Dostupni linkovi

logo-print

Dugi marš izvršnih sekretara


Gost Press kluba je profesor doktor Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu.

RSE: Otkud Vi kao ekonomista i otkud ekonomija na Filozofskom fakultetu?

ZEC: Ekonomija je uvek bila na Filozofskom fakultetu, a ja sam se tu našao igrom slučaja. Naime, ja sam, sticajem okolnosti, vrlo rano dobio određenu kvalifikaciju koja se zove „građanska desnica“ za vreme komunizma i prosto sam morao da napustim sredinu u kojoj sam do tada živeo, a to je ova mnogo pominjana i više puta citirana Bosna i Hercegovina tada. Ja kao čovek sa antikomunističkim pedigreom sam se preselio, kao i mnogi drugi iz Sarajeva, Banjaluke, Zagreba, u tadašnji Beograd. Pošto sam s tom kvalifikacijom bio nepodoban za ekonomski fakultet, u kome je uvijek vladajuća partija – i tada i danas – imala veliki uticaj, našao sam pribežište na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde su došli mnogi koji su imali takvu karakteristiku. Ja sam, recimo, došao dve-tri godine poslije Esada Ćimića. Znači, prosto sam se našao u jednoj sredini koja je bila tolerantna i u kojoj se moglo drugačije misliti. I dan danas je Filozofski fakultet specifičan po tome što na njemu ima ljudi ama baš svih uverenja – od ultralevice do ultradesnice. Ali postoji institucija koja na neki način to sve pegla i – koliko bar ja tamo doživljavam stvari – neka unutrašnja tolerancija. Za razliku od drugih fakulteta gde se vodi borba, kao i u društvu – ko će koga i kako. Ovdje nekako postoji ta neka unutrašnja kohabitacija.

RSE: Vi osim toga predajete i na Fakultetu u Banjaluci.

ZEC: Predajem na Fakultetu u Banjaluci pošto sam tamo predavao ranije, pa sam opet počeo da predajem negdje 1994. godine. Dva su razloga što tamo predajem. Jedan je što sam iz te sredine izbačen i onda su me ljudi koji su tada doprinieli mom izbacivanju, a koji su kasnije bili vlast, pa da operu i sebe i mene, pozvali. Drugi razlog je porodični – tamo su mi živeli roditelji. Bilo je interesantno posmatrati ono što se dešava u celoj Bosni. Ovde nisu bitna uverenja iz one bivše Jugoslavije, bitno je samo na vreme se svrstati na pravu stranu. Znači, mi imamo jednu garnituru koja je bila ultrakomunistička i titoistčka, pa je posle postala nacionalistička, bilo srpska, bilo hrvatska, bilo muslimanska i tako dalje, pa je onda bilo to što je bilo, i sada je to kao mondijalistička i proevropska, a i dalje ista garnitura. Šta je titoizam uspeo? Uspeo je da stavi pod kontrolu opoziciju. Mi smo imali kontrolisanu opoziciju.

RSE: I Milošević je to isto radio.

ZEC: Milošević je, samo neuspešno, nastavio Titovim modelom. Šta je Tito uradio? Napravio je meki komunizam sa prividom tržišta i sa prividom političke demokratije i stavio je veliki deo opozicije pod svoju kontrolu preko službe bezbednosti. I mi sad imamo taj problem dosjea koji nikako da se otvore. Verovatno bi se tu mnogo toga našlo. Ja lično znam svoj dosje, video sam ga i znam šta u njemu piše, i ja mislim da to treba otvoriti. To je bio problem, dakle što je ta opozicija na neki način bila kontrolisana, i mi imamo samo verbalnu promenu ideologije, nemamo promenu suštine modela. I u Hrvatskoj je tako, pa čak i u Sloveniji i u Makedoniji. To je ta jedna elita koja se reprodukuje i nastavlja. Mi nismo doživeli neki apsolutni preokret, došlo je samo do promene ideologije. Mogu ilustrovati na konkretnom primeru da je ovo jedan dugi marš izvršnih sekretara. Šta je bio Janša? Je li bio veliki omladinac? Evo da počnemo od njega, pa završimo sa nekim makedonskim liderima. Vi u establišmentu bilo koje bivše jugoslovenske republike imate taj sindrom komunističkog antikomunizma. Zašto je to tako? Zašto je model društvenog života komunistički, samo sada sa kontrapredznakom, znači isključivost, netolerancija, jednodimenzionalna svest, kontrola nad svim tokovima života, vlasti, novca i tako dalje. To jeste komunizam. Komunizam vama ne daje superiornost i nezavisnost, ne daje vam individualizam, komunizam jeste kolektivizam. Kakva je naša demokratija u svim ovim državama? Ona je kolektivistička, ona je pokret, ona ne ostavlja prostora za pojedinca, za sumnjajućeg čoveka. Taj koji sumnja bio je proskribovan i za vreme Tita, a i sad je.

RSE: Vidite li vi u budućnosti Bosnu u ovom obliku u kome je sada? Mislim na državno uređenje, mislim na tu zajednicu tri naroda.

ZEC: Ja mislim da Bosna, ako opstane, može opstati samo kao decentralizovana država, u kojoj mora da se nađe i razvije model koegzistencije, koji je na neki način inaugurisan Dejtonskim sporazumom. Ovo što se trenutno dešava u Bosni – da se želi napraviti centralizovana, jedinstvena država, čega su nosioci Muslimani, mislim da to nema nikakve šanse. Može svet u so da se pretvori, može bilo šta da se radi i tako dalje, ali da se stvori jedinstvena, centralizovana država u Bosni, to nije moguće. Moguće je možda silom, ali taj proces seljenja Srba se nastavlja. Evo recimo moja porodica. Moja cela porodica sada živi u Srbiji. Od tridesetih godina prošlog veka do danas, proces istakanja je bio unilateralan i mi smo iscureli.

RSE: Specijalne veze Srbije i Republike Srpske, to je sad jedna vrlo aktuelna tema. Šta to podrazumeva? Ekonomiju, politiku, bilo kakve forme zajedništva?

ZEC: Mislim da je to termin koji je uključen u Dejtonski sporazum, ali i da je to jedan semantički kišobran pod kojim se može kriti svašta i ništa, a da je to tamo napisano praktično zbog toga da poraz koji smo mi tada doživeli, diplomatski i svakakav drugi, manje boli. Onda je to dugo vremena bio jedan prazan termin i sada se ponovo aktivirao. Ne znam šta će se sad desiti, vidim najavu odlaska srpskih privrednika u Banjaluku 26. septembra s velikom pompom i tako dalje. Ali ono što ja znam i o čemu mogu svedočiti, to su porazno slabe ekonomske veze Srbije i Republike Srpske. Kad se pogleda struktura robne razmene, kad se pogleda struktura proizvoda koji se tamo prodaju i tako dalje, čitav niz komparativnih prednosti koje bi Srbija imala u izvozu tamo apsolutno nije prisutan, iz raznoraznih razloga. Mislim da ima strahovito mnogo prostora da Srbija tamo ostvari interes i da oni izvoze ovamo. Celi finansijski sektor, celi realni sektor, po kontrolom je kapitala iz Slovenije i delimično iz Hrvatske. Slovenci su ustvari šampioni investicija u bivšim jugo-republikama. Srbija nema skoro nikakve investicije. U Bosni ima „Hemofarm“ koji je za vreme pokojnog Zorana Đinđića otvorio jednu fabriku, što je ustvari pakirnica lekova. Ništa se ne proizvodi nego se samo pakuju lekovi u te male kutijice. Imamo sada drugu jednu pristojnu transakciju, a to je kupovina „Dunav osiguranja“. Za vreme bivše Jugoslavije „Dunav“, kao velika kompanija, imao je svoje afilijacije po cijeloj Jugoslaviji. Kad se država raspala, ti delovi imovine su ostali i od njih je sad formiran nekakav „Dunav Kosig“ koji je pod jurisdikcijom Republike Srpske, i sad „Dunav“ zapravo kupuje sam svoju imovinu. Znači, mi nemamo nijednu dobru investiciju tamo, što je loše. Loše je i za nas, loše je i za njih. Imamo apsurdnu situaciju. Rukovodstvo tog dela koji se zove Federacija, ono je uprlo iz sve snage protiv jedne najobičnije investicije i protiv sporazuma koji ni nema neku svoju suštinu. I imamo sada jednu banalnu stvar. Treba da se gradi most i sad Sarajevo koje se zalaže za jednu multietničku državu, koje se zalaže za Evropu, za otvorene puteve i tako dalje, ne dozbvoljava da neko napravi most na reci koja se zove Sava, a sve je to pod firmom evropeizacije, evropskog prostora i tako dalje, što je besmisleno.

RSE: Da li i dalje ostajete pri Vašem izrazu „meki komunizam“ ili „meki socijalizam“, koji ste već pre nekog vremena formulisali?

ZEC: Recimo u Češkoj nikad ne bi bilo komunizma da nije donesen na tenkovima. Staljin je pobedio i zauzeo svoj deo Evrope, uveo svoj poredak tu i tu nema spora. Njihov slučaj je takav, međutim naš slučaj je autentičan. Mi smo se sami izborili da dobijemo komunizam. Nas su Rusi pripomogli u smislu da se oslobodimo i tako dalje, pomogli su nam vojno, ali ovde je bio autentični komunistički pokret, zato je to mnogo opasnije. Zato nije ista tranzicija u Češkoj i tranzicija u bivšoj Jugoslaviji. Šta komunizam proizvodi? Proizvodi određena psihološka, vrednosna i moralna stanja. Proizvodi težnju za kolektivizmom naspram individualizma. Podrazumeva enormno skupu socijalnu državu. Podrazumeva preraspodelu. I ovde vlast uživa tako što preraspodeljuje dohodak. Znači, u čemu je tržište različito od mekog komunizma? Na tržištu, u tim opštima pravilima igre, prisvajaš deo dohotka i kažeš – to sam ja, po tim pravilima igre, zaradio. Ovde šta se dešava? Za vreme komunizma ili za vreme postkomunizma, vlast kao takva kaže – ja uzimam jedan deo od jednih i dajem drugima. Uzimimo za primer ovaj sada nacionalno-investicioni plan, gde imamo problem. Ako država investira, ona se uvek rukovodi nekim ključem, pa kaže – uzeću od ovoga, a daću ovome, i uvek je pitanje zašto od ovoga i zašto baš ovome. I ključno je pitanje da li javni novac ima kontrolu upotrebe. Najčešće nema. Mi smo hiljadu puta uzimali pare od jednih a davali drugima. Ja ću vas podsetiti, kad je Jugoslavija formirana, mislim da podaci pokazuju da je nivo razvoja Slovenije i Kosova bio 2:1. Kad se Jugoslavija raspala, to je bilo 8:1. A sad je 30:1. Znači, ti si godinama uzimao neki novac i davao Kosovu da rešiš pitanje razvoja, političke stabilnosti, integracije i tako dalje, i nisi ga rešio. Raspor je postajao sve veći i veći. Isto na domaćem planu, to ne može da se reši investicijama, već fiskalnom politikom.

RSE: Postoje i u javnosti neka reagovanja slična vašim oko ovog nacionalnog, investicionog plana.

ZEC: Postoje javne službe koje država mora da finansira. Mislim da ovo što gospodin Dinkić radi ima smisla u sledećem – ostvaren je budžetski suficit. On može da se reši na sledeći način, da se prvo vrate dugovi. Zašto bi država koja ima suficit imala ogromne dugove i ogromne troškove. Kad se vrate dugovi, kreditni rejting raste, rasće uslovi za investicije i tako dalje. Da država finansira javno školstvo, obrazovanje i tako dalje, to je prirodno stanje stvari. Ovde je problem u tome što država finansira privredu, pa kaže – preko Fonda za razvoj Pera Perić će dobiti kredit za svoje privatno preduzeće, ili dobiće kredit da osnuje farmu, ili dobiće kredit da kupi sebi lično stan. To je problem. Nije problem u tome što će država da napravi bolnicu. Nema ko drugi ovde još zadugo da pravi bolnice osim države. Ali je problem kad ti imaš privatne investicije, kad imaš privatne prihode iz javnih dobara, tu uvijek postoji mogućnost zloupotrebe. Zato sam pomenuo problem Kosova. Kažu – investirajmo na Kosovo, pa neće biti nemira. Što se više investira, sve je više nemira. Investirajmo u obrazovanje. Pa obrazovani ljudi vode svaku oslobodilačku revoluciju. Gandi je bio obrazovan čovek pa je srušio Engleze. Ovi što su obrazovani na Kosovu, oni su srušili državu. Problem je i u tome što je Evropa u zabludi – problem etničkog konflikta nije stvar nivoa razvoja. Evo uzmite Britaniju. Ljudi su rođeni u Britaniji, ljudi žive u Americi, školuju se, znaju da voze avione… To ne zna svako. Onaj ko otme avion i pogodi tačno na nivo visine nebodera da ga sruši, nije primitivan čovek, niti je socijalno najugroženiji. Evropa će se součiti sa problemom kulturoloških fenomena. Ljudi su već petu generaciju u Francuskoj ili Britaniji i nisu se integrisali. Postoji veliki problem civilizacijskih odnosa. Ja niti sam stručnjak, niti sam kompetentan da o tome pričam, ali to nije tek tako jednostavno – daj im ovo, pa daj im ono. Pa Evropa će se suočiti s time. Pa je li Irci i Englezi ratuju trista godina, a ako je igde vlada civilizacijski poredak, onda vlada tu. Videćemo kako će se razvijati situacija u Americi sa španskim delovima i tako dalje. Ovde na Balkanu se eksperimentiše sa procedurama. Eksperimentiše se sa Bosnom. Postoji podrška za to da se Bosna napravi najcentralizovanijom državom u Evropi, a da se istovremeno Kosovo odvoji. Pa koja je razlika? Bosna nije nikada bila država. Bosna je i za vreme komunizm imala triparitetnu strukturu odlučivanja vezanu za nacionalno, dakle za vreme jednopartijskog sistema. Ako je iko poništio nacije, poništio je komunizam jer on je anacionalan. Međutim, u Bosni, ako je šef partije bio recimo Srbin, onda je Musliman bio predsednik vlade ili je predsednik skupštine bio Hrvat. To je uvek tako bilo. A sada se u Bosni, koja je rođena na principima građanskog rata, želi da napravi građanska država. Kad je Milošević to hteo na nivou Jugoslavije, svi su skočili da to ne može, dakle ne može jedan čovek – jedan glas. Dakle, građanski princip, Srba ima najviše, on je pretpostavljao da će svi glasati za njega i zato jedan čovek – jedan glas. Sada sledbencii Alije Izetbegovića kažu: jedan čovek jedan glas. Pa što nije u bivšoj Jugoslaviji to bilo? Svet, ja mislim, na žalost, nas dosta površno shvata, dosta nas tretira kao biznis. Mislim da je celi Balkan predmet biznisa. Ja sam sretao mnoge ljude iz međunarodnih organizacija, to je prosto njima posao. Njima je u Beogradu lepo, Beograd je jedan gospodski grad, lepe žene, zdrava hrana, dobar provod… Bolje ovde nego u Bangladešu. Ljudi prosto rade taj posao. Mislim da mi naše probleme moramo rešiti sami.

RSE: Imamo li mi te kapacitete da sami rešimo svoje probleme?

ZEC: Ako ih nemamo, neće biti rešeni. Je li Austrougarska imala prosvećenu upravu, pa je li sredila Bosnu? Nije. A ako je iko imao prosvećenu upravu da to napravi, onda je to imala Austrougarska. Benjamin Kalaj je hteo da napravi bosansku naciju, pa nije uspeo. A valjda je on bio kompetentniji od ovih danas, jer je austrougarska država bila stvorena da pravi kontrolu nad etničkim. To je jedno otvoreno filozofsko i istorijsko pitanje – koji je model bolji? Da li je evropska zajednica bolji model od Austrougarske? Austrougarska je počivala na centralnoj ideji i velikoj decentralizaciji po regionima. Evropa se kreće putem bivše Jugoslavije. Ona je država konsenzusa.

RSE: I to skupa država.

ZEC: Ja sam negde čitao da ima 1.200 kombinacija samo za prevođenje sa letonskog na grčki. Znači hiljade ljudi samo prevode akta. Samo akti o regulaciji problema vodosnabdevanja imaju 80.000 stranica. Pa ko to da nauči? Ko to da provede? Austrougarska je, po meni, imala taj model centralnog zakonodavstva i regionalne decentralizacije. A ovi danas, mislim da će se ugušiti u papirima i da će na kraju velike nacije postaviti pitanje – ko odlučuje, da li Englezi, Francuzi, Nemci, ili sad odlučuju svi konsenzusom. Onda to neće ići tako lako. Evo sad Francuzi i Nizozemci neće ustav. Onda globalno, imaš problem dva velika centra moći – Amerike i Evrope. Amerika je jedna jednostavna, funkcionalna i jeftina država. Skupa je vojska, ali vojska služi da se otme nafta, da se otme kontrola i tako dalje. Američki Kongres ima 400 ljudi. Američki Senat ima 100 ljudi. Srpska Skupština još malo pa će biti skoro kao američki Kongres. Ovde političari žele da stvore potražnju za samim sobom. I oni će sad reći – pa malo je 80 poslanika u Republici Srpskoj ili 120 u Sarajevu, treba ih biti 300 jer mi imamo 300 ljudi koji žele da budu poslanici. Mi ćemo njima otvoriti radna mesta. U svakoj od ovih bivših jugoslavenskih država svi kažu – kad budem dve godine u parlamentu, ja sam za penziju. Tako da mi ovde imamo apsurdnu situaciju – ili su borci ili su invalidi ili su političari ili su narodni heroji. Znači svi su u penziji. Imamo podmlatke partija koje je takođe bolje zaposliti u bilo kojoj partiji nego u bilo kojem preduzeću. Imamo, znači, tu političku promociju. Recimo u Bosni, pa i u Srbiji, ti vrlo teško možeš obezbiediti sebi političku promociju ako nisi deo partije. U komunizmu si mogao da budeš van – ja mogu o tome da govorim mirne savesti jer ja sam žrtva toga – ali ako si ćutao ili ako nisi postavljao pitanja koja sam ja postavljao, mogao si da napraviš neku karijeru. Sada ti ne možeš biti ništa ako nisi u nekom partijskom establišmentu. I kad se to završi, svi hoće da idu u penziju. Evo bilo je na parlamentu Republike Srpske da posle četiri godine mandata idu ljudi u penziju. Ko će to da plaća? Imamo apsurdnu situaciju na celom Balkanu da je sve to u redu. Ideal je da svi budu ili na vlasti ili u penziji. Onda se postavlja pitanje ko će tu da radi? I šta se dešava? Beže poreski obveznici. Ne mislim na izbegavanje poreza, već odlaze mladi ljudi napolje. I ovo će se uništiti samo od sebe. Znači, to je skupa država. Evropska unija je skupa. Zamislite koliko ima evropskih institucija, koliko ovoga, koliko onoga. A na drugoj strani imate Ameriku i imate Rusiju gde odlučuje pet ljudi, a sve ostalo je forma. Imate Kinu koja takođe jednostavno odlučuje. Evropa ima veliki problem da li će taj politički model podržati ekonomsku efikasnost i da li će se ta socijalna država, a ja bih rekao i politička država koju sad imamo i koja košta, urušiti. Imali smo izbore u Švedskoj – desnica je pobedila. Znači, pitanje je da li se to može plaćati. Nije pitanje da li je to dobro, to je možda poželjno, to je možda izraz nekih socijalnih ideja. Zar ima šta prihvatljivije od komunizma, osim hrišćanstva? Kaže – neka ljudi rade koliko mogu, a neka troše koliko im treba. Pa ko ne bi za to glasao? Samo lud čovek za to ne bi glasao. Međutim, to nije moguće. Tu se komunizam izjednačava sa religijom. A religija ima jednu dobru stvar – raj je mesto gde svi žele da odu, ali što kasnije, i nema povratne informacije da li tamo postoji raspodela prema radu ili ne postoji. U raju je, znači, raspodela prema potrebama. E sad je problem što ti napraviš komunističko društvo koje propadne, završi se u diktaturi, i što napraviš političko društvo koje je skupo kao Evropa ili kao što smo mi. Evo uzmimo koliko smo mi skupi. Uzmimo šta mi sve imamo. I još sad neko predlaže da treba više i više. Evo sad radimo ustav. Voleo bih da vidim da li je smanjen trošak političkog posredovanja. To je ključ. Jer ako je svaki proizvod opterećen sa 30, 40, 50, 60 posto u principu političkog posredovanja i javne potrošnje, onda tu nema proizvodnje.

RSE: Koliko smo mi daleko od nekog kapitalističkog društva?

ZEC: Mi smo u doba Marksovog kapitalizma. Ono o čemu je Karl Marks pisao, to je sada kod nas. Znači, prva rudimentarna faza prvobitne akumulacije, gde se zarađuje samo na velikim stvarima, na resursima, na preraspodeli. Takva je u principu tranzicija. Vi tu zarađujete na preraspodeli bogatstva, ne radi se o stvaranju novoga. Matrica sticanja nije normalna, nego se radi o preraspodeli koja se događa nakon društvenog preokreta. Kad se to završi, onda tek nastupa prava konkurencija koja podrazumeva troškove, prihode, unapređenje proizvodnje i tako dalje. Kako je moguće steći bogatstvo? Na više načina, od kojih je samo jedan kapitalistički – da ti proizvodnjom i snižavanjem troškova obezbediš tržište, i to je najsporiji put, i to svi izbegavaju, ma koliko mi pričali o kapitalizmu. Ostalo su kolonijalna osvajanja, geografska osvajanja, tranzicija… Znači imaš stopu rasta nečijeg bogatstva 500 posto dnevno. Kako je to moguće? Moguće je kroz tajkunizaciju, koja se desila u Rusiji, koja se desila kod nas. Znači, ovo je prosto jedan društveni fenomen. Ovo nije ekonomski fenomen. A po nivou procedura i tako dalje, mi smo u rudimentarnoj fazi. Nismo u fazi zrelog, razvijenog kapitalizma. I sad se postavlja pitanje ta dva modela. Jedan je taj meki kapitalizam, a drugi je tvrdi. Tvrdi je američki. To je anglosaksonski model – mali porezi, konkurencija, darvinizam i tako dalje. A ovaj mekši je evropski. On je prijatniji za oko, prijatniji za uho, prijatniji za svakog „podanika“, ali on je i skuplji. Ne možeš ti tek tako otpustiti radnika ni u Francuskoj, a kamoli u Danskoj, Holandiji ili Švedskoj. A mi smo negde između. Mi imamo američke privredne zakone i američke socijalne zakone, a istovremeno nemamo američki nivo produktivnosti, američke opcije za pojedinca i tako dalje. Mi smo baš u delikatnom položaju. A u Americi se može reći – sutra nemoj da dođeš na posao. Međutim u Nemačkoj niko ne može reći – od sutra da te ne vidim, kupi svoje stvari. A mi smo uvek ni na nebu, ni na zemlji. To je ta ideja našeg komunizma – pokupimo najbolje s Istoka i sa Zapada, a pokupili smo najgore. Jedini zakon koji deluje u ovoj zemlji je Marfijev zakon.
XS
SM
MD
LG