Dostupni linkovi

logo-print

Zaboravljeni iz kolektivnog centra...


Mnogi Srbi koji žive u kolektivnom centru u Obiliću prestali su da se nadaju da će se vratiti svojim kućama, koje su napustili tokom martovskog nasilja. Sada žive u zgradi oko čijeg je dvorista postavljena posebna ograda a svaki ulaz kontroliše vojnik Kfora. Problema je puno. Mnogi nigde ne rade a neki primaju minimalce i penzije iz Srbije. Ima i pojedinaca koji su započeli mali posao u krugu zgrade. Među njima je Miloš Zdravković, vlasnik prehrambene prodavnice. Zdravković živi sa ženom i dva sina. On kaže da je svu usteđevinu uložio da bi u improvizovanom kontejneru otvorio prodavnicu:

“Ne možemo da živimo ako ne zaradimo bar za hleb. E sada, kako će ovo da se završi? Ako se ovako nastavi, ne znam kako ćemo mi uopšte ovde ostati.”

Među 20 srpskih porodica ima i onih koje su samo dvesta metara udaljene od svojih kuća, ali u koje se za sada ne mogu vratiti, jer su uništene ili spaljene, a mnoge će uskoro biti prodate. Rosa Otašević, 72 godine, živi sama. Njena porodična kuća je spaljena a život u kompleksu opisuje kao u logoru:

“Ovo je logor kad te čuva vojnik s puškom, onda kako možemo da se osećamo zadovoljni, da smo na robiji, nismo da smo na slobodi nismo. Mi gladni da smo gladni nismo, da smo na slobdi nismo, da smo zadovoljni nismo.”

Srbi najčešće kažu da nije bilo bezbednosnih problema, ali je strah prisutan. Ponekad im stigne pomoć u hrani, kažu jednom u tri meseca. Ipak svako se snalazi. Rosa Otašević prima dve penzije, beogradsku i kosovsku, koje zajedno iznose oko 140 eura mesečno. Deo tog novca daje svom nezaposlenom sinu, koji sa ženom i troje dece živi kao raseljeno lice u Srbiji. Iako jedva preživljava, Rosa je svesna da na Kosovu pripadnici svih nacija žive u vrlo teškim ekonomskim uslovima:

“Danas na Kosovu ima albanske omladine koji su nezaposleni od 20 do 25 godina, koji ne rade i njima je došla voda do nosa. Pa šta imam da tražim ja onda?”

Stanovnici ovog kolektivnog centra namirnice kupuju kod Zdravkovića, koji robu nabavlja u Gračanici i Lapljem Selu. A kako se do tih mesta kreće?

“Idemo, ima jedan konvoj, plaćamo kartu do Gračanice 40 dinara u jednom pravcu i 40 u drugom.”

A gde kupujete hleb?

“Pa donosi jedan Albanac, verovatno je on negde iz prizrenskog kraja, on donese u autu i onda tu kod nas pretplatimo se i istovarimo.”

Inače, niko ne zna dokle će Srbi živeti u ovom kolektivnom centru. Posebno je teško mladim ljudima, kojih je nešto više od deset. Neko ide u školu a neko studira. Van sela putuju organizovano. Zdravković smatra da je njegov nasjtariji sin, koji nije raspoložen za priču, kao i neki drugi mladi ljudi, pod depresijom:

“On je nervozan toliko da i mene ne trpi zbog toga. Jer, on ima 23 godine, kaže on bi se oženio, međutim, tu neće da dođe nijedna devojka. On da ide negde nema od čega da živi, vrlo teško.”
XS
SM
MD
LG