Dostupni linkovi

logo-print

Veterani antiratnih akcija...


Pre petnestak godina nekoliko desetina ljudi od 8. oktobra 1991. do 8. februara 1992. godine okupljalo se svake noći u centru Beograda izražavajući proteste prema režimu koji vodi ratove, ali i solidarnost sa svim pobunjenicima protiv rata. Isti broj gotovo identičnih lica, u parku između Skupštine Beograda i Predsedništva Srbije, zapalilo je prošle noći sveće u znak sećanja na Miroslava Milenkovića, koji je u znak protesta protiv mobilizacije i slanja u rat izvršio samoubistvo u Sidu. Pročitan je „Epitaf za Miroslava Milenkovića“:

„Slava onom koji je zatvorio oči pred krajnosti, pred životom bez nijansi.“

„Život je dar koga sve više zaslužujemo što ga više drugima poklanjamo. Zbog toga svi politikanti našeg prostora balkanskog trebali bi i morali već jednom da se urazume.“

Predstavnica „Žena u crnom“ Staša Zajović rekla da je plato pored Predsedništva Srbije bilo jedino mesto u zemlji na kom su u to vreme čitana imena poginulih, bez obzira na etničku pripadnost:

„Držimo sećanje na otpor u Srbiji jer smatramo da suočavanje s prošlošću nije samo istina o zločinima, nego i istina o otporu, o istoriji nenasilnih otpora u Srbiji. Nažalost se i posle 15 godina suočavamo sa istom klimom, istim matricama i kulturnim i vrednosnim sistemom, zato što je i sada na snazi, možda isto kao i 1991. godine, podela na izdajnike – nas koji tražimo odgovornost za ratne zločine, a tada je bila za one koji su odbijali ,patriotske‘ dužnosti, to jest odbijali da ubijaju u ime viših nacionalnih interesa.“

Među pedesetak starijih aktivista, sveće u cvetnom vrtu palili su i mladi, oni koji se ratnih strahota sećaju tek kroz Dnevnikov dodatak:

„Kao mlađa generacija možemo na primer da se zahvalimo ,Ženama u crnom‘ što su nam pružile neku osnovu na kojoj mi sad možemo da gradimo dalje. Tako da ne moramo samo da se stidimo toga iz koje smo zemlje, već možemo i na na nešto konstruktivno da se oslonimo.“

„Ja sam Jadranka Miličević iz Sarajeva. Ovdje sam trenutno i stvarno sam i tužna i sjetna jer sam u mislima sa onima koji danas nisu ovdje, a bili su. Na neki način smo svi polako umorni; jedno po jedno na tom putu odlazi u nepovrat. Tako da sam sjetna.“

Nažalost, beogradski antiratni glas devedesetih nije mogao sprečiti zahuktalu ratnu mašineriju ispraćanu cvećem. Ostale su žrtve, razoreni gradovi, porodice, ratni zločini. Kreatori, ali i njihova društva i danas žele da izbegnu i umanje sopstvenu odgovornost. Za Vojina Dimitrijevića, predsednika beogradskog Centra za ljudska prava, tužno je što veoma mali broj aktivista nevladinih organizacija podseća Srbiju na ono što je devedesetih većina podržavala:

„Tužno je što ovo osećanje odgovornosti za veliku štetu, velike nepravde, velike zločine, nikada nije bilo naročito jako. Tako da je ovo uvek bila šaka jada koju ste onda mogli da tumačite strahom, a sada nekom vrstom ravnodušnosti. Tako da je osećaj turoban.“

Učesnici mirnog okupljanja iz Fonda za humanitarno pravo, Inicijative mladih za ljudska prava, podsetile su da zapravo žele da dovedu do toga da institucije države preuzmu proces odgovornosti, ali i suočavanja sa prošlošću.
XS
SM
MD
LG