Dostupni linkovi

logo-print

Život gori od zatvorskog

  • Dušica Pešić

Ivana Krstić ima 27 godina, supruga i jedno dete:

„Uslovi su katastrofa, užasni, nikakvi. Daleko smo od grada, ne možemo da radimo. Lekar je daleko, ima starih ljudi, ima bolesnih. Iskreno da vam kažem nema više niko zdrav.“

Smešteni su u dvadesetak bungalova površine od oko šest kvadratnih metara:

„Do tri člana su u jednoj kućici. Ko ima više članova, ima po dve kućice. Ali to su užasne kućice – ima vlaga, grejemo se grejalicama, ako nestane struje smrzavamo se, pokrijemo se ćebetom i sedimo u krevetu. Svi koristimo jedno kupatilo, s tim što su muško i žensko posebno. Kupamo se kako ko ugrabi i kad ima tople vode.“

Groza Radosavljević izbegla je sa sada već tridesetogodišnjim sinom i suprugom iz Kline kod Peći:

„Ovo ne lični na život. Ovo je pravi zatvor. Niti imaš kome da se obratiš, niti te iko išta pita. Ako imaš novaca kupiš i jedeš, ako nemaš sedi i gledaj. Nemam gde da sednem, nemam gde da stavim stolicu da jedem hleba. A tamo smo imali našu kafanu, imali smo kuću, imali smo stan, imali smo sve. Sad nemamo ništa.“

Kako kažu naši sagovornici, ranije se dešavalo da u pasulju, koji je pored boranije uglavnom njihov redovni ručak, pronađu i crve:

„Sada je zaista dobar pasulj jer smo intervenisali. Nismo mogli to da gledamo, intervenisali smo i dobili smo sada dobar pasulj. Što se tiče ručka, dobijamo samo kuvano povrće, bez mesa. Doručak je samo hleb, zimi eventualno i čaj. Za večeru dobijemo nešto lagano – makarone ili nešto slično.“

Kada padne sneg, oni su potpuno odsečeni od sveta. Fehrija Jašari:

„Treba ti jedno dva-tri sata da siđeš dole. Ne možeš da siđeš od snega. Prije smo dobivali bar lekove, sada nema ni lekova. Moraš da mučiš i da čekaš dok sam ne mogneš da siđeš dole da ideš po lekarima. Evo dete mi je bilo bolesno, imao je 41 stepen temparaturu, zima je bila jaka, sneg veliki. Muž ga je nosio dole do pumpe i otamo zvao taksi da ga vozi kod lekara. Da ga nije odneo, ko zna šta bi bilo. Kao da ne postojimo.“

U kampu nisamo zatekli nijednog muškarca pošto su svi bili u nadnici. Zatekli smo, međutim, decu koja retko silaze sa ovog brda. Rahima Gaši ima 16 godina, ide u školu, ali vrlo retko odlazi u grad:

„Zimi je vrlo teško, nema autobusa do škole. Onda moramo da pešačimo, a do škole ima četiri-pet kilometara. U bioskop još nisam otišla. Ostali iz razreda su evo baš danas otišli na ekskurziju, ali ja nisam mogla jer je trebalo platiti, a moji roditelji nemaju toliko para da bi mi to mogli platiti. Garderobu mi kupe ako ima.“

I osmogodišnjem Ljatimu Gašiju nedostaju prijatelji. Šta ovaj dečak želi i o čemu mašta posle svega sa čime je svakodnevno suočen:

„Da se selim odavde.“
XS
SM
MD
LG