanke“, ali ne bi bilo „Filozofije palanke“ bez onih osam tomova „Bića i jezika“ u kojima Konstantinović ispituje tu takozvanu srpsku modernu odnosno 19. i 20. vek. Postoje ogledi i o Oskaru Daviču recimo, ne samo o Nastasijeviću i tako dalje. Već iz onih beleški za „Filozofiju palanke“ se vidi da to delo nastaje potpuno samostalno, na jednom potpuno individualnom projektu istraživanja srpske književnosti u 19. veku, tog takozvanog srpskog romantizma, srpske moderne i tako dalje. Dakle, to nema nikakve veze – bar ja tako mislim – nikakvog odnosa sa stvarnim kontekstom, dakle sa životnim i teorijskim kontekstom. Evo sada mi pade na pamet, nikada nisam pitao Konstantinovića šta je radio kad je bila ta studentska pobuna i šta je njegov stav o tome; to bi bilo vrlo zanimljivo saznati. Kao da je bio u nekoj svojoj kuli, u nekom čardaku ni na nebu ni na zemlji.

RSE: Kao da je razmišljao o onome što će doći za dvadeset godina.

DAKOVIĆ: Da.

ČEKIĆ: Ja sam kao vrlo mlad imao prilike da nekako krenem s tim knjigama kao što su „Miks medija“ Bore Ćosića, Radetova „Filozofija palanke“… Meni je ustvari bio strašno važan, pošto sam se tada počeo ozbiljnije baviti umetnošću, taj odnos prema toj moderni u tom trenutku, a posebno avangardi. Zbog toga mi je kasnije pojavljivanje Radetove knjige „Beket prijatelj“ ustvari potvrdilo da je on jedan zapravo avangardni mislilac i utoliko je potpuno nerazumljiv u tom trenutku kada se „Filozofija palanke“ pojavljuje.

RSE: Mnogi kažu da je ta knjiga doživljena kao priča o prošlosti. Niko nije pretpostavio da on anticipira ono što će se dogoditi, one najstrašnije godine – devedesete.

DAKOVIĆ: To je sad osnovna stvar i za samu Radetovu izolaciju i za potpuno marginalizovanje ove knjige, dakle „Filozofije palanke“, jer su to ljudi doživeli pre svega kao levičaranje, kao nekakvu kritiku patrijarhalne civilizacije. I sada ljudi misle da postoji neki ogroman hijatus između nekadašnjeg komunizma ili socijalizma i nacionalizma. Nema tog hijatusa. Mislim da je „Filozofija palanke“ skrajnuta prosto zato što ona govori o tome da tu nema nikakvog hijatusa, da je to ista stvar, da je taj socijalizam ustvari bio nekakav pervertirani palanački nacionalizam, iako je, spolja gledano, ta stvar bila mnogo mekša nego ovo što smo imali posle pada Berlinskog zida, i onda bi čovek mogao da očekuje nekakvu rehabilitaciju „Filozofije palanke“, ali nje nema. Mislim da je prava šteta da „Filozofija palanke“ nije prevedena na te evropske jezike – nemački, engleski… Koliko znam, jedino je Viktorija Radić to prevela na mađarski.

ČEKIĆ: Ja mislim da prosto ta knjiga nije bila shvaćena na pravi način. Isto tako, 1972. godine se pojavljuje jedna od fundamentalnih knjiga evropske postmoderne ili ako hoćete post-strukturalističke misli, a to je Dilezova i Gvatarijeva analiza kapitalizma, to jest knjiga o kapitalizmu i šizofreniji „Antiedip“. I meni je upravo bilo fantastično kolika postoji kompatibilnost između te dve knjige. Nešto slično se dogodilo i u Francuskoj sa tom knjigom, posebno sa njenim drugim tomom „Hiljadu ravni“, koja se danas smatra kapitalnom knjigom za razumevanje tog što se zove post-strukturalizam. Prosto je frapantna kompatibilnost te dve knjige. I kad vidite kakav je odnos sredine kada se nešto takvo pojavi, čini mi se da je to duboko i fundamentalno nerazumevanje. Zapravo, kodovi koje Rade Konstantinović otkriva kako funkcionišu i koji stvaraju uslove za mogući nastanak nacionalizma, fašizma i svega, toliko su teško skriveni ili ozbiljno skriveni da prosto ljudi u tom trenutku, čini mi se, nisu u stanju da ih na adekvatan način razumeju.

RSE: Onda dolaze devedesete godine i ta knjiga postaje neka vrsta «Biblije antimiloševićevskog pokreta u Srbiji», i više ne možemo govoriti o tome da knjiga nije shvaćena. Šta se onda događa, a naročito šta se događa danas – 2006. godine?

DAKOVIĆ: Ja mislim da ona nikad nije postala Biblija. Ona je bila knjiga koja se čitala u jednom uskom krugu. Taj krug je bio marginalizovan. Ako se sećaš kad smo pravili „Beogradski krug“ i te sesije. Ona, dakle, nije, po mom mišljenju, i pored sedam izdanja – to je ono na šta ja nemam precizan odgovor zašto je to tako – izašla iz tog jednog uskog kruga čitalaca. Mada, kad sam ja u „Ninu“ napisao onaj tekst „Objava anonimne Srbije“, onda mi se javila neka monahinja iz Ljubustine da me pita kako da dođe do „Filozofije palanke“. Što znači da ni ova moja procena o tome da je krug čitalaca marginalan verovatno nije tačna. Krug kvalifikovanih čitalaca, onih koji su u stanju da razumeju kodove, porukei tako dalje, taj krug je mali, ali verovatno da je krug čitalaca ipak znatno veći. Evo uzmimo primer onog časopisa „Srpske dveri“ gde je ta knjiga nazvana „palanačkom filozofijom“ ili tako nekako, u tom užasnom, nacionalsocijalističkom feljtonu koji su objavile „Srpske dveri“. Dakle, i oni su čitali „Filozofiju palanke“. Tako da je njen uticaj ipak širi. Ja bih tu napravio razliku između čitaoca koji pišu o „Filozofiji palanke“, koji brane „Filozofiju palanke“ i onih koji je mrze i preziru. Taj krug mrzitelja je verovatno znatno širi od ovog prvog kruga. E sad, on je anoniman i to je problem.

ČEKIĆ: Za mene je ustvari to što ste pomenuli, dakle nepostojanje reakcije na „Filozofiju palanke“, zapravo simptom da ovde ne postoji jedna scena ili ako hoćete jedna mreža koja bi se, kada nastanu demokratske promene, koje su – kao što znamo – nastale 5. oktobra, transformisale u jednu ozbiljnu, da tako kažem, sferu javnosti. Dakle, to što imate – da ljudi to pojedinačno, atomizirano čitaju na bilo koji način, sa pozitivnim ili negativnim predznakom, ne znači da postoji jedna scena. Ona je samo simptom toga da je Srbija ostala bez jedne ozbiljne, misaone scene kritičkog potencijala, čija bi reč imala težinu. I zapravo je, po meni, užasno zanimljivo da niko nijednog trenutka, evo već šest godina, a ljudi koji su danas vodeći u toj demokratskoj liniji, političkoj ako hoćete, upravo idu iz tog miljea, da tako kažem, intelektualaca, pa ako hoćete i mislilaca, a niko ne oseća taj manjak upravo te kritične scene ili ako hoćete kritičke scene koja bi modulirala jednu ozbiljnu sferu javnosti u ovoj zemlji. I zato je, po meni, „Filozofija palanke“ samo simptom toga. a pitanje da li je čitana ili nije čitana je zapravo irelevantno. Onog momenta kada ona bude pročitana, tada će se stvoriti sfera javnosti Srbije. I to je taj jedan, ako hoćete, da koristim Konstantinovićevu terminologiju, „paradoks palanke“ u kome se danas Srbija nalazi. Dakle, u Srbiji i dan danas vlada „palanački duh“ koji upravo zatvara to da se on sam dekodira i na taj način stvori sfera javnosti. I utoliko ono što danas imate na sceni je zapravo ruina jedne intelektualne scene, koja je bila manje ili više disidentska unazad godinama i koja je svu svoju slabost upravo pokazala početkom devedesetih.

RSE: Kako se danas manifestuje taj „palanački duh“?

DAKOVIĆ: Evo imamo Akademiju nauka. Tema je bila – Akademija nauka, jer valjda niko nije hteo ili niko nije smeo da o tome govori. Ja sam pomenuo jednu seriju koja se zvala „Izdaja intelektualaca“, i pomenuo sam te naše akademike, nekadašnje praksisovce, kao odgovorne za nedostatak te kritičke distance prema nacionalizmu, jer su oni ustvari postali vodeći nacionalisti. Onda smo imali neki skup u Narodnoj biblioteci povodom Karla Šmita – i evo sad to govorim namerno za Radio Slobodnu Evropu da bih ukazao na to da se taj duh ne menja – i tu je bio Ljuba Tadić. Ja mu prilazim i pružam mu ruku, kažem: ,Kako ste, profesore?‘, a on meni kaže: ,Vi ste, Dakoviću, intelektualna i ljudska nula‘. To palanačko groblje je još uvek ovde određujuće, ono određuje scenu. Tu je onda Srpska pravoslavna crkva. Taj spoj između vlasti i crkve, ovo što mi danas imamo kao tu kohabitaciju, izrazit je primer jednog zatvaranja. Sav taj odnos prema, recimo, ovoj situaciji na Kosovu, uznemirenost zbog toga što je Čeku bio u Crnoj Gori, govori o tome da je Srbija još uvek palanka. „Filozofija palanke“ zapravo nije knjiga, ona je taj život u kome živimo. Znači, sve to što treba uraditi, mora da se uradi u samoj stvarnosti da bi se ta knjiga ili potvrdila ili osporila, ali Srbija očigledno nema snage za to.

ČEKIĆ: Meni se pre svega čini da se i dalje radi o jednoj zatvorenoj zajednici, jako sumnjičavoj prema bilo kom pluralizmu, prema bilo kojoj otvorenosti i samim tim prema bilo kom kretanju smislova i preispitivanju smislova. Upravo ono što je strašno važno, to je da je sadašnja Srbija nasledila neku ideju o nekoj nepromenjivoj istini o srpskom narodu o srpskoj politici i o srpskoj tradiciji i tako dalje, i nijednog momenta ne želi da pluralizuje, u različitim smislovima, i preispita to svoje nasleđe. E to je moćni „palanački duh“ koji upravo to drži i dalje zatvorenim i ne dovodi u pitanje nijednu od nasleđenih fundamentalnih kategorija. Vi imate potpuno neverovatnu stvar. Dakle, upravo ako uzmete metaforično ono da je nesloga neki pluralizam ili ako hoćete onog gde ide današnje društvo, onda taj stalni dihtung da Srbima treba sloga i slično je, ustvari, paradoksalno retrogradan. I imate neverovatnu nespremnost da se taj pluralizam, u svim svojim vidovima ili, ako hoćete, u svim registrima, od simboličnog do realnog, prihvati, vi zapravo shvatate da je ta zatvorenost i dalje na delu, i ono što se meni čini najstrašnijim, to je da ovde postoji uživanje u toj zatvorenosti. To je jedno pervertirano uživanje u kome mi još uvek imamo nekome nešto da kažemo, što je zapravo potpuno paradoksalno u trenutku kada se govori o jednom globalnom kretanju, kada se granice faktički brišu između stravičnih neprijatelja, kad stvar dolazi u potpuno nove odnose, prerasta u jednu potpuno novu formu, vi imate jednu užasno retrogradnu i tužno smešnu zatvorenost, nespremnu da ijednog momenta preispita osnove vlastite zatvorenosti. Ono je za mene samo novo vraćanje od tog istog simptoma. Ono je samo potvrda i to, rekao bih, perverzna potvrda da smo mi i dalje zatvoreni. A upravo kada to objavimo, mi hoćemo nekome tamo da kažemo da smo otvoreni i to je „palanački paradoks“. Upravo taj postupak je „palanački paradoks“.

DAKOVIĆ: Ono što budi neku malu nadu je recimo činjenica da je Mida Belančić napisao svoju „Genealogiju palanke“, da je Branko Rončević napisao svoju knjigu povodom „Filozofije palanke“. Tu ipak postoji jedan mali krug sledbenika. Tako da to ipak ima nekog odjeka i ima sledbenike. Ali nisam neki naročit optimista. Kad pogledate i to sa tim ustavom, to slavljenje zatvorenosti, ti ljudi sa Šešeljem na majicama... Kao da se ništa ne menja. To onda neke ljude izaziva. Postoji na primer „Beton“. Kad sam imao razgovor sa njima, onda sam insistirao na tome da nema više verbalnog delikta. U vreme kada je postojao verbalni delikt i kad je mene u Domu omladine sačekivala milicija jer nisam prijavio tribinu. Tada je bio običaj da se svaka tribina prijavi cenzorima na opštini. To je tada bila Branka Ješić, a reč je bila o knjizi Žan Žaka Rusoa „Sanjarije usamljenog šetača“. Dolazim u Dom – oni su me prethodno tražili, nisu mogli da me nađu – i sačekuje me čitav kordon milicije, zbog „Šetača“. I ja kažem ovim mladim ljudima: „Kad sam tada ostao živ, valja ćete i vi ostati živi, iako je ovo stvarno beton“.
XS
SM
MD
LG