Uz saopštenje u kome se Ministarstvo spoljnih poslova Srbije protivi izvozu srpskog oružja u Gruziju i Jermeniju jer, kako se navodi, mogu poginuti ruski vojnici, Ministarstvo izražava nadu da će se srpski proizvođači oružja pridržavati ove preporuke.
Imajući u vidu da Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom izdaje dozvole za izvoz naoružanja na bazi pozitivnog mišljenja Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva odbrane i Ministarstva policije, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić za naš program kaže da u poslednje vreme nije izdata nijedna dozvola za izvoz oružja u Gruziju, ali naglašava da je to ranije činjeno na nivou državne zajednice. O stavu Ministarstva spoljnih poslova Parivodić kaže:
„Ministarstvo spoljnih poslova se u tom pogledu poziva na sankcije koje su uvedene Gruziji 1992. godine. U međuvremenu je Ministarstvo spoljnih poslova, dakle dok je izdavanje tih dozvola bilo na nivou SCG, izdalo šest, čini mi se, pozitivnih mišljenja i šest izvoza u Gruziju se desilo. Otkada smo mi preuzeli da radimo taj posao, nismo nijedanput dozvolili da se oružje izveze u Gruziju. Dakle, mi smo potpuno svesni opasnosti, mi smo koordinirani sa Rusima, u kontaktu smo sa njima, ne izdajemo dozvole koje će ugroziti ruske vojnike u Gruziji, ne pada nam na pamet tako da činimo.“
Istovremeno u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, uprkos brojnim pozivima, pa i uredno dostavljenom pisanom zahtevu da se našem radiju obezbedi sagovornik koji bi pojasnio ovakav stav, niko nije želeo da komentariše saopštenje u kome se preporučuje embargo izvoza naoružanja u Gruziju i Jermeniju.
Profesor međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i nekadašnji ambasador SRJ u Sloveniji Ivo Visković, u izjavi za naš program ističe da formulacija Ministarstva spoljnih poslova sadrži krajnje neprijatnu intonaciju koja nameće i pitanje – da li se embargo na izvoz oružja odnosi samo na određene zemlje i da li to znači da je dozvoljeno da od tog oružja ginu samo određeni vojnici? Ne dovodeći u pitanje interese proizvođača koji žele da prodaju oružje, Visković naglašava da se zvanični Beograd ovakvom preporukom rukovodio određenim političkim interesima:
„Interes je naravno vezan za pregovore o Kosovu i stav Rusije. U ovom posve konkretnom slučaju je očito da je Ministarstvo želelo i javno, a naravno i interno da stavi na znanje da je u ovom trenutku naš odnos prema interesima Rusije veoma specifičan i da ni na koji način ne smemo sebe nikakvom greškom, a kamoli namerno, dovesti u situaciju da iritiramo Rusiju svojim ponašanjem. Mislim da se moralo naći jednu sretniju formulaciju. Da li to znači da o ostalim ljudima, vojnicima, koji od tog oružja mogu da ginu, ne treba da brinemo, već da brinemo samo o ruskim vojnicima ili životima.“
Ozbiljna politička napetost koja već izvesno vreme traje na relaciji Moskva-Tbilisi s jedne i očekivanje Srbije da bi Rusija mogla staviti veto na eventualnu odluku Saveta bezbednosti o nezavisnosti Kosova s druge strane, osnovni je motiv ovakvog stava srpskog Ministarstva inostranih poslova, smatra vojni analitičar Aleksandar Radić:
„Nivo zarade u svakom slučaju nije toliko velik da bi bio značajan za čitavu naciju, već samo za neke pojedince i neke firme. A s druge strane politička šteta koja bi se zbog toga pretrpela je prilično velika – zbog negativne reakcije Moskve – u odnosu na Kosovo.“
Naposletku, na najvećem gubitku su sami proizvođači oružja. Podsećamo, rukovodstva šest fabrika vojne opreme uputila su zahev Vladi Srbije da ukine zabrane za izvoz u pojedine zemlje, zbog čega je vojna industrija već oštećena za 10 miliona dolara.
Sindikati vojnih fabrika koje zapošljavaju 15.000 radnika, najavili su masovne proteste istim povodom.
Zbog zabrane izvoza vojne opreme u Gruziju među prvima je reagovao direktor fabrike „Sloboda“ u Čačku Radomir Ljujić, koji naglašava da oružje u Gruziju trenutno izvoze gotovo sve zemlje u regionu:
„Imamo još jednu zemlju pored Gruzije – to je Jermenija, u koju vojna industrija Srbije može da izveze ogromnu količinu naoružanja. Nemamo posla ovde za domaćeg kupca, a ne možemo da izvozimo. Teško dolazim odo kupaca, a kad dođemo – ne možemo da izvozimo. Ne razumem šta mi uopšte treba da radimo.“
Imajući u vidu da Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom izdaje dozvole za izvoz naoružanja na bazi pozitivnog mišljenja Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva odbrane i Ministarstva policije, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić za naš program kaže da u poslednje vreme nije izdata nijedna dozvola za izvoz oružja u Gruziju, ali naglašava da je to ranije činjeno na nivou državne zajednice. O stavu Ministarstva spoljnih poslova Parivodić kaže:
„Ministarstvo spoljnih poslova se u tom pogledu poziva na sankcije koje su uvedene Gruziji 1992. godine. U međuvremenu je Ministarstvo spoljnih poslova, dakle dok je izdavanje tih dozvola bilo na nivou SCG, izdalo šest, čini mi se, pozitivnih mišljenja i šest izvoza u Gruziju se desilo. Otkada smo mi preuzeli da radimo taj posao, nismo nijedanput dozvolili da se oružje izveze u Gruziju. Dakle, mi smo potpuno svesni opasnosti, mi smo koordinirani sa Rusima, u kontaktu smo sa njima, ne izdajemo dozvole koje će ugroziti ruske vojnike u Gruziji, ne pada nam na pamet tako da činimo.“
Istovremeno u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, uprkos brojnim pozivima, pa i uredno dostavljenom pisanom zahtevu da se našem radiju obezbedi sagovornik koji bi pojasnio ovakav stav, niko nije želeo da komentariše saopštenje u kome se preporučuje embargo izvoza naoružanja u Gruziju i Jermeniju.
Profesor međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i nekadašnji ambasador SRJ u Sloveniji Ivo Visković, u izjavi za naš program ističe da formulacija Ministarstva spoljnih poslova sadrži krajnje neprijatnu intonaciju koja nameće i pitanje – da li se embargo na izvoz oružja odnosi samo na određene zemlje i da li to znači da je dozvoljeno da od tog oružja ginu samo određeni vojnici? Ne dovodeći u pitanje interese proizvođača koji žele da prodaju oružje, Visković naglašava da se zvanični Beograd ovakvom preporukom rukovodio određenim političkim interesima:
„Interes je naravno vezan za pregovore o Kosovu i stav Rusije. U ovom posve konkretnom slučaju je očito da je Ministarstvo želelo i javno, a naravno i interno da stavi na znanje da je u ovom trenutku naš odnos prema interesima Rusije veoma specifičan i da ni na koji način ne smemo sebe nikakvom greškom, a kamoli namerno, dovesti u situaciju da iritiramo Rusiju svojim ponašanjem. Mislim da se moralo naći jednu sretniju formulaciju. Da li to znači da o ostalim ljudima, vojnicima, koji od tog oružja mogu da ginu, ne treba da brinemo, već da brinemo samo o ruskim vojnicima ili životima.“
Ozbiljna politička napetost koja već izvesno vreme traje na relaciji Moskva-Tbilisi s jedne i očekivanje Srbije da bi Rusija mogla staviti veto na eventualnu odluku Saveta bezbednosti o nezavisnosti Kosova s druge strane, osnovni je motiv ovakvog stava srpskog Ministarstva inostranih poslova, smatra vojni analitičar Aleksandar Radić:
„Nivo zarade u svakom slučaju nije toliko velik da bi bio značajan za čitavu naciju, već samo za neke pojedince i neke firme. A s druge strane politička šteta koja bi se zbog toga pretrpela je prilično velika – zbog negativne reakcije Moskve – u odnosu na Kosovo.“
Naposletku, na najvećem gubitku su sami proizvođači oružja. Podsećamo, rukovodstva šest fabrika vojne opreme uputila su zahev Vladi Srbije da ukine zabrane za izvoz u pojedine zemlje, zbog čega je vojna industrija već oštećena za 10 miliona dolara.
Sindikati vojnih fabrika koje zapošljavaju 15.000 radnika, najavili su masovne proteste istim povodom.
Zbog zabrane izvoza vojne opreme u Gruziju među prvima je reagovao direktor fabrike „Sloboda“ u Čačku Radomir Ljujić, koji naglašava da oružje u Gruziju trenutno izvoze gotovo sve zemlje u regionu:
„Imamo još jednu zemlju pored Gruzije – to je Jermenija, u koju vojna industrija Srbije može da izveze ogromnu količinu naoružanja. Nemamo posla ovde za domaćeg kupca, a ne možemo da izvozimo. Teško dolazim odo kupaca, a kad dođemo – ne možemo da izvozimo. Ne razumem šta mi uopšte treba da radimo.“
