Dostupni linkovi

logo-print

Postignuće bespoštedne iskrenosti


RSE: Uz čestitke za „Zlatni lovorov vijenac“, želim Vas pitati koliko ste dugo zvanično izvan „dasaka što život znače“?

DORIĆ: Ja sam na svoj zahtev penzionisana. Poslala sam zahtev iz Koreje 1998. godine. Pošto nisam verovala da ću se više ikad više vratiti u ovaj grad i uopšte na ove prostore, smatrala sam da nije u redu da mi drže mesto, na koje čeka toliko mladih ljudi. Dok neko ne umre ili ne ode u penziju, znam da je teško angažovati nekog drugog. Toliko vremena sam izvan zvaničnog angažmana. Mada povremeno, eto prošle godine, nešto radim. Zadnji put sam igrala sa Zoranom Bećićem Ionescove „Stolice“, s kojima smo imali i dosta gostovanja i, da kažem, uspeha. To je bilo 2002. godine. To je bio zadnji put kad sam stala na scenu. A inače sam prošle godine režirala u Pozorištu mladih predstavu za decu „Car Vodonošar i car Bumbar“.

RSE: Imali ste dosta uspjeha s tom predstavom i svi su kazali kako ste se i na tom planu dokazali. Da li Vas privlači taj rediteljski rad?

DORIĆ: Ja sam još sa svojim studentima, davnih godina, počela da se bavim režijom. Onda sam recimo asistirala svom profesoru Mati Miloševiću kada je u Kamernom teatru radio Moliérea, htela sam da vidim kako to radi jedan veliki znalac. Bila sam nezvanično asistent režije mnogim rediteljima; zadnji put Dejanu Mijaču, ali potpuno izvan podele, tako da kažem, dakle zaista volontirajući. On je bio moj prijatelj i ja sam znala da od njega mogu mnogo da naučim u tom smislu, ali sam se držala, ipak, na kraju krajeva, nekih svojih principa. Kao što sam u pedagogiji zadržala nekakav prijateljski, sestrinski ili majčinski odnos, tako i u tom radu sa kolegama, kada nešto režiram, pokušavam da sa svakim pronađem jezik, da svakome pomognem da sam pronađe put za to što se zove gluma i da to nekako uklopimo u zajednički projekat.

RSE: Znamo da glumac nikad nije u mirovini, i kad je ona zvanično proglašena. Zašto ne igrate češće i više? Da li nema poziva ili je to neki Vaš stav?

DORIĆ: Pa i jedno i drugo. Pozorišta više ne rade onoliko koliko su radila u vreme kada sam ja bila u tom nekom pogonu, kad je moja generacija bila ona noseća u pozorištu. Dakle, ima mnogo manje posla, a naravno za nas u godinama, u tom smislu ima još i manje. Kako ste izvan toga, i ja nekako smatram da je važno da ljudi koji od toga sada žive, na kraju krajeva i oni koji još uvek nisu na kraju karijere, da imaju šta reći. Tako da ako nešto ostane za nas, dobro jeste, ako ne ostane, nikom ništa.

RSE: Jeste li u prilici da znanje prenosite mladim glumcima?

DORIĆ: Radeći kao reditelj, čak i sarađujući i na nekim predstavama sa mladim kolegama, mislim da im je – kako su mi kasnije rekli i kako sam kasnije sama videla – rad sa mnom nekako pomogao da sebe pronađu i u drugim projektima. Možda zato što znaju da ih ja volim i da u razgovorima sa mnom pronalaze sebe, da nikog ne kopiraju, da je gluma jedan ozbiljan posao i da nije moguće time baviti se tek tako. Tako da mislim da je za njih korisno da rade sa mnom. I kada rade male zadatke, uvek se trudim da imaju svoje mesto u predstavi.

RSE: Dok ste bili u punom glumačkom zamahu, koja Vas je scena više privlačila – velika ili mala?

DORIĆ: Mnogi koji me se sećaju iz malog pozorišta odnosno kasnije Kamernog teatra 55, mislili su da sam ja bila u angažmanu u Kamernom teatru. Međutim, ja sam uvek bila glumica Narodnog pozorišta, a kako sam bila mlada, radoznala, možda i bezobrazna – ne možda nego sigurno – meni je to bilo malo. Ja sam tamo imala krasan repertoar u klasičnim komadima, u Narodnom pozorištu sam odigrala četiri Čehova, dva Ibsena, Maxa Frischa, Shakespearea, tri Moliérea, imala sam zaista prekrasan repertoar. Međutim, ja sam naravno želela mnogo više i mnogo različitih stvari, i Kamerni teatar je za mene bio izazov u mnogim stvarima. Meni je bio neophodan kontakt oči u oči sa publikom, a to mi je dala mala scena i ja sam se tamo osećala bolje. Znala sam da tamo ne moram da brinem da li će me čuti zadnji red. Tamo vas je publika gledala u oči. Na kraju krajeva, mogla je da vas omiriše. Tamo se nije moglo lagati. I mislim da je, bez obzira i na školovanje i moj odnos prema glumi, kamerna scena sve nas koji smo radili u to vreme na njoj, naučila iskrenosti. Mislim da je to jedan od ključnih momenata u zanatu glume – da postigneš bespoštednu iskrenost, ma kako ona bila po vas surova. Recimo, sećam se prve moje spoznaje da u meni postoji zlo. To sam otkrila kroz jednu ulogu na maloj sceni, i za mene kao osobu, to je bilo strašno. Međutim, da iz sebe nisam iščeprkala i iz sebe izbacila to zlo, publika bi to znala. To ne možete odglumiti. Na velikoj sceni bi se možda nekako provuklo, moglo bi se nešto odigrati u tom smislu. Na maloj sceni nema igranja. A ja kako sam verovala da u glumcu, kao i u svakom čoveku, postoje hiljade likova, hiljade života, a glumac ima tu sreću, tu privilegiju da odživi mnoge od tih svojih života i da u svakom od tih života bude iskren i zaista taj, to je onda moguće postići, mislim, najviše na maloj sceni.

RSE: Uostalom, i „Zlatni lovorov vijenac“ Kaći Dorić je priznanje Festivala malih i eksperimentalnih scena.

DORIĆ: Da. Tu sam ja bila u dilemi. Ja sam sve svoje „Zlatne vence“, a imala sam ih tri, odnosno Tvrtko me je podsetio na još jedan, koji sam bila zaboravila, za zajedničku predstavu u kojoj smo učestvovali. Imala sam na Festivalu malih scena jednu od prvih nagrada koje je bosansko glumište dobilo, sa „Malim princom“. To je bila nagrada žirija kritike za najboljeg mladog glumca 1962. godine. To je bila i prva nagrada koju je bosanskohercegovačka scena dobila na MESS-u. Iza toga sam dobila još tri „Zlatna venca“ i eto taj četvrti koji sam zaboravila. Ja sam smatrala da je ovo sada što sam dobila za to neko „životno delo“ – kako ja to zovem mada se tako ne zove, već se kaže „za doprinos umetnosti i teatru“ – nekakav zbir, da su ona prethodna četiri zaslužila ovaj koji sam sada dobila. Zaista je čast primiti tako nešto. Zaista sam bila jako sretna što sam imala prilike da ponovo sretnem mnogo mojih prijatelja i da se podsetim na mnoge kojih više nema.

RSE: Bez obzira kako shvatate ovo priznanje, kao nagradu za životno djelo ili ne, želim vas pitati – možemo li očekivati nastavak igre Kaće Dorić u pozorištu ili zaokruživanje glumačke karijere?

DORIĆ: Ja sam u šali rekla Dini Mustafiću da ću mu na samoj dodeli reći – evo vama vaš „Lovorov venac“, a vi meni dajte ulogu. I onda je on, valjda da bi to predupredio, javno rekao da očekuje da će me videti u sledećem projektu. Pa sam ga ja sutradan pitala: „Šta beše ono? Je li to zato da me sprečite da vam pravim skandale, ili zaista imate nešto u planu?“. Naravno da bi bilo nevaspitano od mene očekivati da ću ponovo raditi, pored toliko novih ljudi koji dolaze. Ali, znate šta, ja više ne pravim karijeru, ja se sad trudim da se ne osramotim. Naravno, mi ne možemo nositi repertoar, mi ne možemo nositi čak ni predstavu na svojim plećima, mada smo Zoran i ja to demantovali s onim Ionescom. Ali, dobro, to ne treba da bude ni neko pravilo, ni da se često događa. Ali ako bi se povremeno desilo da imam neki zanimljiv zadatak, volela bih da ga radim. Možda u Pozorištu mladih, to mi je još ostalo kao nekakva želja, da napravim jednu pravu bajku, starinsku bajku, gde su princeze princeze, gde prinčevi donose dobro, gde su zle veštice zle veštice, da prosto bude odmah jasno ko je dobar, ko je zao. Mislim da bi u ovom vremenu kad ne možete tačno znati ko je dobar ko je zao, možda deci trebalo reći da ima, ako ništa drugo, onda bajka gde se to tačno zna, gde se tačno zna koga se treba čuvati, a koga treba čekati.

RSE: Kako god bilo, odnosno što god budete radili, nadam se da ćete i dalje radovati svoje poklonike, a pamtimo vaše brojne uloge ne samo u pozorištu.

DORIĆ: Mislim da je moje publike sve manje i manje. Ali volela bih i očekujem da će nove generacije glumaca imati tu sreću koju sam imala ja i da će znati da u publici sede ljudi koji ih vole. Ja sam imala tu sreću da sam znala da će mi se ono što dajem vratiti iz publike. Ja sam uvek igrala za onog jednog u publici i nikada publiku nisam potcenjivala. I ako mogu mlađim kolegama, glupo je reći, dati savet, ali volela bih da se nauče samo tome da se ne može potcenjivati publika, da nemaju pravo da sa ulice ulaze na scenu, da se moraju dobro pripremiti i da moraju to veče biti najbolji, ne u apsolutu, nego da to veče budu najbolji što tog trenutka mogu. Mislim da je moja generacija imala svest o tome i mislim da se zato tako dugo održala na sceni.

RSE: Gost Jutarnjeg programa je bila glumica velikih uloga i velikog srca Kaća Dorić.
XS
SM
MD
LG