Dostupni linkovi

logo-print

Kosovizacija diskursa


Branka MIHAJLOVIC (Portret gosta napisala Nadežda GACE)

* * * * *

RSE: Postoje dva slogana, dve poruke koje se mogu čuti ovih dana vezano za referendum. Jedna je: "Izađite 28. i 29. na izbore. Sudbina Srbije je u pitanju". Drugi je: "Sudbina Srbije je u pitanju. Izađite 28 i 29. na Sajam knjiga". Gde ćete Vi?

ILIĆ: Ja ću ostati lojalan građanin i otići ću na svoje radno mesto. Radim u Narodnoj biblioteci Srbije i imaćemo štand na sajmu. Biću tamo.

RSE: Kosovski mit je, čini se, ponovo u upotrebi i podseća na neke ranije godine.

ILIĆ: Mi, redakcija Betona, smo mapirali kako se to radilo u prošlosti, u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije. Ovo je samo još jedan rivajvl te zloupotrebe mita. Zanimljivo je da se to događalo na nivou od 100 godina. Petsto-godišnjica Kosovske bitke je obeležena jakim kosovskim talasom. Uvek je dolazilo do kosovizacije diskursa, pre svega političkog, u Srbiji, a najjači talas je bio između 1987. i 1989. godine. Mi danas imamo ponovo uspon tog tipa diskursa, te zloupotrebe kosovskog mita, kada se o konkretnim političkim stvarima debatuje koristeći se nekim floskulama koje ne znače ništa, kao što je onaj da se rađamo i umiremo sa Kosovom, da je Kosovo duša Srbije. Mi smo se u Betonu na račun toga malo šalili, parodirajući te političke floskule. Mislim da je u tome glavni problem. Iz kulturne matrice se vrši transfer u političku matricu i to se zloupotrebljava. Nedavno se dogodilo da je jedan politički lider govorio o Kraljeviću Marku. Novinar mu je rekao da to nije istorijski tačno. Rekao je da zna da to nije tačno, ali epska poezija kaže to i to, i ako sam čuvar te tradicije, negujem taj kult. Mislim da je u tome problem.

RSE: Postoje dve pisane tradicije kada je reč o Kosovu. Zašto je jedna potpuno zaboravljena?

ILIĆ: Postoje dve pisane tradicije, koje sam u tekstu "Kosovo – jedini i pravi taster" nazvao kanonska i nekanonska. Jedini i pravi taster je citat predsednika Skupštine iz noći izglasavanja predloga novog Ustava. Rekao je: "A sada pritisnite jedini pravi taster". Mi smo na ekranima videli da se sve zazelenalo. Meni je to bilo čudno. Sve je postalo zeleno. Bilo je 242 poslanika, a osam ih nije bilo tu. Šteta što nisu bili tu jer mogli su da kažu NE, pa bi sve bilo drugačije. Pitao sam se, kako je moguće da u jednom trenutku, 2006. godine, svi poslanici, iz svih različitih političkih opcija, pritisnu isto dugme? Razmišljao sam unatrag i išao ka kulturnoj sferi, tragao za odgovorima. Mislim da je u pitanju onaj fenomen rada na nacionalnom sećanju, koji se ostvaruje preko pedagoškog sistema. Činjenica je da je kod nas taj pedagoški sistem takav da je kanonizovao tekstove o Kosovu koji su favorizovali tu mitsku matricu, dok druge tekstove, koji su govorili drugačije o Kosovu, nisu. Imamo dva Miloša Crnjanska, jedan piše i radi u idejama, a drugi piše vidovdanske pesme. Ta poezija je možda najjače razaranje vidovdanskog i kosovskog mita. Ali mi danas u školskom sistemu nemamo adekvatno plasiranje tih tekstova koji bi bili vrlo značajni za razumevanje tog problema kod nas. On govori - Šta je otadžbina? Otadžbina je ludnica. Govori o Panteonu i potpuno ga detronizuje i Kosovo i cara Dušana i njegovo veliko carstvo, sve one stvari koje se u politici koriste da bi se glorifikovala neka prošlost manipulišući mitskim matricama. U tome mislim da je veliki problem naše kulture. Politika, pak, kod nas funkcioniše tako da kultura nije bitna, da nije važna, politika je važna. Mi u Betonu imamo stav da je kultura izuzetno važna jer ona daje matricu politici, da bi ona mogla da operiše nečim. Naša politika još uvek operiše kvazi-mitskim floskulama i mi tapkamo u mestu.

RSE: Da li to znači da živimo u kulturnom modelu iz Miloševićevog vremena?

ILIĆ: Mi živimo upravo u tom modelu koji se fundirao krajem osamdesete godine, u tom najjačem kosovskom talasu u poslednjih 500 godina.

RSE: Da li to znači da ćemo, 2006. godine, izbore dobivati ili gubiti na Kosovu?

ILIĆ: Na žalost, situacija nam govori upravo to. Izbori se mogu dobivati i gubiti na Kosovu i na drugi način, ali ne na ovaj način. Treba da se govori o nekim ljudskim pravima tamo, o situaciji u kojoj se ljudi tamo nalaze, o nekim mogućnostima da se ta situacija popravi, o tome šta može politika konkretno da učini na tom planu, a ne da se govori o jedinom putu, kosovskom opredelenju, duši Srbije i tako dalje. To ništa ne znači. Kada bi smo bili dovoljno trezveni, rekli bi smo - Nećemo to da slušamo. Mi hoćemo nešto drugo da čujemo.

RSE: Uslov da se ta kulturna matrica o kojoj pričate menja jeste i pogled unazad. Dosta ste se bavili sećanjima. Pošto ste vezani i za Nemačku i za nemačku kulturu, za Berlin posebno, jednom prilikom ste rekli da proučavajući šta se događalo u posle Hitlerovoj Nemačkoj, da je postojao jedan trenutak kada je nemački narod bio suočen sa zločinima koje je uradio Vermaht. To je bila jedna izložba. Da li vidite takvu prekretnicu i ovde, na prostorima Balkana?

ILIĆ: Čini mi se da takva situacija neće doći planirano, nego će biti neki eksces, neki slučaj. Imali smo prilike to da vidimo onda kada je Ivana Dulić-Marković izgovorila u Skupštini da hladnjače neće više voziti leševe, nego poljoprivredne proizvode. To je bila slučajnost i meni je to dalo neku nadu, ali za kratko. Eksces takvog tipa u javnosti može da dovede do preokreta. Nakon toga, pola te Skupštine je demonstrativno napustilo salu, Radikali i SPS-ovci. To je vrlo interesantno. Jednom prilikom sam govorio da se tu dogodilo raspolućenje po principu krivice i odgovornosti. Oni koji su krivi, ustali su i otišli, a oni koji su odgovorni, su ostali. Problem je što to dalje nije sprovođeno, nego se svelo na taj puki slučaj i dalje delovanje te ministrice je potpuno obezvredilo taj događaj. Ostaje nam da se nadamo da će se to odgoditi nakon neke izložbe Biljane Đurđević, ili nakon knjige Barbare Marković koja je izašla ove godine. Ne znam. Verujem da će se dogoditi, ali mora da se desi iznutra.

RSE: Gde smeštate dodelivanje književne nagrade Radovanu Karadžiću?

ILIĆ: To nije incident. To je deo te kulturne matrice. U poslednjem broju Betona smo pisali o Slobodanu Raketiću. On je do 2004. godine bio predsednik Udruženja književnika Srbije. On je jedan od potpisnika peticije za oslobađanje ljudi koji su pružali podršku u skrivanju Ratka Mladića. On je sve vreme, poslednjih 10 godina, vodio to nepartijsko udruženje UKS. Mislim da je to odraz te matrice, i glasanje za knjige Radovana Karadžića i podržavanja knjiga Gojka Đoga, Rajka Petrova Noga, Miroslava Toholja. Miroslav Toholj dobija Andrićevu nagradu 2002. godine, u jeku reforme. To znači da kulturu u tom trenutku nije dotakla reforma. To je zloupotreba par ekselans. O tome niko ne govori. To prolazi nesmetano. O tome pokušavamo sada da govorimo.

RSE: Vi ste mlad pisac, a vaše pojavljivanje u javnosti je krenulo sa žestokim, nimalo nežnim, napadom na ikone srpske književnosti: Ćosića, Bećkovića, Kapora. Na kojim ste vi književnim tradicijama odrasli?

ILIĆ: Nisam ustao samo protiv Dobrice i Matije. To su, pre svega, uradili Basra i njegova generacija. Recimo da sam od njih nasledio otpor prema njima. Oni ljudi koje sam markirao kao grupu ljudi koja ništa nije učinila, nego je samo kohabitirala sa tim modelom, to su upravo kritičari i post-modernisti, profesori fakulteta koji su preživeli sve modele, uklopili se u sistem i nastavili da generišu tu književnu kulturnu stvarnost. Sigurno da su Kiš, Pekić i Kovač najznačajniji ljudi koji su uticali na mene.

RSE: Ima li danas mesta u Srbiji za mlade književnike vašeg profila? Ima li šanse za tu generaciju?

ILIĆ: To je pitanje koje sam postavljao sebi milion puta. Dogodilo se to što se događa uvek kada se neka generacija pojavi. Imali smo i tu nesreću da ta generacija nije mogla da se pojavi kako treba jer se to događalo tokom devedesetih godina. Priredio sam jednu zajedničku knjigu mlađih pripovedača, nekih mojih vršnjaka. Tada su svi bili apsolutno nepoznati. Danas mislim da smo nešto malo i uradili. Tu su: Nenad Jovanović, koji je danas u Torontu, Mihajlo Spasojević, koji je u Njujorku, Srđan Gvatešin, koji je u Kikindi i bori se sa Radikalima, Uglješa Šajtinac, autor drame Hadersfild, koja je doživela veliki uspeh prošle godine i Borivoje Adašević. Izdvojio bih knjigu koja se pojavila ove godine. To je knjiga Barbare Marković, Izlaženje. Ta knjige je meni izuzetno zanimljiva. Kada bi ta knjiga isplivala na površinu kao knjiga godine, onda bi to govorilo da se nešto menja, ali to je nemoguće kod nas, ili kada bi knjige autora koje sam naveo nešto značile. Ali one ne znače ništa i ostaće na marginama.

RSE: Gde će one sada biti na sajmu knjiga?

ILIĆ: Biće na bloku X.

RSE: Vaša knjiga Berlinsko okno se događa u Berlinu. Zašto vas je privukla priča o jednoj Nemici koja je rekla NE Hitlerovom režimu?

ILIĆ: Meni je to bila fascinantna priča kada sam otkrio da jedna petnaestogodišnjakinja u školi, neposredno posle dolaska Nacionalsocijalista na vlast, reaguje tako što istupa iz društva, 1933. godine. To mi je bilo prosto neverovatno i malo sam istraživao da vidim šta se dogodilo sa njom. Završila je u logoru. Imala je i period kada je nastupala u kabareu.

RSE: Kako je istupila iz društva?

ILIĆ: Nije htela da pozdravi nacističku zastavu. Čim su došli, menjali su stvari i stavili su nacističku zastavu koja se dizala svako jutro u školi. Deca su morala da je pozdrave.

RSE: To je ono za šta bi smo danas rekli građanska neposlušnost?

ILIĆ: To je građanska neposlušnost i to je paradigma. To me je nateralo da razmišljam i o nekim našim prošlim vremenima. Tako je nastao roman Berlinsko okno.

RSE: Da li vi kao mlad pisac govorite o ličnom činu kao presudnom u nekim vremenima, kao što su bila vremena krajem osamdesetih i početkom devedesetih, da je to nedostajalo?

ILIĆ: Takve lične primere imali smo tokom devedesetih. Ivan Novković iz Leskovca je pustio kasetu u poluvremenu neke utakmice i napravio eksces. Ljudi su se okupili i on je izveo demonstracije. Potom je uhapšen. Više takvih primera je neophodno za takva društva.

RSE: Takvih primera je bilo. Jedan od njih je i mladi regrut koji se ubio. Problem 2006. godine je što se na te ljude zaboravlja, što nisu prevrednovani takvi gestovi. Kako da se Srbija okrene i na drugi način prevrednuje takve činove u devedesetim godinama?

ILIĆ: Ne mogu da dam neki recept kako to Srbija da radi, ali mislim da mogu da kažem kako pojedinci u svojim sferama mogu to da rade. To je ono kakao smo mi u Betonu krenuli. Čekali smo da neko nešto uradi, da neko drugi pokrene neki list, neke novine, neki časopis, mada je časopis danas nešto što ne bi funkcionisalo kako valja. Onda smo rekli da moramo sami. Hteli smo da napišemo neke tekstove i da ih delimo od vrata do vrata. Pošto niko nije hteo da nam da podršku, šta nam drugo preostaje, nego da radimo tako. Iz te odluke rodio se Beton. To je našlo put do Danas-a. Ljudi moraju sami da naprave neke odlučne korake.

RSE: Kakvi su odjeci?

ILIĆ: Odjeci su interesantni, uglavnom negativni, ali ima i pozitivnih glasova.

RSE: A da li je Beton jedan od autističnih pokušaja, koji ne izlaze iz kruga istomišljenika? Da li on može da ponudi dijalog u današnjem društvu i da li ga je podstakao?

ILIĆ: Dijaloga još uvek nema. Ali mi se čini da smo na nekom pragu. Mislim da se bavimo, vrlo profanim, našim temama, ali na jedan argumentovan način. Kada sam razgovarao sa nekim drugim urednicima kulture u našim medijima, oni su rekli - Nemojte da se bavite Bećkovićem, Ćosićem, Goranom Petrovićem, bavite se lepim stvarima, afirmišite lepa dela. OK, vi afirmišite lepa dela, a mi ćemo pokušati da vidimo šta nije u redu u toj kulturi. Šalim se i kažem da se bavimo elitnim proizvodima naše kulture.

RSE: Da ste danas na onom brodu na kome ste bili kraj Dubrovnika 1991. godine, šta bi ste učinili?

ILIĆ: Mnogo je to teško pitanje i dolazi posle bitke. Mislim da bi bilo glupo da kažem da bih dezertirao, skočio i otplivao. Danas radimo ovo i čini mi se da je ovo bitno, a tada sam uradio to što sam uradio.
XS
SM
MD
LG