Dostupni linkovi

logo-print

Atelje kao metafora


* * * * *

CVETKOVIĆ: Potrudili smo se da krenemo od jedne jednostavne premise da bi u tu priču o 50 godina Ateljea 212 trebalo uključiti sve žive, dostupne ljude, koji su ikada prošli preko scena Ateljea 212, ostavili tu nekog bitnog traga, da bi ih trebalo pozvati da se tu pojave. Naravno da smo se u svemu tome susreli sa različitim geografskim širinama, sa različitim karakterima, sa različitim zanimanjima, sa njihovim skupim dolascima, sa masom problema koje je trebalo rešiti. Jedan problem, koji se pokazivao u jedno vreme kao nepremostiv, bar što se tiče drugih ljudi, je bio taj da tu treba okupiti ljude koji, iako su krenuli sa istog mesta, kroz ovih 50 godina su potpuno otišli na različite pozicije – društvene, političke, ekonomske, moralne, ljudske, kakve god. Međutim, složili smo se oko toga, ta ekipa koja je to radila, a bilo nas je sedam-osam, velikom većinom glasova i zajednički, da bi Atelje 212, kao pozorište, bilo osiromašeno da izostavimo jedno ime i da kažemo da nam taj ne odgovara iz političkih ili nekih drugih kategorija. Ali politički su bili oni koji su boli oči, naravno u vremenu koje smo preživeli. Onda smo napravili neku raspodelu toga ko bi koga u našoj ekipi pozvao. Imali smo normalan protokol koji je podrazumevao protokol dolaska ljudi koji su, uslovno rečeno, zvanice na našim protokolima koje smo jako suzili jer nema dovoljno mesta. Posvetili smo taj protokol, pre svega, tim ljudima koji bi se trebali pojaviti na sceni i nekima od njih koji bi bili u sali. Svima smo ponudili da prođu preko scene, da budu naši gosti na sceni i da osete taj aplauz koji ih očekuje i te poglede i to podsećanje. Neki su pristali, neki su poželeli, neki nisu poželeli, a neki nisu pristali, ali su se svi složili da budu sa nama te večeri.

Mislim da bi bilo odveć grubo kada bih rekao da je to eksces. Mislim da bi bilo odveć grubo kada bih rekao da je to izuzetak koji potvrđuje pravilo. Mislim da je taj 12. novembar te večeri pokazao da je to ipak moguće i da to ne mora da bude usamljen slučaj zato što svi ti ljudi koji su tu bili, ma kako različiti, svesno su poželeli i pristali da se nađu na jednom mestu, zaradi jednog imena koje je daleko više iznad nečega što danas pežorativno zovemo dnevno-političkim stvarima. Naše dnevno-političke okolnosti su se izvrnule u surogat godišnjih, decenijskih, političkih okolnosti koje su u tim decenijama, koje prolazimo i koje gubimo, polako postale i ratne okolnosti i tragične okolnosti i okolnosti bede i siromaštva, ekonomskih nejednakosti, političkih neravnopravnosti i agresivnosti. Na ovom mestu svi ti ljudi su dokazali da mogu da se nađu na jednom zajedničkom mestu i da mogu bukvalno civilizovano da komuniciraju, jedni među drugima, da saslušaju jedni druge, ma šta imali da govore. Rečnik svih tih ljudi na tom mestu je bio neuobičajeno prilagođen toj situaciji i prilagođen jednom normalnom komuniciranju sa svim različitostima. Svi su znali koliko su različiti jedni od drugih, ali su mogli da komuniciraju. Jedan veliki broj ljudi, od svih tih naših dragih gostiju i učesnika 50-godišnje istorije Ateljea 212, je ostao do kasno u noć. Na istom mestu, sa različitim pozicijama, ali u jednoj vrlo dobroj konstruktivnoj priči sa onima sa kojima se obično, možda u javnosti, ne slažu.

Zbog toga mislim da je institucija kao što je Atelje 212, kao jedan znak, kao jedna paradigma jedne društvene okolnosti, a ne samo pozorišne, bitno doprineo tome da se ne uravnoteže svi stavovi. Naprotiv, da stavovi ostanu i dalje suprotni, ali da se ponašamo drugačije, da se ponašamo mnogo civilizovanije no što bi smo se ponašali ako upalimo televiziju i gledamo već klasična i dosadna sučeljavanja ekstremno različitih mišljenja naših političkih neistomišljenika.

****

JANKOVIĆ: Proslava 50. godišnjice Ateljea je jedan svetao i vrlo lep događaj u svakom smislu. Naročito lepo je bilo videti kako uspomene žive i kako se ne zaboravljaju, ni ljudi, ni prijatelji i kako je duh predanosti umetnosti nešto što je neuništivo. Za mene je bilo iskreno i uzbudljivo da vidim i goste koji su došli iz inostranstva, nekadašnje Jugoslavije i drugih zemalja. Lepo je bilo videti i na ekranu to što se pominju svi oni koji su od Ateljea napravili to što jeste.

Atelje je uvek bio i ostao, bar sam ga tako doživljavao, neka vrsta oaze slobodnog duha i u mnogo težim vremenima pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih godina. Ono što je tu okupljalo ljude jeste potreba i poriv da se služi svom opredelenju koje je nadasve bilo umetničko, ali u smislu služenja slobodi. Da nije bilo Ateljea, nisam siguran da bi uopšte došlo do oslobađanja svih potencijala ovoga društva. Taj put je, naravno, bio vrlo dug i mukotrpan, ali kada se gleda unazad, a pamtim bar 35 godina istorije Ateljea iz neposredne blizine, i to mogu da posvedočim, bilo je trenutaka kada je pozorište bilo izloženo velikim pritiscima, vrlo ozbiljnim pritiscima. To je bio jedan režim koji je nekada davao privid tolerancije, ali koji je, kada bi se osetio ugroženim, bio vrlo osetljiv i potencijalno opak. Pa opet, zahvaljujući velikoj veštini, finom pristupu i taktu koji su imali ljudi koji su ga vodili, izbegavale su se velike konfliktne situacije. Nekada su se morali praviti kompromisi, ali uvek je to bilo u višem interesu. Taj bilans je po svakom merilu vrlo impresivan kada se vidi šta je sve učinjeno.

Lepo je bilo videti i pripadnike najrazličitijih struja političkog mišljenja koji su u toj prilici zaboravili sve razlike jer umetnost i tradicija okuplja ljude. Ovde smo videli šta znači tradicija na delu. Ovo je jedna nacionalna ustanova najvišeg kulturnog reda koja miri sve razlike u ideološkim pristupima.

Možda sam ličan u proceni, ali mene je u Ateljeu 212 oduvek najviše privlačio taj duh koji je u izvesnom smislu nemilosrdan, ali duh da nema lažnog predstavljanja. U Ateljeu, podjednako na pozornici i oko nje, pa i u bifeu, koji je uvek bio i ostao ustanova svoje vrste, lažnog predstavljanja nije moglo biti. Tamo ste bili ono što jeste i vredeli ste onoliko koliko vredite. Tamo nikakva laž nije prolazila, laž u smislu pokušaja da budete važniji nego što jeste. Nametnutih, isforsiranih, lažnih autoriteta nije bilo. Mnogo puta sam prisustvovao bušenju tih balona. Kada bi neko došao nadmeno i bez pokrića pokušavao da proda neke umetničke i političke ideje, ti baloni su bili na jedan duhovit, blistav, način probušeni i splašnjavali su. U samom tom ambijentu čovek se uvek osećao dobro, zdravo i potsticajno. Pamtim da je tu, kao i u svakoj sredini gde su glumci i stvaraoci, bilo mnogo i uzajamnih netrpeljivosti i sukoba, više ili manje smešnih incidenata, ali duh zajedništva i taj duh slobode nikada nije presušio. Ono što je iz moje perspektive, čoveka koji je dugo vezan za tu ustanovu, vidljivo i jasno to je da jedna generacija dolazi za drugom. I svaka preuzima to što je najvrednije i što je jedino nepromenjivo, a to je ono sa čim su počeli Mira Trailović, Mihiz, Ćirilo, ta neka prva garnitura. To su preneli na one koji su došli preko njih i to može lepo da se prati iz decenije u deceniju. Kada to vidite, vidite šta znači tradicija u kulturi i kako jedna ustanova, koja uspe da sačuva dušu i ono što je čini posebnom, zapravo čini ogromnu uslugu nacionalnoj kulturi. To je tradicija na delu. U tom smislu Atelje je jedan dragocen dokaz kako umetnost i istina pobeđuju efemerne stvari kao što su političke netrpeljivosti i razne društvene, socijalne, ideološke, političke krize i nesporazume. Zahvaljujući takvim ustanovama živi jedna kultura i ja ću se čak usuditi da kažem - jedan narod opstaje.

****

ĐURIČIN: Nedelja je bio dan radosti i velikog uzbuđenja za sve pozorišne ljude u Beogradu. Slavilo se 50 godina od nastanka Ateljea 212. Kako je tek bilo veliko uzbuđenje za nas koji pratimo taj Atelje 212, koji radimo i radili smo u toma Ateljeu 212 od samih njegovih početaka, znači 50 godina. Pratimo taj rad i učestvujemo u tom radu. Bilo je razloga za jako mnogo uzbuđenja. Osim toga, cela organizacija ove proslave bila je zaista na velikoj visini. Ono što je za nas bilo najbitnije je to što smo imali prilike da se sa toliko mnogo naših kolega sretnemo, i to ne samo naših kolega iz Beograda, nego i sa raznih strana, sa onima sa kojima se retko viđamo, ili se dugo, jako dugo, nismo videli. U svakom slučaju, to je bilo zaista kao u nekoj najdivnijoj košnici u kojoj je samo brujalo i defilovalo sa velikim uzbuđenjem preko scene, gde su ljudi osećali potrebu da se, ili poklonom, ili čak i nekom rečju, pogotovo kada su dolazili iz nekih drugih krajeva, obrate publici koja je naravno bila publika koja je pratila rad Ateljea 212, koja voli Atelje 212 i koja je uživala posmatrajući ceo taj spektakl i film, koji je bio izvrsno urađen, i sve ostalo što je pratilo proslavu.

Posle tog defilea na sceni, posle filma, bio je priređen prijem i u donjem i u gornjem foajeu. Svi smo se okupili, sada već u upuštenoj atmosferi, sada već u mogućnosti da porazgovaramo, da se podsetimo raznih uspomena vezanih za rad Ateljea 212. Ljudi koji su došli sa strane, iz drugih republika bivše Jugoslavije, a koji su takođe sarađivali sa Ateljeom 212, ili neki naši Beograđani koji sada žive u raznim gradovima Evrope, svi su oni vezani za Atelje 212, svi smo se mi međusobno znali. Već odavno su beogradska pozorišta otvorila svoja vrata svim svojim dobrim, pametnim, darovitim bivšim saradnicima iz svih krajeva naše zemlje. Ko god je imao želju i volju da se pridruži nama u tom radu, koji teče u našim pozorištima, imao je za to priliku. Viđali smo se i sa Dušanom Jovanovićem, koji je dolazio iz Slovenije, i sa Mađelijem i sa raznim drugim i rediteljima i glumcima koji su i te večeri u nedelju bili sa nama.

Ne mislim da je ovo bio neki incident što smo se svi skupili. Istina je, svi smo bili na jednom mestu, bez obzira na neke naše poglede, neka razmišljanja vezana za neku blisku prošlost. Razna dešavanja u smutnim vremenima kod raznih ljudi izazivaju razna posmatranja na stvari, postoje i razna opredelenja. Sve je to u ovakvom svečarskom trenutku bilo sa strane. Niko o takvim stvarima nije razgovarao jer normalno je da smo mi ljudi koji se bavimo umetnošću, pogotovo mi koji se bavimo pozorištem i koji se bavimo odbranom svih likova koje tumačimo, bez obzira koje su vrste ti likovi, uvek spremni na razumevanje, na praštanje, na zaboravljanje, na sve ono što čini da odnosi budu dobri među ljudima i da se komunikacije, koje su zbog nekih razloga u jednom periodu prekinute, uspostave. Beograd je zaista u tom pogledu, već u prvom momentu kada se za to pokazala mogućnost, pokazao tu svoju otvorenost, a ovo je samo bila jedna praznična atmosfera, nikakva slučajnost. To je samo rezultat onoga što se već dešava duže vreme u ovome gradu, posle svih teškoća kroz koje smo, na žalost, morali da prođemo.

To je nešto što pripada Beogradu kao otvorenom gardu koji je to bio i sigurna sam da će uvek biti. Momo Kapor je napisao: "Beograd nije grad, on je metafora, način življenja. Beograd je u nekom vicu, u nekoj uređenoj ležernosti sa kojom se primaju i pobede i porazi. Beograd je svuda gde je jedinica za merenje stila šarm". Atelje 212 je oličenje beogradskog šarma.

* * * * *

Došlo vreme da se svaki meri,
da se vidi ko su hoštapleri
jer je bilo da se belodani
ko su ljudi, a ko kopilani,
ko su dobri, a ko su barabe,
ko junaci, a koji su babe.

To su neka od pitanja, a odgovori iz tri ugla čine trougao.
XS
SM
MD
LG