Dostupni linkovi

logo-print

Radnici najavljuju masovne ulične proteste


Sociolog Srećko Mihajlović iz beogradskog Instituta za društvene nauke smatra da su radnici u vremenu privredne tranzicije ostali u vakumu između propalog samoupravljanja i neuspostavljenog kapitalzma i da se zbog teškog socijalnog položaja i neizvesne budućnosti sve češće bune:

«Bojim se da su glavni i osnovni razlozi radničkih protesta, pa i radničkog bunta upravo težak život i jedna velika neizvesnost u kojoj se radnici nalaze kao najveći gubitnici tranzicije. Upravo njih je tranzicija najviše pogodila, njihova mesta su najugroženija, oni najlakše gube radna mesta, tako da je sasvim razumljiv taj protest radnika.»

Kako to izgleda na primeru Niša, objašnjava Dragan Stanković, potpredsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata i poverenik ASNS za taj grad:

«Navešću vam primer Elektronske industrije, znači 22 hiljade radnika, mašinske industrije 18 hiljada radnika. Sad su tu ostali, i u jednom i u drugom preduzeću, sve skupa 5 do 6 hiljada ljudi. Sve je to otišlo po nekom osnovu socijalnog programa, a socijalni program se zasnivao na 100 eura po godini radnog staža. Faktički ljudi su ostali sa tom socijalom na ulici.»

Prema navodima Đorđa Pašagića, radnika iz Kraljeva, glavni generatori radničkog nezadovoljstva u Srbiji su upravo težak socijalni položaj i neravnomerna raspodela tereta tranzicije, koji je država prebacila na najugroženije slojeve stanovništva:

«Tranzicija je u suštini totalno nepoštena. Sav teret snose radnici u celoj Srbiji, takođe i u Kraljevu. U Kraljevu u suštini radi negde oko 24 posto. Ostali radnici se snalaze kao i u celoj Srbiji - rade na crno, tezgare i da ne kažem - gladuju, ali su dovedeni do tog nivoa.»

Slavoljub Đoković iz kragujevačkog ASNS kaže da su kragujevački radnici u procesu privatizacije njihovih preduzeća potpuno obespravljeni i da zbog toga sve češće pokušavaju da svoja prava odbrane uličnim demonstracijama i protestima:

«Radništvo Kragujevca naglo gubi posao, neko mu nudi otpreminine, ne pokreće se ništa, u privredi kragujevačkoj vlada daje neke subvenicije, čuva socijalu... Radnici su za to da počnu da rade. Mi jesmo za privatizaciju, ali nismo za ovakav vid privatizacije. Vidite i sami - gde god je izvršena privatizacija, posle samo godinu dana radnici su izgubili posao. Kakva je to privatizacija?»

Ipak, i pored izuzetno teškog položaja u kome se nalaze, prema navodima Dragana Stankovića, većina radnika je svesna da je privatizacija društvenih preduzeća neminovnost. Sve češći radnički protesti nisu borba za povratak samoupravljanja, već bitka za poštenu privatizaciju i ravnomerniju raspodelu tereta tranzicije, kaže Stanković:

«Ja se ne bih vraćao na samoupravu, Jeste, radnik je tada imao posao, imao je zaradu određenu od koje je mogao da živi, radio je, bio je zaposlen, ali radničko samoupravljanje je bilo na papiru. A kad upredimo, posle devedesete godine naši ljudi su uzgroženi do te mere, a tranzicija je, koliko ide ovih pet, šest godina, je faktički preko njihovih leđa. Mislimo da teret tranzicije nije pravilno raspoređen.»

Sociolog Srećko Mihajlović smatra da su radnici u Srbiji pomalo zaokupljeni boljim vremenima i platama od kojih se moglo pristojno živeti, ali da to nikako ne podrazumeva i njihovu želju za povratak u socijalizam i samoupravljanje:

«Naravno da bi mnogi želeli da u tom procesu nađu neke ideološke razloge i najčešće se pominje samoupravljanje. Moj utisak je da radnici nisu ni u vreme socijalizma bili nešto naročito vezani za samoupravljanje, a kamoli danas. Jednostavno, reč je o jednom, možemo komotno reći, klasnom buntu, jer za mnoge je ovo neizdržljiva siutuacija.»
  • 16x9 Image

    Branko Vučković

    Pre raspada bivše Jugoslavije objavljivao tekstove u beogradskim, zagrebačkim, skopskim i sarajevskim štampanim medijima. Od 1997. do kraja 2014. godine, radio je kao urednik, zamenik direktora i direktor programa Radio-televizije Kragujevac. Dopisnik je RSE od 1999. godine.

XS
SM
MD
LG