Dostupni linkovi

logo-print

Koliko je pragmatično zvanično pismo?


U srpskoj javnosti već duže vreme vodi se rasprava o tome da li ćirilica odumire i da li je treba posebno zaštiti i ograničiti upotrebu latinice. Ovo pitanje konačno je rešeno novim Ustavom Srbije. Član 10 kaže: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava“. I ponovo polemike, ovog puta na drugoj krajnosti: da li se Srbija, i zbog čega, odriče latinice? Lingvista Drago Ćupić, međutim, kaže da tu nema nikakvih novina:

„Regulisanje jezika i pisma u ovom sadašnjem Ustavu Srbije je dobro rešeno jer je u srpskom narodu u zvaničnoj upotrebi srpski jezik i ćirilica kao njegovo tradicionalno i vekovno pismo. To ne znači da je zabranjena upotreba latinice, naročito u onim sredinama koje imaju drugačiji jezik i drugo pismo, recimo mađarska, rumunska i tako dalje.“

Ćirilica je srpsko tradicionalno pismo i normalno je da je ona u zvaničnoj uptrebi, u zvaničnim dokumentima i aktima, kaže Ćupić, napominjući da će pitanje latinice biti regulisano zakonom:

„Nije zabranjena upotreba latinice u javnoj delatnosti, u knjigama, u raznim spisima, u privatnim pismima i tako dalje. Dakle, to nije ništa novo. Sve ono što smo imali do sada, tako je regulisano i ovim ustavom, samo što se naglašava da je zvanično pismo srpskog jezika, jezika srpskog naroda, ćirilica. Dakle, nema nikakvog problema u tom smislu. Probleme mogu samo da izazivaju nedobronamerne ličnosti i ljudi koji nisu upućeni u pitanja jezika i pisma. „

O ovom problemu, lingvista Egon Fekete ima drugačije mišljenje:

„Mislim da su po sredi preterivanja koja imaju nacionalnu i političku konotaciju, ali ne i pragmatičnu vrednost. Latinica se često u nestručnim krugovima, i takvim koje sam pomenuo, smatra nekakvim hrvatskim pismom, što je, dabome, sumanuto i prosto neprihvatljivo, zato što su Srbi u velikom delu, u nekadašnjoj SFRJ, recimo u Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori i tako dalje, pa i u Srbiji, pisali latinicom.“

Navodeći nekoliko primera, Fekete kaže da je cela stvar pragmatične prirode, a ne političke:

„Recimo ne možete skraćenicu VW (Volkswagen) da napišete ćirilicom, kao ni mnoge skraćenice koje sadrže glasove ili slova koja mi nemamo. Da ne govorimo o kompjuterskoj tehnici, SMS porukama… Dakle, latinica bi morala u svakom slučaju da ostane ravnopravno pismo, ali iz nekih nacionalnih ili emotivno-političkih razloga latinica se odbacuje kao nešto što je tuđe. Latinica apsolutno nije tuđa, ona je, naprotiv, naše pismo, jednako kao što je i ćirilica. Prema tome, ako to pismo imamo, to je samo naša prednost, a nikako nešto što bi trebalo odbaciti.“

O tome koliko je latinica utemeljena u srpskoj istoriji svedoči i pisac i istoričar umetnosti Mileta Prodanović:

„Da ne kažem da je srpska srednjevekovna država, koja je itekako bila prisutna u primorju, jednim svojim delom komunicirala i latinskim jezikom, samim tim i latinskim pismom. A interesantno je napomenuti da su i za vreme kraljeva Dragutina, Milutina, da ne govorim kasnije o drugim vladarima, pa i najmoćnijim – Stefanu i Dušanu, na natpisima na novčićima koje je kovala srpska država bilo uglavnom, odnosno najvećim delom, sve do negde kasnog 14. veka, latinično pismo.“
XS
SM
MD
LG