Dostupni linkovi

logo-print

Konflikt između modernog i tradicionalnog


Gošća Press kluba je doktor Jovanka Matić, komunikolog i istraživač u Institutu društvenih nauka.

RSE: Gospođo Matić, kad otvorite novine, šta prvo pomislite: ko stoji iza ove informacije ili one informacije, je li vam jasno?

MATIĆ: Ja moram da kažem da ja čitam novine na mnogo drugačiji način nego što obični čitaoci čitaju, jer jedan od poslova kojima se ja bavim jeste upravo analiza sadržaja medija. Ja sam u mom radu u Institutu društvenih nauka uradila nekoliko istraživačkih projekata koji se tiču načina na koji mediji predstavljaju našu društvenu stvarnost, tako da je to jedna moja profesionalna deformacija i ja već u glavi imam način na koji kodiram određene sadržaje, tako da uvek znam da prepoznam zašto se neke informacije plasiraju. Znači, ono čime ja baratam kao komunikolog u dodiru s medijskim sadržajem, jeste jedna ideja da su medijski proizvodi ustvari jedan konstrukt relanosti. Oni nisu nikakva slika, ogledalo u kome se društvo ogleda, nego je to jedan ljudski prozvod, proizvod novinara kao profesionalaca, koji mnogo više odražava sliku onoga koji drži to ogledalo nego što odražava sliku društva. Inače, u komunikologiji ta metafora o medijima kao ogledalu je davno razbijena, ona je prevaziđena i mediji se danas shvataju kao jedan agens u društvu koji, pre svega, proizvodi slike društva zato da bi se u društvu formirao nekakav konsenzus oko društvenih vrednosti itd. - tako da ja to uvek mogu da prepoznam.

RSE: Je li to o čemu govorite naš specijalitet ili je u celom svetu tako?

MATIĆ: Nije to naš specijalitet. Međutim, u čemu se naše društvo razlikuje od drugih jeste, pre svega, stabilnost poretka, stabilnost društvenog uređenja. U jednom zapadnom društvu - koje je stabilno društvo u smislu da su osnovni pravci razvoja, osnovne ekonomske političke strukture davno ustanovljeni, da su osnovne vrednosti jako široko prihvaćene - mediji odražavaju te neke vrednosti koje su dominantne u društvu, ali ih i neprestano afirmišu. A naše društvo je u jednom veoma specifičnom položaju u ovome trenutku zato što koda nas još uvek nije razrešen taj konflikt između dve glavne orijenatacije: modernizacijske i tradicionalističke. Mi od pada komunizma, od 1990. godine, imamo sukob u društvu oko toga da li će Srbija krenuti u pravcu modernizacije, u smislu da su glavni problemi transformacija društva, društvenih odnosa, društvenih struktura, ili će glavno pitanje biti stvaranje države, znači šta je naš državni okvir, koja je to država u okviru koje ćemo transformisati društvo.Te dve struje se neprestano bore između sebe. Imali smo prvo, znači, opsednutost državnim pitanjem devedestih, pa smo imali u vreme prve postmiloševićevske vlade taj jedan modernizacijski proces i orijentaciju ka modernizaciji - treba da menjamo društvo - a sada opet imamo jednu revitalizaciju tog tradicionalističkog koncepta. I mislim da smo sada u jednoj blokadi, da taj sukob nije jasno razrešen ni na jednu ni na drugu stranu.

RSE: A šta je uzrok toga što se vraćamo tom tradicinalističkom modelu?

MATIĆ: Nije taj koncept koji smo imali tokom devedestih potpuno pobeđen. Ostale su neke stvari, neke komponente tog sistema koje javnost prihvata kao dobre, a ono što je modernizacijski koncept, njegove prednosti nisu dobro shvaćene, tako da mi imamo borbu društvenih političkih snaga koje se, ustvari, bore između toga da oko jednog ili drugog koncepta ostvare većinski konsenzus. Ja sam nedavno radila jednu analizu o imidžu Evrope u medijima. To je jedno vrlo interesantno istraživanje, to je jedna tema koja nije kod nas prisutna. U Finskoj se održava jedna međunarodna konferencija na tu temu. To je bilo, znači, jedno namensko istraživanje. I posmatrala sam kakav je bio imidž Evrope koji su nudili naši mediji od ’90., pa naovamo. I vrlo su interesantni zaključci. Znači, ’90. godine mi prvi put u javnosti afirmišemo Evropu kao jedan poželjni model. Do tada smo mi bili ono nešto između, ni Istok ni Zapad, specifični, posebni itd. ’90. nam se, znači, kao u celoj Istočnoj Evropi, i preko medija i preko glavnih političkih snaga afirmiše ta slika Evrope kao naprednog, modernog društva, švedski standard itd. kao model demokratije. Ali je taj imidž, koji je tada promovisan preko medija koji su tada već bili kontrolisani i režimski medji preko glavnih medija, ustvari bio jedan alibi za ono što je nama poturano pod koncept Evrope - to je, pre svega, da je to nacionalna država, da je najvažnije stvoriti nacionalnu državu, to je bilo pitanje ono federacija, konfederacija, da li će svi Srbi živeti u jednoj državi: i drugo, kroz taj model Evrope, koji je bio jedan surogat, populizam je kod nas izjednačen s demokratijom. Znači, ono što je bila Miloševićeva politika kao populistička politika, antibirokratska revolucija, to je nama predstavljeno kao vrhunac vlasti koja je demokratska. Znači, demokratija nisu institucije, nije vladavina prava nego je to nekakva vlast koja odgovara na želje naroda, pa nam je ono što je bio potpuno kvazidemokratski sistem koji je kasnije prešao u otvoreni autoritarni i populistički nama predstavljen kao demokratski. I otuda u našoj javnosti još uvek ne postoji jasan model, jasna slika šta je to što moderna Srbija, država treba da bude. Onda smo, recimo, tokom rata imali jednu potpuno drugu sliku Evrope – Evrope kao neprijatelja. Evropa je za nas tada bila neprijatelj, neprijatelj Srba, srpske države, srpskog naroda i Evropa nam je predstavljena kao jedna velika sila koja ima hegemonističke interese, koja ima duple standarde, koja brani samo svoje interese, koja nije zainteresovana za razvoj Balkana, pogotovo ne za razvoj jedne moćne, nezavisne Srbije itd. I ta slika Evrope kao neprijateljski usmerene ka Srbiji, kao nečega što ima samo svoje uske interese, nam se stalno vraća. Evo sada imamo tu opet oživljavanje takve jedne slike Evrope. Naravno, posle pada Miloševića ta slika Evrope se drastično promenila, ali u poslednjem periodu - pratila sam, recimo, upravo period kada su suspendovani pregovori o asocijaciji pridruživanja Evropskoj uniji - u tim kriznim situacijama neprestano nam se vraćaju ti elementi starog imidža: Evropa nas kažnjava, Evropa je protiv Srbije, Evropa ima duple standarde, nama isporučuje ovo, a Hrvatskoj neki drugi odnos. Pri tome, ono što je pozitivno u tom imidžu Evrope, u medijskom, znači kako mediji predstavljaju razne te elemente imidža Evrope, Evropa nam se predstavlja kao pozitivna samo u tom smislu da ćemo mi imato pristup evropskim fondovima koji će omogućiti naš razvoj. A ideal tog modela društva koji je zasnovan na demokratskim institucijama, na vladavini prava, na verskoj toleranciji, na etničkoj toleranciji, to je nešto potpuno u pozadini. Znači, to su te neke vrednosti koje kod nas nikad nisu postale deo javne svesti i deo ideala kome mi treba da težimo. Zato ljudi stalno kažu: «Pa mi smo već Evropa», ne shvatajući u kom smislu mi nismo Evropa i u kom smislu to društvo treba da se transformiše da bi se približilo.

RSE: U kolikoj meri, recimo, Srpska radikalna stranka, koja je vrlo agresivna u izražavanju svojih stavova i ocena nekih događaja ili nekih ličnosti, doprinosi ustvari svemu tome, s obzirom da imaju jednu savršenu, besplatnu reklamu, s obzirom da nacionalna televizija prenosi zasedanja skupštinska, gde više nikog nema osim radikala, i oni imaju tu svoju retoriku koja je upravo ovo o čemu govorite? Koliko doprinosi to?

MATIĆ: Odgovor bih stavila u kontekst teorije o tome šta je ustvari uloga medija. Šta je ono što mediji u jednom demokratskom društvu treba da čine? Mediji imaju nekoliko uloga, sve su važne: jedna je da budu izvor informacija, jedna je da budu kontrolor vlasti, da budu pas čuvar demokratije, da budu mehanizam preko koga javnost kontroliše kako neki izabrani predstavnici u njegovo ime vrše vlast, jedna je da bude neki forum za javnu debatu, jedno polje u kome se različite društvene ideje sukobljavaju da bi se oko njih stvorio nekakav opšti društveni konsenzus. Naši mediji, takvi kakvi su danas, jedva da ispunjavaju tek ovu prvu ulogu na neki zadovoljavajući način, a ove druge dve uloge ispunjavaju veoma nekvalitetno ili ih uopšte ne ispunjavaju. Znači, problem odnosa prema Radikalnoj stranci je jedno pitanje koje nema odgovarajući značaj u medijskim sadržajima. Nedavno je bila ta velika neka konferencija Radikalne stranke u kojoj su se ponovo čule stare ideje – Karlovac, Virovitica itd. - i na pozitivan način govorilo se o srpskom nacionalizmu i o velikoj Srbiji. To je jedan koncept koji zaslužuje javnu raspravu. To je koncept koji je bio dominantan tokom devedesetih, koji je odbačen, mi smo svi shvatili da je ono što se desilo 5. oktobra bilo jedno opštenarodno odbacivanje takvog koncepta i politike koja je usmerena na ostvarivanje tog koncepta. Sada se, pre svega - ne toliko kroz političku sferu, jer nema više mogućnosti da kroz političku sferu Radikalna stranka plasira taj koncept, ona će to raditi verovatno na izborima, u izbornoj kampanji - kroz medijsku sferu, kroz taj medijski deo javne sfere ponovo revitalizuje i afirmiše taj koncept. Ja mislim da su mediji kao jedan važan društveni akter koji ne samo da ima odgovornost prema društvu - ne govorimo o tome, oni imaju dogovornost prema društvu u smislu razvoja demokratije, afirmisanja humanističkih vrednosti - nego pre svega kao akter koji ima veliku moć, koji ima jednu vrlo specifičnu moć koju nemaju drugi akteri u društvu. Znači, mediji kao akter sa tom nekom posebnom moći su upravo dužni da otvore jednu javnu raspravu o tome šta znači u ovom trenutku revitalizacija i ponovna refirmacija jednog takvog koncepta koji je doveo do katastrofalnih posledica u ovoj zemlji tokom devedesetih. I upravo to je ono što medijima nedostaje. Mediji su prošli kroz veoma tešku fazu u razvoju tokom devedesetih. Ono što mi danas imamo na medijskoj sceni - mi vidimo neke medije koji se razvijaju, neke koji jedva uspevaju da u ovoj eri komercijalizacije održe neki korak, neke koji po cenu ekonomskog siromaštva i nazadovanja uspevaju da održe nekekav kvalitet, profesionalni kvalitet, znači vrlo su raznoliki, ne možemo ih nikako ujednačiti, ali niko od njih nema to sagledavanje potrebe da su upravo to ona pitanja o kojima se mora otvoriti debata. I to sad stavljam u kontekst one priče o sukobu modernizacije i tradicionalizacije, koji je još uvek kod nas nerazrešen. Takva jedna politička ideja opet promoviše taj koncept tradicionalistički - moramo prvo formirati svoju državu, da li je naša država i Crna Gora, da li naša država i Kosovo, da li je naša država i Ogulin i Virovitica, pa ćemo onda kasnije misliti o tome koliko ljudi u ovoj zemlji umire od raka, da li smo mi najsiromašnija zemlja Evrope, zašto smo dotle stigli itd. Tu mediji ne ispunjavaju tu ulogu, a ja bih rekla da oni prosto nisu došli do te tačke razvoja da mogu tu ulogu da ostvaruju, jer u ovoj zemlji nema dobre medijske politike.

RSE: Ali imamo medije koji plasiraju govor mržnje. Ja sad upravo hoću da razgovaramo o slučaju potpredsednice Vlade Srbije, gospođe Dulić - Marković, gde čak i naslov može da bude govor mržnje. Recimo, u jednom broju „Kurira“ je pored njene fotografije bilo napisano „ustaški jatak“. Dakle, da li sme bilo koji medij da prenosi ono što je govor mržnje? Da li je kažnjivo?

MATĆ: Naravno da je govor mržnje kažnjiv. Međutim, govor mržnje je jedan teorijski problematičan koncept. Kada se govori o tome kako se boriti protiv govora mržanje - govor mržnje je zabranjen i međunarodnim pravom i domaćim zakonodavstvom - zagovornici javne sfere u kojoj nema govora mržnje nisu za kažnjavanje, oni kažu bolje je ući u komunikaciju i suprotstaviti se govoru mržnje argumentima. Čak i ako ovo nije govor mržnje - mislim da ne ulazim u to, to je pravničko pitanje - ovo je jedna uvreda, jedna kleveta, znači to je nešto što je veoma jasno. Postoji način da se to kazni kao uvreda i kleveta. Međutim, taj slučaj, slučaj jednog medija koji javno plasira uvrede i klevete na račun jedne osobe, nije važno što je ona potpredsednica Vlade, je za mene paradigmatičan u nekoliko aspekata. U njemu se prelama nekoliko karakteristika današnjeg srpskog društva. Pre svega, to je jedan ideološki rat koji se vodi na javnoj sceni između te dve struje koje sam pomenula, političkih projekata modernizacijskog i tradicionalističkog koji kod nas vode politizovani tabloidi. Tabloidi su nešto što postoji u svim liberalnim demokratijama, u svim razvijenim zemljama, i oni su jedna neizbežna posledica komercijalnog medijskog sistema. Naš medijski sistem je duopolni, on ima i tu komponentu komercijalnog. Znači, ne možemo izbeći da postoje tabloidi. Međutim, tabloidi su kod nas izrazito politizovani. To je njihova specifična karakteristika.

RSE: Oni su hibrid jedan.

MATIĆ: Tako je. I oni su pre svega glas, oni su taj javni glas te tradicionalističke struje, orijentacije tih političkih snaga koje hoće da afirmišu taj jedan koncept. To je sada, što bih ja nazvala, da se preko vlasti afirmiše kao nekakva treća Srbija. Nismo mi ni prva Srbija, ona Miloševićeva, nismo mi ni druga, ta neka alternativna, nezavisna, antiratna, antinacionalistička, Srbija Latinke Perović i Srbija Nataše Kandić, nego smo mi nešto svetsko a naše, mi smo nešto treće. Mislim da u vladi postoji jedna kampanja da se formuliše jedan koncept te neke treće Srbije koja jeste za Evropu, koja ima tu neku evropsku orijentaciju, da sarkastično kažem - prihvatamo da nas Evropa primi ali pod našim uslovima, mi hoćemo da budemo deo te neke Evropske zajednice koja ima svoje karaketristike i pristajemo da nas ona primi, ali samo kad mi odredimo uslove. Znači, tabloidi su jedan medijski glas jedne političke snage koja daje težinu tom konceptu državnom, nacionalnom, formiranja nacionalnih državnih okvira - prvo ćemo da stavorimo tu našu jaku državu, a onda ćemo da se bavimo drugim društvenim pitanjima. To je jedan fenomen, fenomen Srbije. Zašto su se oni pojavili? Prosto zato što je to bi način u trenutku kada je posle Miloševića u medijskoj sferi preovladao jedan drugi govor, jedna druga vrsta javnog govora, to je bio kanal kroz koji je mogao ponovo da se ubaci taj jedan populistički govor. Druga pojava o kojoj govori taj slučaj je naše neefikasno pravosuđe, pravosuđe koje je opterećno gomilom problema. Naravno da su uvreda i kleveta kažnjivo delo, ali pokrenuti ceo taj postupak je nešto jako sporo, boriti se protiv toga je kao skupljati prosuto perje. I najzad treći aspekt, koji mislim da je jako važan, je slabost i nerazvijenost našeg civilnog društva - medije ovdje uzimam takođe kao deo civilnog društva. U našem civilnom društvu još uvek ne postoje kanali, ne postoji svest da je celo civilno društvo, i svaki od nas pojedninačno, odgovorno za kvalitet javne sfere. Mi imamo jednu vrlo nekvalitetnu javnu sferu koja je zagađena, koja je kontaminirana i jezikom mržnje, i aferama i skandalima, nerešenim aferama i skandalima i prosto niko ne uzima to kao svoju odgovornost da je on dužan da se bori za čišćenje tih naslaga koje smo odavno dobili. Kod nas je to shvaćeno da je to nešto što smo nasledili, da je to nešto prirodno. Mi više nemamo taj etalon normalnosti kako ta sfera treba da izgleda, gde su granice prihvatljivog javnog govora. Kod nas su one pomerene i takvi ispadi više nisu eksces. A ja bih rekla da je to što je naša javna sfera danas takva ustvari ta pobeda i Radikalne stranke i celog tog nacionalističkog bloka koji su uneli takvu vrstu javnog govora nekada davno, a da mi nismo uspeli da taj kvalitet preobratimo, promenimo. Čak i u vreme prve postmiloševićevske vlasti su se političke snage unutar DOS-a borile na taj jedan neprihvatljiv način, raznim skandalima i aferama, iako su oni obećali tada, 2000. godine, da će oni uneti taj neki novi, moralni kvalitet u javnu sferu, u javnu komunikaciju. Naša javna komunikacija je vrlo zagađena i mediji, koji tu treba da se postave kao filter, da budu zaštita javnosti od te nekakve neetične komunikacije, to nisu, nego čak imamo jedan deo medija, to su ti tabloidi, koji upravo forsiraju takvu jednu vrstu govora.

RSE: Nedavno ste doktorirali - da uprostim naziv doktorske dizertacije: Izbori i mediji od 1990. do 2000. I šta ste ustanovili?

MATIĆ: To je priča ustvari o televiziji, kako je televizija tokom svih izbornih ciklusa u Srbiji predstavljala publici mogućnostoi izbora. I osnovni zaključak je da ako bismo slobodu komunikacija, ono što zovemo izborna komunikacija, kvalitet komunikacija - ono što je dužnost medija da biraču kao jednom racionalnom biću predstave sve moguće izbore koje on ima u trenutku kada glasa - uzeli kao merilo demokratičnosti i slobodnog i fer karakaktera izbora, da nijedan od naših izbora tokom devedesetih godina ne bi dobio tu kvalifikaciju. U tom pogledu naši izbori nisu bili ni slobodni, ni fer. Ja sam analizirala kako su glavni mediji, pre svega Državna televizija, a zatim i ti neki drugi koji su se pojavili kao relevantni, recimo Studio B jedne godine Televizija BK u nekom drugom izbornom ciklusu, predstavljali šta je to osnovna izborna dilema, osnovna ključna kontroverza oko koje birači treba da prelome svoju odluku. I zaključak jeste da se nikada gledaocima nije nudila prava slika tih izbora, nego im se kroz vesti, kroz ono što je slika ne samo izbora i izbornih učesnika nego i ostalih događaja u društvu koji naizgled nemaju nikakve veze s izborima, nudila takva slika sveta u kojima su samo poruke Miloševićeve partije bile smislene i izgledale kao odgovor na probleme, one probleme koje je kao glavne, opet, formulisala televizija.

RSE: Onda može da se postavi pitanje da li bi da se tako nije glavni medij postavljao uopšte Milošević dobijao na izborima.

MATIĆ: Naravno. To je vrlo važno pitanje. Još važnije je pitanje u tome što je upravo ta televizija, koja je bila najglasniji glas propagande Miloševićeve politike, bila tokom celih devedesetih jedina dostupna svim biračima, znači jedan deo birača je tokom cele decenije imao pristup samo toj jednoj interpretaciji izborne dileme. A ustvari je režim vrlo smišljeno onemogućavao pristup tih birača nekim drugim interpretacijama.

RSE: Imali smo ono „ušla kiša u koakcialni kabal“...

MATIĆ: Jeste, razne načine represije, suzbijanje uticaja tih alternativnih definicija stvarnosti.

RSE: Hvala vam lepa.
XS
SM
MD
LG