Dostupni linkovi

logo-print

Instant ustav, pa plebiscit svenarodni Jututunaca


Miloš VASIC, novinar iz Beograda

Petak, 22. septembar
Još uvek šokiran povratkom sa Brača, otkrivam u NIN-u senzacionalni podatak: "Feral Tribune", kaže NIN-ova udarna fenomenološka zvezda Zoran Ćirjaković, postao je "srbofobični list" i da je to užas i katastrofa i u tom pravcu. Od početka čitam "Feral", uvek i stalno, pa mi postaje jasno da NIN citira odlomke iz stalne rubrike "Pero sa onoga sveta" Petra Lukovića, ali ne navodi o čemu je reč, pak tako "Feral" ispada "srbofobičan" jer Pera Luković ne voli Guču, narodnjački kič, pečenje sa panja koje se domaćinski jede rukama, masne flaše mlakog piva i Voju Koštunicu. Tako je Pera Luković pljunuo na sve srpsko; njemu smrdi naš rasni srpski domaćinski opanak; on preosvećenog zove "Pahomić"; njemu se srpska truba sa Kosova nešto ne javlja; i – o užasa! – Pera ne voli našeg prepodobnog i bogougodnog Voju Koštunicu. Ali, iz nekog razloga, NIN ne optužuje Peru, nego "Feral" za smrtni greh "srbofobije"; Peru ne pominje nigde. Tako su Latini – to jest Heni, Viktor, Predrag i tutti quanti feralovci – prikazani kao "stare varalice" šoroševskog tipa: puštaju Peru da glasno priča ono što oni tiho misle, je li, ali ne smeju da kažu, jer su politički korektni i hoće u Euvropu, jer su – naravno – srbofobi.
Zgađenom nad tom svinjarijom od pismenog sastava, u kojoj se objašnjava da narodnjake voli narod, a mrze Šoroševi plaćenici i izdajnici, sve na primeru ni krivog ni dužnog Sinana Sakića, novog ujedinitelja Balkana, tešim se "Peščanikom". U toj emisiji naše dve Kasandre – mislim na antičku proročicu koja se svima popela na glavu, pa je posle ispalo da je sve pogodila; ne mislim na TV-sapunicu, alo! – dakle, te dve sjajne cure suočavaju svakog petka Srbiju sa samom sobom kroz razgovore sa umnim i hrabrim ljudima.

Subota, 23. septembar
Subota je dan za "Kalenić", pijacu i kafanu. Subotom se u kafani "Kalenić" skupljaju dobri i pametni ljudi i razgovaraju o svemu osim o politici. Mogli bi i o politici, ali neće. Tanja i ja pobožno odlazimo među njih, po sedmičnu dozu zdravog razuma. Tema ove subote je naš drug Toma, koji prodaje pečene piliće: Uprava prihoda uvrstila ga je u Guinessovu knjigu rekorda, jer ga tereti da je prodao sedam pilića od osamsto kilograma, dva-tri od oko tone i jednog rekordera od 1300 kila, pa hoće srazmerni porez na dodatu vrednost. Uzalud Toma obija kancelarije i pita je li iko ikada video pečeno pile od sto kila, a kamo li od oko tone; lepo im kaže da se njegovim hitrim i ljubaznim prodavačicama omakne prst na fiskalnoj kasi, pa ispadne nula više. Za sada nema vajde; ne gine mu sud u Strazburu, kad iscrpi sve srbijanske legalističke instance.
Uveče spremamo večeru za prijatelje. Ništa lepše od zajedničkog kuvanja u miru božjem. Pečena jareća plećkica kao glavno jelo; guščija pašteta Mike Dajmaka kao hladno predjelo. Što bi kazo Balašević, reč o ovom, reč o onom; najviše o političkim klovnovima i beskonačnom licemerju trenutne vlasti. Svi za stolom su nekako blagi, puni hrišćanskog praštanja; evo se svi još od 1984. borimo protiv Miloševića i njegovog šljama i šta? Dobro smo i živi... Jedva smo oko tri noću rasterali goste.

Nedelja, 24. septembar
Ceo dan se razvlačimo po kući; ne osećam nikakvu grižu savesti. Nema ničega za izvestiti, rien a signaler, RAS, što kažu Francuzi. Osim novog albuma Boba Dylana "Modern Times" koji slušamo ceo dan.
Uveče obavezni "Utisak nedelje": da nadoknadimo propušteno gradivo. Nenad Čanak opet jedini kaže ono što drugi ne smeju: kakvo crno Kosovo! Dal' ste vi normalni? Oh, pardon! Da se politički korektni ne naljute: ne Kosovo, nego i Metohija, kraće komunistički – Kosmet. Još bolje kao kolega Lazanski: Kosmet i Metohija. Naša stvarnost je čudo; zapravo mi i nemamo stvarnost, nego nevezani niz sasvim postmodernih proizvoljnih fikcija. Ćuj Mladić; Ćuj Kosovo; ćuj, ustav i to instant. Uzgred, brzo se samo mačke mace, što reče osnivač socijalističkog novinarstva Ostap Ibrahimovič Bender, sin turskog podanika. Lepo Vojin Dimitrijević kaže u tom prekjučerašnjem "Peščaniku": zamislite odnos najmlađeg stanovništva u Evropi, kosovskog i najstarijeg, u Srbiji. Jel' dosta? Ako nije, evo vam Čanka: najgore što bi Srbiji moglo da se desi jeste da Kosovo u njoj ostane.
Ali ne: mi Kosovo branimo, srpska se truba s Kosova čuje, imamo Kosovo u našoj DNK, što svaka bolja kriminalistička laboratorija može da dokaže, dakle imamo hromozom više, pa smo tako pomalo nakaze. Tako se neki i ponašaju. Sve je to lepo i krasno, svi naši predlozi za Kosovo; samo još da kosovski Albanci na njih pristanu; samo to. A oni nešto ne pokazuju takve sklonosti; štaviše naprotiv. I šta sad? Setimo se šta je sve Hrvatska pokušavala da ponudi Martiću i Babiću, pa nisu hteli. A šta su to krajinski Srbi tražili što ne traže kosovski Albanci? Njih smo umeli da podržavamo; tako su i prošli. Uz jednu razliku: Hrvatska je mogla da svrši "Oluju", a Srbija ne može da svrši više ništa. To nam je ostalo od Slobe.

Ponedeljak, 25. septembar
Prvi radni dan, teško meni. U glavi pustoš. Spasava me moj glavni urednik Žarković koji uvek i za svakoga ima zadatak. Kaže: daj da odbranimo tog momka iz vojne policije koji je salutirao Mladićevoj slici; šta klinac uopšte zna o Ratku Mladiću? I zaista: momak, instant podoficir (sve je u nas instant), imao je deset godina kad je Mladić krenuo u svoje slavno vojevanje koje se završilo hajdučkim skrivanjem. Sad im je on kriv, a ti isti su Mladića aktivno skrivali i niko se nije potrudio (osim onih iz Haga i naših domaćih izdajnika) da Srbiji objasni ko je zapravo Ratko Mladić i za šta je on kriv nama – osim što je kriv drugima. Da ne gnjavim: Ratko Mladić pokazao se kao nesposoban, čak štetan, vojskovođa po svim pravilima vojne nauke i kao takav ulazi u vojnu istoriju. Nekada su takve vojskovođe imale običaj da čast spasu korišćenjem službenog pištolja, pak smo svi mirni. Ali nekada je postojao pojam oficirske časti, štagod to bilo.
Taj klinac (24 godine) nije kriv; krivi su njegovi vrhovni komandanti, premijeri, ministri, stvaraoci javnog mnjenja; kriv je nakazni sistem vrednosti u kom je Ratko Mladić heroj, a ne nesposobna i nabusita oficirčina, proizvod negativne selekcije one JNA.
Uveče Joca Dulović donosi šest ogromnih štuka, tek upecanih. Čistim ih i imam punu kuhinju krljušti, ali će biti štuka na razne načine.

Utorak, 26. septembar
Ceo dan hvatam kontakte sa dobrim ljudima i sa saradničkim vezama, da vidim šta se zapravo dešavalo u jedinoj pravoj stvarnosti Srbije, onoj podzemnoj. Nazire se nekoliko zanimljivih sudskih procesa, neka iznenađenja i neki skandali. Iz te perspektive Kosovo je kao ona ručna bomba kojom se igraju pijani paravojni dobrovoljci: izvade osigurač, pa se dobacuju, pa u čijim rukama pukne, taj nije imao sreće. Ljudi iznutra, insajderi, kažu da se već rade kadrovske kombinacije za neku novu vlast koju će Demokratska stranka i DSS deliti ili bratski, ili pošteno (pa ko koga zajebe; beogradski grafit), ili napola, lapo-lapo. Ajde i to da vidimo...

Sreda, 27. septembar
Pošto je u ponedeljak emitovan treći i poslednji nastavak dokumentarnog filma "Jedinica" Filipa Švarma i njegove ekipe iz "Vreme filma", slede reakcije. Patriotski blok je do sada ćutao, a jedino što su mogli da smisle bio je slaboumni sastav u današnjem "Kuriru" u kome se Švarma optužuje da kvari decu. Kao, deca se pale na "crvene beretke", pak je film postigao "obrnuto dejstvo" i kao podigao popularnost toj razbojničkoj bandi Miloševićevih ubica i narkodilera. Nedovoljno, "Kurir"; sedi, jedan.

Četvrtak, 28. septembar
Završio tekst o Ratku Mladiću i tajnim službama za "Pravdu u tranziciji", časopis koji izdaje Specijalno tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu. Plašim se da se neće dopasti nikome ko je neko i nešto u vlasti, pa ni nekima iz ekipe koja je radila Akcioni plan "Soli na rep" za hvatanje Ratka Mladića. Ali, neko mora da im kaže da je predmet Mladić pre svega pitanje sistema vrednosti u srpskom društvu: Ratko Mladić na vreme je izvikan za heroja i viteza; sad je kasno. Trebalo je da se reaguje odmah posle Petog oktobra, a ne sada. U njegovu zaštitu svi su uložili ponešto, čak i Đinđić i njegova Vlada, a o ovima sada i da ne govorim – on im je ikona. I kako sada da očekujemo da će civilne i vojne službe efikasno goniti Ratka Mladića. Neće i zašto bi? Čovek je u mitologiji već etabliran kao heroj i niko da kaže nešto o tome; policajci i agenti tajnih službi već su se nagledali previše toga u svojim životima da bi se sada isticali u službi samo zato jer to od njih traže očigledno neiskrene trenutne vlasti. Ništa od toga, mili moji.

Petak, 29. septembar
I tako, od "Peščanika" do "Peščanika". Opet jutros pametni ljudi uzalud pričaju: kakav crni instant-ustav kojim ćete odbraniti Kosovo? Od koga ga branite, Toma Fila vas branio dabogda? Kakvi crni Ratko Marković i Vladan Kutlešić! Ovi zbrzaše svoj ustav brže od njih dvojice kada su onomad zatvorili u Žabljaku da za nedelju dana naprave trulu Jugoslaviju zvanu SRJ. Skupština Srbije vuče se danima do ponoći, umeju oni kad hoće, a po kuloarima se cenjkaju između sebe, dok još niko nije video tu našu jututunsku Juhahahu. Evo su noćas izglasali nacrt, pa će sutra na Skupštinu, a onda na plebiscit svenarodni svih Jututunaca, uz gusle i trube, truba trubi, mi smo rodoljubi. Ništa novo još od Obrenovića: juhahaha, haha-haha!
XS
SM
MD
LG