Dostupni linkovi

logo-print

Svira se javni servis bluz


* * * *

RSE: Činjenice da u Miloševićevo vreme niste mogli da doktorirate, pa da ste dali ostavku na članstvo u Radio-difuznom savetu, pa da ste izjavili da ni u jednoj emisiji na PINK-u ne bi ste učestvovali - govore da razgovaramo sa, za Srbiju, neobičnom ličnošću. Da li ste još uvek čvrsto na ovim stavovima?

MILIVOJEVIĆ: Jesam. Neki Mohikanci teško odumiru. Neki od tih stvari koje ste navela odnose se na post Miloševićevu Srbiju, na žalost. Ostavku sam dala posle oktobarskih promena, što znači da je drama koja se ovde dešavala, što društvena, što medijska, nastavila da živi i posle 2000. godine u nekad pervertiranim oblicima. Ta moja odluka da ne gostujem u emisijma PINK-a, a ni oni me ne zovu, važi i dalje. Mislim da nema emisije na toj televiziji u kojoj bih gostovala, a to znači da su naši pogledi na medije toliko različiti da nema ni razloga da se sa nje obraćam.

RSE: U Srbiji danas postoje dva stava kada je reč o medijima i o devedesetim godinama. Jedan, koji mi se čini sve ređi, je da se mora suočiti sa tim šta se događalo u devedesetim godinama i da se mora objasniti zašto se dogodio takav medijski sunovrat. Drugi misle da je prošlost, prošlost i da treba da idemo dalje, da se okrećemo sadašnjosti i budućnosti. Šta su razlozi da pripadate ovoj prvoj grupi ljudi?

MILIVOJEVIĆ: Čitav niz argumenata – teorijski, društveni, ljudski, individualni. Ja sam iz generacije koja je doprinela da se medijski sunovrat desi. Mislim da imamo i ljudsku i društvenu obavezu da pomognemo, dok smo još u snazi, da to teško breme ne ostavimo onima koji dolaze iza nas. Možda bi jedna apstinencija i odustajanje od daljeg kvarenja bio časniji stav. Teorijski, sva društva u tranziciji i duga istorija tranzicijskih društava, potvrđuje da se prošlost vraća, bez obzira pod koliko debeli tepih hteli da je gurnete.

RSE: Da li se ona vraća i kroz ljude koji su se praktično obogatili u Miloševićevom vremenu a danas postaju veliki medijski magnati? Da li postoji domaći Berluskoni?

MILIVOJEVIĆ: Na sreću, ne. Tačno je da je to jedan od puteva kroz koji se vraća. Ne vraća se samo kroz ljude. Naravno, činjenica je da su neki ljudi kapitalizovali u vreme dok se društvo užasno urušavalo, a danas su ponovo na toj sceni i sa tako moćnih pozicija, kao što su vlasništvo medija ili glavne uredničke pozicije, imaju uticaja. To je samo vidljivi izraz tih procesa. Mislim da se taj proces povratka dešava i na drugi način.

RSE: Kaže se da nema domaćeg Berluskonija, a sumnja se da iza nekih televizija, koje su dobile frekvenciju, stoji jedan vlasnik.

MILIVOJEVIĆ: Postoje različite stvari. Zaista smo rasli u socijalizovanim, građanskim društvima u kojima je glavna opasnost za medije dolazila iz političkih centara moći. U Evropi i u razvijenim medijskim sredinama, u komercijalnim sistemima, kao što je Amerika, "opasnost" dolazi iz koncentracija medijskog vlasništva. Mogućnost da neko upotrebi to što je vlasnik velikih medija za promociju svojih političkih, poslovnih, ideoloških i privatnih ciljeva je već dovoljna za oprez i u sređenim zemljama je povod za regulatorne mere. Kod nas još uvek vlada arhaično mišljenje i ljudi se plaše da to dolazi iz vlasti, a berluskonizacija je simbol za spajanje te dve vrste moći - koncentracije i velike količine medijskog vlasništva i političke moći, koja se onda proteže i na javnu televiziju.

RSE: Vidimo kako je prošao Karić.

MILIVOJEVIĆ: Karić je bio pretendent za Berluskonija.

RSE: Postoje neki drugi koji nemaju jasne političke ambicije, ali ko zna šta može da se dogodi u budućnosti, kada neko ima tako moćno oružje kao što je nekoliko gledanih televizija.

MILIVOJEVIĆ: Mislim da je fenomen da je danas najuspešniji transbalkanski medijski proizvod TV PINK, jedina lokalna televizija koja je nadmašila granice države u kojoj je nastala, televizija koja je bila kulturni simbol političke propasti ove zemlje.

RSE: Da li dozvoljavate promenu? PINK je bio što je bio, ali sada više nije.

MILIVOJEVIĆ: PINK je morao da se promeni. Sve velike korporacije koje preživljavaju, preživljavaju zahvaljujući promeni. Oksford je univerzitet formiran u XII veku, ali kada bi danas na njemu predavali medicinu kao u XII veku on ne bi bio ugledan univerzitet.

RSE: Pa zašto onda nećete da budete gost ni jedne emisije na PINK-u?

MILIVOJEVIĆ: Zato što ta promena nije otvorila prostor u pravcu koji mene zanima. Medije posmatram kao društvenu instituciju koja servisira građane i građanke jednog društva, a veliki medijski vlasnici televiziju gledaju kao moćnu industriju koja postoji da bi maksimizirala njihov profit.

RSE: RTS se sada zove javni servis. Da li se on pomakao prema konceptu javnosti?

MILIVOJEVIĆ: U celoj centralnoj i istočnoj Evropi svira se javni servis bluz. Tako kažu neki teoretičari. Nigde nema više poziva na javni servis, nigde više društveno javno izraženog napora da se državne televizije transformišu u javni servis, a nigde manje javnog servisa nego kod nas. Javni servis je jedna ozbiljna institucija. Ove godine BBC slavi 80 godina. Javni servis je jedna stara i ugledna institucija. Savet Evrope 2004. godine donio je jednu rezoluciju o javnom servisu u kojoj se doslovno kaže da je javni servis jedna od najznačajnijih političkih, društvenih i medijskih institucija koje su zapadno-evropske demokratije izrodile u XX veku. To je jedna kota medijske scene. Da ne pričam samo metaforično, to je jedan oslonac koji diktira ili podiže standarde.

RSE: A to znači ozbiljno istraživačko novinarstvo, ozbiljne obrazovne emisije, ozbiljan dokumentarni program, ne podleganje kriterijima ružičastih televizija.

MILIVOJEVIĆ: To sve je njegov mandat u programskom smislu. Osim toga, javni servis je i javna korporacija, javna institucija u javnom vlasništvu. Niko praktično nije vlasnik javne televizije, u smislu u kojem je to vlasnik komercijalnih televizija i odgovornosti prema javnosti.

RSE: Sada imamo referendum. Vlast je to proglasila nacionalnim zadatkom broj jedan, sa propagandom na kakvu smo naučili. Šta javni servis treba da radi u takvoj situaciji? Jedni kažu da je emisija Ključ skandal zbog zloupotrebe dece, drugi kažu da je to suočavanje sa onim što se događa deci na Kosovu. Kako javni servis treba da se oglašava?

MILIVOJEVIĆ: Javni servis servisira javnost, a ne vlast. Vlast će uvek stvarati okolnosti u kojima će medije stavljati u proces, bar javne medije i novinare u njima, da li je njihova veća lojalnost prema publici njihova profesionalna ili patriotska obaveza. Pri tome će uvek uzurpirati pravo da patriotsku obavezu usko definiše i da odbaci sve što izlazi iz tih okvira, bez obzira da li je u pitanju rat ili konflikt. Zamislite kako je to izgledalo u Americi posle 11. septembra. To je velika mogućnost da se manipuliše strahom, strepnjom, obećanjima države da će ona biti zaštitnik i branilac patriotskog interesa. Zašto to potezati u zemlji koja svakih 20 godina menja Ustav, a svaki je istorijski, svaki je prvo Ustav pa izbori. Čak i slogani iz te kampanje zvuče kao oni koje smo čuli pre 15 godina.

RSE: Pitanje je da li javni servis može da odigra utakmicu i da preživi u sudaru sa komercijalnim televizijama? Pre neko veče RTS se hvalio da je najgledanija televizija, gledanija od svih televizija zajedno. Da li je to bitno i prevashodno bitno?

MILIVOJEVIĆ: Zato vam kažem da ovde nema ni na vidiku konceptualnog razumevanja o tome šta je javni servis. Ono što se sada vidi u većini zemalja centralne i istočne Evrope je jedna vrsta parlamentarnih televizija, pre nego javnih. Vrhunac depolitizacije televizija ovde se doživljava kao preslikavanje parlamentarne strukture u upravnim odborima televizija i u programskim savetima. To je ismevanje ideje, to je obesmišljavanje ideje o javnoj televiziji. Države koje imaju nesreću da su prošle kroz autoritarne periode, kao naša, misle da je dobijanje mandata na izborima ujedno i dobijanje mandata da uređuju i svoje javne institucije: univerzitete, politiku, javni servis, što je obesmišljavanje koncepta javnih medija. Utoliko možete na nivou paralelizma ovih dveju struktura da pratite proces transformacije državnih televizija u ovim zemljama. I Televizija Srbije je u tom smislu na izuzetno niskom nivou. Danas svakog političara čujete da kritikuje televiziju. Nedavno sam čula jednu polemika sa direktorom RTS-a vođenu na tom nivou da bi jedan političar ili jedna partija morali da imaju određeno učešće i u medijima. To je besmislica. Druga besmislica je očekivanje da će nam direktni prenosi Parlamenta omogućiti transparentnu vlast. Sada smo i tu iluziju preležali. U većini zemalja ozbiljni javni servis, recimo BBC, koji danas izgleda kao postmoderni javni servis koji ne liči na ove televizije koje pokušavamo da prekopiramo u jedan model koji se potpuno transformisao, ima poseban digitalni kanal, BBC Parlament, ali on nije 24 sata u Parlamentu. To je kao parlamentarni reality show. To nije ideja o transparentnosti Parlamenta, već recidivi zatvorenog društva koje misli da ćemo znati kakve se odluke u njemu zaista donose ako otvori vrata Parlamenta.

RSE: RTS nije postao javni servis, nije reper, ne daje medijske standarde. Sa druge strane vidimo šta se događa sa nekim televizijama koje su imale ozbiljne emisije, ozbiljne analize, ozbiljne dokumente o onome što se događa, kao TV B92. Ona je sada dosta drastično promenila šemu i uvela reality show u nekoliko najgledanijih termina. Može li se dogoditi da se u toj komercijalizaciji izgubi i ovo što se imalo do sada i na nekim drugim televizijama?

MILIVOJEVIĆ: Da ne budem gruba, to su vezane trgovine. Medijske scene se transformišu nekako u paketu. To je pokazatelj društvene nezrelosti. Nad sudbinom B92 strepim, kao zainteresovana građanka ovog društva, ali na isti način strepim i nad sudbinom Ferala u Hrvatskoj ili Oslobođenja u Sarajevu. Ovdašnja medijska istorija je bila strašna. Mi smo ušli u udžbenike kao razoran primer zloupotrebe medija. I ono malo medija na koji bi smo imali razloga da budemo ponosni i koje bi kao društvo mogli da afirmišemo da bi smo na tu svoju prošlost mogli da ne gledamo samo preko tamnih naočara, sada smo u stanju da žrtvujemo na oltaru komercijalizacije. Šokirala sam se Danas-om, koji redovno čitam. Tek na 23. stranici vidim fotografiju i vest da je Nataša Kandić dobila hrvatski Orden za zasluge i za sve ono što je uradila za region, a sa suprotne strane veliki tekst o rehabilitaciji Stepinca, sa još većom slikom. A na prvoj strani jedna potpuno nezanimljiva priča o tome kako je naša vlada fantastično radila i delila ključeve i radila sve ostalo što se već u kampanji radi.

RSE: Priču o medijima posle devedesetih u Srbiji možda simbolično priča sudbina novinarske zgrade u centru Beograda, jedne velike i lepe zgrada u kojoj je nastalo Nezavisno udruženje novinara kako bi odbranilo profesiju u vreme Miloševića. Oni su sada samo podstanari na jednom spratu.

MILIVOJEVIĆ: Zaista mislim da budućnost kvalitetnih medija u ovoj zemlji nije samo stvar ljudi koji u tim medijima rade i privatna stvar odluke B92 ili Vremena da očuvaju svoju koncepciju. Mnogo smo mi simbola borbe za medijsku slobodu i nezavisnost u prošloj deceniji izgubili i mislim da bi kao društvo morali da povedemo računa da nađemo forme u kojima ćemo to da sačuvamo.

RSE: Snježana Milivojević je veoma zabrinuta za medijsku situaciju u Srbiji?

MILIVOJEVIĆ: Jeste.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

XS
SM
MD
LG