Dostupni linkovi

logo-print

Vraćen sjaj Beogradskog jazz festivala


Beogradski džez festival na pravom je putu da povrati ugled koji je uživao u svetu ljubitelja ove muzike pre nesrećnih devedesetih godina. Na sjajne dane džeza u Beogradu podsetio je već prošlogodišnji povratnički festival, da bi ovaj, 22. po redu, sudeći po imenima koja će nastupati na više scena u gradu, gotovo učvrstio uverenje da je veliki povratak ipak moguć.

Festival otvara legenda svetskog džeza Benny Golson, koji u pratnji Big Benda RTS-a i dirigenta Stjepka Guta u utorak 24. oktobra nastupa u Kolarčevoj zadužbini.

Iste večeri pred beogradskom publikom pojaviće se i Esbjorn Svenson Trio. Naredne večeri – 25. oktobra, također na Kolarcu, sviraće američki muzičar Dave Holland Quintet i Jon Hassell & Maarifa Street.

Najveće ime među ovogodišnjim učesnicima John Scofield, gitarski inovator i dugogodišnji saradnik Miles Davisa, nastupiće u Domu sindikata 26. oktobra. Pre njega u istom prostoru nastupiće Soweto Kinch Kvintet, a dan kasnije u Domu omladine sviraće James Blood Ulmer Septet i Memphis Blood Blues Band iz Amerike.

Festival će 28. oktobra u Domu omladine zatvoriti Trio Bojana Zulfikarpašića.

Bojan Zulfikarpašić, tridesetosmogodišnji džez pijanista koji je prošle godine i zvanično proglašen za najboljeg evropskog džezera, prve muzičke korake napravio je osamdesetih u rodnom Beogradu. Evropsku karijeru ostvaruje u Parizu gde živi već punih 18 godina. Nazivaju ga pravim predstavnikom evropske džez scene zbog specifične mešavine muzičkih žanrova.

ZULFIKARPAŠIĆ: Za tih 18 godina sam dolazio u Beograd dva puta i oba puta sam bio predstavljen kao Francuz jer je to bilo organizovano od strane Francuskog kulturnog centra. Tako da mi je samim tim vrlo drago što ću prvi put ustvari da nastupim u Beogradu u nekoj mešovitoj organizaciji; obaška što se radi o Beogradskom džez festivalu koji tih par burnih godina nije postojao. U svakom slučaju mi je vrlo drago što ću doći i što dolazim s mojim aktualnim bendom. Za mene je vrlo drugačije da sviram u Beogradu nego da sviram recimo u Tokiju ili Hong Kongu, dakle da sviram pred ljudima koji su me znali na samim početcima.

RSE: Živite u Parizu, ali i dalje vučete korene koje nosite odavde. Koliko je to sve u vama, na koji način je sve to isplivalo i kako je prihvaćeno na Zapadu?

ZULFIKARPAŠIĆ: Dok sam živeo u Beogradu zadnja muzika koju sam čuo bila je narodna muzika. Prvo je bila čitava ta konotacija koja postoji oko narodne muzike kod nas gde kad neko počne da svira neki narodnjak svi kažu – daj, nemoj molim te. Kad čovek ode iz te sredine, odnosno kad sam se našao u Francuskoj i počeo da sviram nešto od toga, reakcija je bila kompletno drugačija. Ljudi su bili vrlo zainteresovani da vide šta je to. Tako da kad čovek promeni sredinu to čak može da postane deo nekog identiteta u očima drugih koji su oko njega. Međutim, taj deo mojih inspiracija, znači te balkanske zvuke pokušavam ipak da koristim u proporciji u odnosu na sve ostale stvari koje su me inspirisale. Tako da pokušavam to da doziram, da to bude istinito, a ne da bude iskorišteno za neki marketing i tako to.

RSE: Kako ljudi, u Francuskoj prvenstveno, a i u drugim zemljama – sad imate dobru priliku da proverite puls publike – reaguju na našu tradicionalnu muziku?

ZULFIKARPAŠIĆ: Pre petnaestak godina to je bilo skroz novo u njihovim ušima. Međutim, sada su se ljudi već navikli. Čak su počeli to da prihvataju kao deo identiteta neke evropske muzike; izgubilo je malo svoju egzotičnu stranu koju je imalo u početku. Mnogi to rade na svoje načine. Na moj način ljudi reaguju dosta dobro. Zato što se većinom svira na džez festivalima veoma je bitno sa kim sviram i šta ti muzičari s kojima sviram od te muzike naprave.
XS
SM
MD
LG