* * * * *
VUKSANOVIĆ: Upravo sam džogirajući razmišljala o fenomenu Guča i došla do zaključka da je dobro ne misliti o Guči zato što u ovoj zemlji svako ima neko mišljenje, bilo pozitivno, bilo negativno, a najmanji broj je onih koji o tome nemaju nikakvo mišljenje. Da počnemo od praznog terena - nemati nikakvo mišljenje o Guči, pa onda krenuti iz početka. Moje prvo sećanje na Guču seže nekoliko godina unatrag, kada sam mimo festival posetila to selo. Tada je selo bilo pusto. Imalo je jednu jedinu raskrsnicu u centru sela, sa spomenikom prvom trubaču, prvoj trubi na ovim prostorima.
Domaćini su nam govorili o tome da selo nema kapacitete, ni turističke, ni neke druge, da ugosti sve one koji su tada bili zainteresovani da posete festival. Na moje zaprepašćenje, iako je jedan broj intelektualaca žestoko kritikovao putem medija ili usmenom predajom, kako je to karakteristično za ovu kulturu, sam festival, on je sve više rastao u nekakav poseban, ne samo kulturni, već i društveni fenomen, da bi danas postalo "in", čak i za intelektualnu elitu, da poseti tu Guču, oseti nešto od te čulnosti koja je toliko karakteristična za Balkan i za Srbiju.
Sa muzičke tačke gledišta ne komuniciram sa tom vrstom muzike, a raspitujući se o tome došla sam do zaključka da ona i nema mnogo veze sa našom izvornom kulturnom tradicijom. U pitanju je jedna preglobalizacija, ali u svakom slučaju, uvoz kulture, tako da je Guča jedan eklektički, postmodernistički fenomen i zato ga možemo čitati kao fenomen jer nije u pitanju običan muzičko-scenski festival takmičarskog karaktera. Bilo mi je simpatično sve veće interesovanje stranaca za festival, i to ne bilo kojih. Konkretno znam da se mnogobrojni umetnici interesuju za festival u Guči. Nedavno je prijatelj jedne moje poznanice, koji je slikar iz Milana, insistirao da dođe na Guču, ne bi li osetio nešto od kulturnog fenomena. Pri tom je Guču identifikovao sa nama Srbima, imajući predrasudu, ili neku predstavu o tome, da je Guča jednako Srbija, a to je jednako roštilj, trbušni ples, razulareno sviranje trubača, igranje po stolovima i ona čuvena tri maskirana praseta u kadru, kojima smo se svi smejali.
Danas bi se reklo, obzirom da Guču podržava i Ministarstvo za kulturu Srbije, da je to jedan izbrendirani proizvod koji treba da plasira drugačiju sliku Srbije i koji utiče na podizanje rejtinga Srbije u svetu, obzirom na kreiranje novog imidža. U tom kontekstu pominju se obično dva festivala koji pretenduju da reprezentuju dva različita stila života, ili dve Srbije. Jedan je festival Exit, a drugi Guča. Te dve Srbije, odnosno ta dva brenda, govore o jednoj potencijalno šizoidnoj slici koju mi u domenu savremenog kulturnog života šaljemo svetu.
Kažu da je ove godine oko 400 hiljada ljudi posetilo Guču. Pri tom pretpostavljam da su tamo tražili nešto što ni sami ne znaju šta je. Guča je prevazišla sebe u smislu da je više i od društvenog i od kulturnog fenomena. Svi mnogo od nje očekuju, a zapravo niko ne zna šta ona pruža. Indikativno je takođe da se za ovogodišnju Guču vezuje i jedan ozbiljniji incident, a to je ubistvo koje se odgodilo tokom samog festivala, tako da je i crna hronika nešto što postaje obeležje ovog festivala i nekako i ide uz svu tu pompeznost neke čudne provenijencije. Ne bih mogla reći ni da je to izdanak neke ruralne kulture, niti neke prigradske. To je jednostavno jedan globalni fenomen, ali na jedan vrlo specifičan način.
Ove godine ozbiljnost samog festivala dolazi do izražaja i time što je sam premijer Koštunica posetio Guču i zatvorio festival. Čini mi se da je to medijski bilo daleko atraktivnije, nego samo takmičenje trubača, a čujem da su u programskom delu uvedene i neke sekcije koje su izvan žanra pleh muzike, ciganske, ili muzike koja podseća na Kusturičine filmove i koja nas je, kao takva, proslavila u svetu. To su nekakvi mali fešni ili možda parodija na tako nešto. Tako je Guča tacna za sve, ili sto gde ima mesta za sve, popularno rečeno voz, ona vrsta roštilja koja može da zadovolji apetit u svakom pogledu.
* * * *
ĐURIČIĆ: Guča?! Vidim jednu strašnu stvar koja me malo vrijeđa. Moram da zovem muzičare koji tamo učestvuju da pitam ko je za ovu godinu prva truba. Sponzorske novine i svi sponzorski mediji uglavnom slikaju koja se djevojka popela na sto i kolike su joj obline. Informišemo ljude o tome koliko smo volova stavili na ražanj, koliko je volova ispečeno, koliko je mesa i kupusa pojedeno, koliko je popijeno piva i špricera jer se utrkuju nove kompanije koje su čak ugrozile ugostiteljstvo u Beogradu jer možete po suncobranima da vidite gdje se koje pivo toči, a onog drugog nema. To je jedna katastrofa.
Guču pamtim kada sam bio mali. Čuo sam da postoji neki sabor u Guči. Mislio sam da je to neko mjesto gdje neke djevojke dolaze sa svojim tokama i svojim bogatstvom, pa se prikazuju da se bolje udaju, pa tu neko svira, možda neko opštonarodno veselje kojem nema kraja. Inače, ljudi sa ovih prostora imaju oblik zabave koji nije baš tako svojstven bilo gdje u svijetu. Ovdje postoje ljudi koji, dok se ne dogodi tragedija, ne znaju kraja zabavi. To je jedna mentalitetska stvar koja je prosto nevjerovatna. Novokomponovana politička opcija ljudi na ovom prostoru je počela tu Guču zloupotrebljavati.
Guča nije za stid. Guča je nešto tako lijepo i tako divno. Protiv Guče nemam ništa, već imam protiv onih koji od Guče žele da profitiraju i to u nekim jeftinim porivima koji meni nisu svojstveni. U posljednje vrijeme je opcija ultra lijevih, od centra na lijevo, da Exit bude brand Srbije, a svi oni od centra na desno, ultra desni, da brend Srbije bude Guča. Ni jedno ni drugo nije za brend Srbije. To je jednostavno jedan festival, kao što i u svim zemljama svijeta postoji neki ljetni festival, može da bude rok festival, a može da bude i folk. Pa i Nešvil ima svoj festival koji nije ni ultra lijevi ni ultra desni, niko se njime ne bavi politički.
Ono što mene strašno užasava u ovom trenutku je to da u sponzorskim novinama, konkretno Novostima, one su uvijek medijski sponzor, ne mogu da nađem od gologuzih djevojaka po stolovima i od informacija koliko se čega pojelo i popilo ko je bio koja truba ove godine. I ako prođe ta informacija, nije dovoljno jasna. Jedva čekam da se u Srbiji počnu davati lične karte krmadima, kravama, volovima, ovcama, pa da ne može svako da kolje stoku kada god hoće, da bi smo se hvalili koliko smo čega pojeli jer mi je više preko glave da idem po svijetu i da se razjašnjavam sa ljudima da sam ipak civilizovan čovjek jer ljudi ne mogu da vjeruju da mogu negdje da vide probodenu ovcu kako se okreće na ražnju. To civilizovani svijet više ne trpi.
Čini mi se da je Guča i sama muzika trube pod nekim patronatom pojedinih moćnika u datom trenutku, koji čak odlučuju ko će kada da pobijedi, kako će da pobjedi, zbog čega će da pobijedi. Tu je stvar završena. Poslije se možete buniti koliko god hoćete ali to ne važi. Mislim da Guča treba da ostane Guča, da mjesto Guča ostane nešto stvarno lijepo, da bude ponos ovog naroda na jedan divan način, a ne da se falimo kako su ljudi tamo sazidali pet apartmana i ugrijali jedno bure vode sa crijevom da bi se neko tuširao, a to su naplatili 10, 20 ili 35 eura, a nisu bili u stanju da stave dovoljno toaleta, pa Guča poslije fešte danima smrdi na urin.
Na posljednjoj Guči i na takmičarskoj večeri vidio sam našeg premijera koji je držao govor oko Guče, kao protiv bivšeg režima. Tonalitet, ne ulazim u riječi koje je gospodin izgovarao, mi je zvučao istovjetno kao miting protiv režima protiv kojeg smo se prije nekih petnaestak godina borili. Moram da priznam da je tu neko trebao da bude dobar savjetnik i da kaže - Molim vas gospodine ne možete više iz A-dura da govorite to i to jer je to previsoko i ljudi to shvataju kao takvo, već spustite oktavu za ton ili dva niže. Mislim da je to jako smiješno i mislim da je sasvim logična reakcija publike koja je političarima, koji su se tamo pojavili, zviždala.
Postoji desna varijanta nekih ljudi, koji su opozicija, i koji se bore za vlast, koji bi željeli da Guča ostane nešto sa kamom u ustima. To zveckanje ne podnosim. Vidio sam neke ljude iz organizacije i ostao sam užasnut kada sam vidio da imaju pušten mali nokat. Ti isti ljudi su prodali autorska prava Guče Njemcima. Interesuje me da li ova zemlja zna da je neko prodao autorska prava Guče strancima? Za mene je to nešto najstrašnije na svijetu. To je isto kao da sam donji veš prodao, a obukao farmerice na golo tijelo. To je katastrofa.
* * * *
ANTIĆ: Ovogodišnji sabor u Guči predstavlja nastavak jednog kontinuiteta rasta popularnosti ovog fenomena koji ni malo nije čudan, zato što u svakom pogledu daje sliku kulturne stvarnosti srpskog društva. Sabor u Guči je i ranije bio popularan. Ali on nije bio od strane države tretiran, ili se to bar nije videlo, kao neka vrsta nacionalnog brenda i nacionalnog mita. Taj sabor postoji oko 40 godina. U ovom trenutku se u širokim slojevima društva smatra jednim drevnim sborom koji predstavlja neku vrstu ogledala, jedne istorijske okosnice naše kulture. Naravno, to nije tako.
Sa druge strane taj sabor ima određenu popularnost na Zapadu i okuplja veliki broj ljudi, te polako ulazi u opticaj kao deo otvaranja Srbije prema svetu. Pošto se smatra da Srbija nije izgradila sopstvene brendove, ni kulturne ni privredne, to je to jedan način da se kroz turizam, kroz nekakav izvoz nekakvog kulturnog dobra, Srbija prikaže drugačije. Teško se prikazati drugačijim a da ne date malo sebe iz ranijih vremena. Sabor u Guči je po mnogo čemu slika jedne Srbije koja ima veliku želju da se modernizuje, ali ne zna kako to da učini.
Ono što neće naši kulturni poslanici otvoreno da kažu, bez obzira da li su pozitivno ili negativno nastrojeni prema Guči, to je da je Guča jedan fenomen koji nije samo vezan za Balkan. Te igre su oduvek fascinirale ljude. I u staroj Grčkoj su takve igre bile trenutak kada su prosto padale neke ograde i neke razlike koje su postojale u jednom društvu koje je bilo strogo deleno na svaki način. Nešto slično se dešava i kod nas. I u vreme vlade Zorana Đinđića Guča je imala na neki način vladinu podršku i posetu premijera, a ove godine je to bilo vrlo javno. Ono što je možda problem je što ne postoji nikakva poruka koju država i zvanična kulturna politika šalje preko sabora u Guči.
To je jedan veliki skup, jedan folkerski Vudstok, u kome je nekoliko dana sve dozvoljeno. Čitava Guča trešti od muzike, malo izvorne, malo i ne, malo turbo folk, malo tradicionalne, ali to sve manje i manje predstavlja ono originalno što je Guča bila u vreme kada je nastala i kasnije. S jedne strane to je loše, a s druge strane, naravno, to je i dobro jer polako privlači neke ljude, ne samo iz Srbije, već i iz okoline, ali se postavlja pitanje da li je to što Guča nudi samo po sebi dobro i da li treba neka zvanična kulturna politika, koju mi još uvijek, na žalost, ne možemo da prepoznamo kao smišljenu strategiju, da dobije svoj izraz i u jednom takvom skupu koji je možda najveći muzički događaj, pored Exita koji nije ni malo tradicionalan u Srbiji.
Exit je pokušavao prvih godina da ima i neku političku dimenziju, pa onda u situaciji koja je u demokratiji, da uvek prosek nadvlada, počinju da prave kompromise sa svim političkim strukturama i postali su isključivo muzički festival. Ne mislim da Guča treba da ima političku poruku, a ako bi je i imala, ne sumnjam da bi to bila poruka koju bi slao aktuelni ministar saobraćaja ili ministar kapitalnih investicija, pošto je u zapadnoj Srbiji to ministarstvo bilo uvek najpopularnije. Mislim da bi država, koja to delom i finansira, morala postepeno da da svoj uticaj, koji nije mali, da polako uzdiže srpsku kulturu i da je polako uljuđuje. Obzirom na činjenicu da sve takve manifestacije žive od profita, vrlo često se dogodi da tu, osim velikih, postmodernih Dionizija, nema ničega i da javnost samo posmatra koji je broj ljudi došao tamo i kako je neverovatan lumepraj bio, pa makar i po cenu da se dogodi ono što se dogodilo ove godine, a to je da neko bude ubijen.
U Srbiji uvek postoji problem nekog opšteg zakašnjenja. Kada su 1903. godine ubijeni poslednji Obrenovići, 107 ljudi je učestvovalo u zaveri. Kasnije je nekoliko stotina ljudi tvrdilo da je učestvovalo u zaveri. Narod je one koji su stvarno učestvovali u zaveri zvao zaverenici, a zaveritelji su bili oni koji su posle shvatili da su bili protiv režima. Nešto slično se i sada događa. Vojislav Koštunica je postao neka vrsta negativne Meke. Svako ko je mrzeo Slobodana Miloševića, a nije smeo javno to da kaže, sada tu mržnju trasira na Vojislava Koštunicu, koji je bio jedini čovek koji je uspeo da ga pobedi na izborima koji nisu bili ni malo fer, ni po njega, ni po veliku demokratsku opoziciju Srbije koju su oličavali Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, a koja je tada uspela da pobedi Miloševića. Nema razlike između Guče sada i Guče iz 2002. godine. Moramo da živimo sa time da postoje dve Srbije, i da to poštujemo, ali da se sa time ne mirimo.
Što se tiče Exita moram da kažem da obe Srbije, a to je ono što je paradoksalno, potiču iz istog kulturnog miljea. Sećam se vrlo dobro kada je na vlast došla Srpska radikalna stranka u Novom Sadu. Ljudi koji organizuju Exit nisu ni na trenutak razmišljali i dogovorili su se sa novim gradskim vlastima. Nisam protiv toga. Smatram da umetnost ne treba da bude zavisna od politike, iako postoje međusobni uticaji. Umetnost mora da gleda da bude iznad politike. Sa druge strane, nisam za to da se neko nazove Exitovac jer je levičar. U Srbiji je veliko pitanje ko su desničari, a ko levičari. Ovde su i liberalne demokrate levičari, što nigde u svetu nema, a levičari su i Radikali, što je neverovatno. Moje mišljenje je da je vrlo loše što se i Guča politizuje.
Mislim da država, ako već to finansira, treba da utiče da se to postepeno na neki način malo upristoji i da to postane jedno bezbedno mesto, a ne da se događa to što se događalo ove godine. Sa druge strane mislim da kritika radi kritike ne pomaže i čini mi se da ovde imamo mnogo ljudi koji su gradili karijeru na tome što su znali tačno da definišu šta im se ne dopada, a nisu nikada smeli da priznaju da im se suštinski ništa ne dopada.
VUKSANOVIĆ: Upravo sam džogirajući razmišljala o fenomenu Guča i došla do zaključka da je dobro ne misliti o Guči zato što u ovoj zemlji svako ima neko mišljenje, bilo pozitivno, bilo negativno, a najmanji broj je onih koji o tome nemaju nikakvo mišljenje. Da počnemo od praznog terena - nemati nikakvo mišljenje o Guči, pa onda krenuti iz početka. Moje prvo sećanje na Guču seže nekoliko godina unatrag, kada sam mimo festival posetila to selo. Tada je selo bilo pusto. Imalo je jednu jedinu raskrsnicu u centru sela, sa spomenikom prvom trubaču, prvoj trubi na ovim prostorima.
Domaćini su nam govorili o tome da selo nema kapacitete, ni turističke, ni neke druge, da ugosti sve one koji su tada bili zainteresovani da posete festival. Na moje zaprepašćenje, iako je jedan broj intelektualaca žestoko kritikovao putem medija ili usmenom predajom, kako je to karakteristično za ovu kulturu, sam festival, on je sve više rastao u nekakav poseban, ne samo kulturni, već i društveni fenomen, da bi danas postalo "in", čak i za intelektualnu elitu, da poseti tu Guču, oseti nešto od te čulnosti koja je toliko karakteristična za Balkan i za Srbiju.
Sa muzičke tačke gledišta ne komuniciram sa tom vrstom muzike, a raspitujući se o tome došla sam do zaključka da ona i nema mnogo veze sa našom izvornom kulturnom tradicijom. U pitanju je jedna preglobalizacija, ali u svakom slučaju, uvoz kulture, tako da je Guča jedan eklektički, postmodernistički fenomen i zato ga možemo čitati kao fenomen jer nije u pitanju običan muzičko-scenski festival takmičarskog karaktera. Bilo mi je simpatično sve veće interesovanje stranaca za festival, i to ne bilo kojih. Konkretno znam da se mnogobrojni umetnici interesuju za festival u Guči. Nedavno je prijatelj jedne moje poznanice, koji je slikar iz Milana, insistirao da dođe na Guču, ne bi li osetio nešto od kulturnog fenomena. Pri tom je Guču identifikovao sa nama Srbima, imajući predrasudu, ili neku predstavu o tome, da je Guča jednako Srbija, a to je jednako roštilj, trbušni ples, razulareno sviranje trubača, igranje po stolovima i ona čuvena tri maskirana praseta u kadru, kojima smo se svi smejali.
Danas bi se reklo, obzirom da Guču podržava i Ministarstvo za kulturu Srbije, da je to jedan izbrendirani proizvod koji treba da plasira drugačiju sliku Srbije i koji utiče na podizanje rejtinga Srbije u svetu, obzirom na kreiranje novog imidža. U tom kontekstu pominju se obično dva festivala koji pretenduju da reprezentuju dva različita stila života, ili dve Srbije. Jedan je festival Exit, a drugi Guča. Te dve Srbije, odnosno ta dva brenda, govore o jednoj potencijalno šizoidnoj slici koju mi u domenu savremenog kulturnog života šaljemo svetu.
Kažu da je ove godine oko 400 hiljada ljudi posetilo Guču. Pri tom pretpostavljam da su tamo tražili nešto što ni sami ne znaju šta je. Guča je prevazišla sebe u smislu da je više i od društvenog i od kulturnog fenomena. Svi mnogo od nje očekuju, a zapravo niko ne zna šta ona pruža. Indikativno je takođe da se za ovogodišnju Guču vezuje i jedan ozbiljniji incident, a to je ubistvo koje se odgodilo tokom samog festivala, tako da je i crna hronika nešto što postaje obeležje ovog festivala i nekako i ide uz svu tu pompeznost neke čudne provenijencije. Ne bih mogla reći ni da je to izdanak neke ruralne kulture, niti neke prigradske. To je jednostavno jedan globalni fenomen, ali na jedan vrlo specifičan način.
Ove godine ozbiljnost samog festivala dolazi do izražaja i time što je sam premijer Koštunica posetio Guču i zatvorio festival. Čini mi se da je to medijski bilo daleko atraktivnije, nego samo takmičenje trubača, a čujem da su u programskom delu uvedene i neke sekcije koje su izvan žanra pleh muzike, ciganske, ili muzike koja podseća na Kusturičine filmove i koja nas je, kao takva, proslavila u svetu. To su nekakvi mali fešni ili možda parodija na tako nešto. Tako je Guča tacna za sve, ili sto gde ima mesta za sve, popularno rečeno voz, ona vrsta roštilja koja može da zadovolji apetit u svakom pogledu.
* * * *
ĐURIČIĆ: Guča?! Vidim jednu strašnu stvar koja me malo vrijeđa. Moram da zovem muzičare koji tamo učestvuju da pitam ko je za ovu godinu prva truba. Sponzorske novine i svi sponzorski mediji uglavnom slikaju koja se djevojka popela na sto i kolike su joj obline. Informišemo ljude o tome koliko smo volova stavili na ražanj, koliko je volova ispečeno, koliko je mesa i kupusa pojedeno, koliko je popijeno piva i špricera jer se utrkuju nove kompanije koje su čak ugrozile ugostiteljstvo u Beogradu jer možete po suncobranima da vidite gdje se koje pivo toči, a onog drugog nema. To je jedna katastrofa.
Guču pamtim kada sam bio mali. Čuo sam da postoji neki sabor u Guči. Mislio sam da je to neko mjesto gdje neke djevojke dolaze sa svojim tokama i svojim bogatstvom, pa se prikazuju da se bolje udaju, pa tu neko svira, možda neko opštonarodno veselje kojem nema kraja. Inače, ljudi sa ovih prostora imaju oblik zabave koji nije baš tako svojstven bilo gdje u svijetu. Ovdje postoje ljudi koji, dok se ne dogodi tragedija, ne znaju kraja zabavi. To je jedna mentalitetska stvar koja je prosto nevjerovatna. Novokomponovana politička opcija ljudi na ovom prostoru je počela tu Guču zloupotrebljavati.
Guča nije za stid. Guča je nešto tako lijepo i tako divno. Protiv Guče nemam ništa, već imam protiv onih koji od Guče žele da profitiraju i to u nekim jeftinim porivima koji meni nisu svojstveni. U posljednje vrijeme je opcija ultra lijevih, od centra na lijevo, da Exit bude brand Srbije, a svi oni od centra na desno, ultra desni, da brend Srbije bude Guča. Ni jedno ni drugo nije za brend Srbije. To je jednostavno jedan festival, kao što i u svim zemljama svijeta postoji neki ljetni festival, može da bude rok festival, a može da bude i folk. Pa i Nešvil ima svoj festival koji nije ni ultra lijevi ni ultra desni, niko se njime ne bavi politički.
Ono što mene strašno užasava u ovom trenutku je to da u sponzorskim novinama, konkretno Novostima, one su uvijek medijski sponzor, ne mogu da nađem od gologuzih djevojaka po stolovima i od informacija koliko se čega pojelo i popilo ko je bio koja truba ove godine. I ako prođe ta informacija, nije dovoljno jasna. Jedva čekam da se u Srbiji počnu davati lične karte krmadima, kravama, volovima, ovcama, pa da ne može svako da kolje stoku kada god hoće, da bi smo se hvalili koliko smo čega pojeli jer mi je više preko glave da idem po svijetu i da se razjašnjavam sa ljudima da sam ipak civilizovan čovjek jer ljudi ne mogu da vjeruju da mogu negdje da vide probodenu ovcu kako se okreće na ražnju. To civilizovani svijet više ne trpi.
Čini mi se da je Guča i sama muzika trube pod nekim patronatom pojedinih moćnika u datom trenutku, koji čak odlučuju ko će kada da pobijedi, kako će da pobjedi, zbog čega će da pobijedi. Tu je stvar završena. Poslije se možete buniti koliko god hoćete ali to ne važi. Mislim da Guča treba da ostane Guča, da mjesto Guča ostane nešto stvarno lijepo, da bude ponos ovog naroda na jedan divan način, a ne da se falimo kako su ljudi tamo sazidali pet apartmana i ugrijali jedno bure vode sa crijevom da bi se neko tuširao, a to su naplatili 10, 20 ili 35 eura, a nisu bili u stanju da stave dovoljno toaleta, pa Guča poslije fešte danima smrdi na urin.
Na posljednjoj Guči i na takmičarskoj večeri vidio sam našeg premijera koji je držao govor oko Guče, kao protiv bivšeg režima. Tonalitet, ne ulazim u riječi koje je gospodin izgovarao, mi je zvučao istovjetno kao miting protiv režima protiv kojeg smo se prije nekih petnaestak godina borili. Moram da priznam da je tu neko trebao da bude dobar savjetnik i da kaže - Molim vas gospodine ne možete više iz A-dura da govorite to i to jer je to previsoko i ljudi to shvataju kao takvo, već spustite oktavu za ton ili dva niže. Mislim da je to jako smiješno i mislim da je sasvim logična reakcija publike koja je političarima, koji su se tamo pojavili, zviždala.
Postoji desna varijanta nekih ljudi, koji su opozicija, i koji se bore za vlast, koji bi željeli da Guča ostane nešto sa kamom u ustima. To zveckanje ne podnosim. Vidio sam neke ljude iz organizacije i ostao sam užasnut kada sam vidio da imaju pušten mali nokat. Ti isti ljudi su prodali autorska prava Guče Njemcima. Interesuje me da li ova zemlja zna da je neko prodao autorska prava Guče strancima? Za mene je to nešto najstrašnije na svijetu. To je isto kao da sam donji veš prodao, a obukao farmerice na golo tijelo. To je katastrofa.
* * * *
ANTIĆ: Ovogodišnji sabor u Guči predstavlja nastavak jednog kontinuiteta rasta popularnosti ovog fenomena koji ni malo nije čudan, zato što u svakom pogledu daje sliku kulturne stvarnosti srpskog društva. Sabor u Guči je i ranije bio popularan. Ali on nije bio od strane države tretiran, ili se to bar nije videlo, kao neka vrsta nacionalnog brenda i nacionalnog mita. Taj sabor postoji oko 40 godina. U ovom trenutku se u širokim slojevima društva smatra jednim drevnim sborom koji predstavlja neku vrstu ogledala, jedne istorijske okosnice naše kulture. Naravno, to nije tako.
Sa druge strane taj sabor ima određenu popularnost na Zapadu i okuplja veliki broj ljudi, te polako ulazi u opticaj kao deo otvaranja Srbije prema svetu. Pošto se smatra da Srbija nije izgradila sopstvene brendove, ni kulturne ni privredne, to je to jedan način da se kroz turizam, kroz nekakav izvoz nekakvog kulturnog dobra, Srbija prikaže drugačije. Teško se prikazati drugačijim a da ne date malo sebe iz ranijih vremena. Sabor u Guči je po mnogo čemu slika jedne Srbije koja ima veliku želju da se modernizuje, ali ne zna kako to da učini.
Ono što neće naši kulturni poslanici otvoreno da kažu, bez obzira da li su pozitivno ili negativno nastrojeni prema Guči, to je da je Guča jedan fenomen koji nije samo vezan za Balkan. Te igre su oduvek fascinirale ljude. I u staroj Grčkoj su takve igre bile trenutak kada su prosto padale neke ograde i neke razlike koje su postojale u jednom društvu koje je bilo strogo deleno na svaki način. Nešto slično se dešava i kod nas. I u vreme vlade Zorana Đinđića Guča je imala na neki način vladinu podršku i posetu premijera, a ove godine je to bilo vrlo javno. Ono što je možda problem je što ne postoji nikakva poruka koju država i zvanična kulturna politika šalje preko sabora u Guči.
To je jedan veliki skup, jedan folkerski Vudstok, u kome je nekoliko dana sve dozvoljeno. Čitava Guča trešti od muzike, malo izvorne, malo i ne, malo turbo folk, malo tradicionalne, ali to sve manje i manje predstavlja ono originalno što je Guča bila u vreme kada je nastala i kasnije. S jedne strane to je loše, a s druge strane, naravno, to je i dobro jer polako privlači neke ljude, ne samo iz Srbije, već i iz okoline, ali se postavlja pitanje da li je to što Guča nudi samo po sebi dobro i da li treba neka zvanična kulturna politika, koju mi još uvijek, na žalost, ne možemo da prepoznamo kao smišljenu strategiju, da dobije svoj izraz i u jednom takvom skupu koji je možda najveći muzički događaj, pored Exita koji nije ni malo tradicionalan u Srbiji.
Exit je pokušavao prvih godina da ima i neku političku dimenziju, pa onda u situaciji koja je u demokratiji, da uvek prosek nadvlada, počinju da prave kompromise sa svim političkim strukturama i postali su isključivo muzički festival. Ne mislim da Guča treba da ima političku poruku, a ako bi je i imala, ne sumnjam da bi to bila poruka koju bi slao aktuelni ministar saobraćaja ili ministar kapitalnih investicija, pošto je u zapadnoj Srbiji to ministarstvo bilo uvek najpopularnije. Mislim da bi država, koja to delom i finansira, morala postepeno da da svoj uticaj, koji nije mali, da polako uzdiže srpsku kulturu i da je polako uljuđuje. Obzirom na činjenicu da sve takve manifestacije žive od profita, vrlo često se dogodi da tu, osim velikih, postmodernih Dionizija, nema ničega i da javnost samo posmatra koji je broj ljudi došao tamo i kako je neverovatan lumepraj bio, pa makar i po cenu da se dogodi ono što se dogodilo ove godine, a to je da neko bude ubijen.
U Srbiji uvek postoji problem nekog opšteg zakašnjenja. Kada su 1903. godine ubijeni poslednji Obrenovići, 107 ljudi je učestvovalo u zaveri. Kasnije je nekoliko stotina ljudi tvrdilo da je učestvovalo u zaveri. Narod je one koji su stvarno učestvovali u zaveri zvao zaverenici, a zaveritelji su bili oni koji su posle shvatili da su bili protiv režima. Nešto slično se i sada događa. Vojislav Koštunica je postao neka vrsta negativne Meke. Svako ko je mrzeo Slobodana Miloševića, a nije smeo javno to da kaže, sada tu mržnju trasira na Vojislava Koštunicu, koji je bio jedini čovek koji je uspeo da ga pobedi na izborima koji nisu bili ni malo fer, ni po njega, ni po veliku demokratsku opoziciju Srbije koju su oličavali Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, a koja je tada uspela da pobedi Miloševića. Nema razlike između Guče sada i Guče iz 2002. godine. Moramo da živimo sa time da postoje dve Srbije, i da to poštujemo, ali da se sa time ne mirimo.
Što se tiče Exita moram da kažem da obe Srbije, a to je ono što je paradoksalno, potiču iz istog kulturnog miljea. Sećam se vrlo dobro kada je na vlast došla Srpska radikalna stranka u Novom Sadu. Ljudi koji organizuju Exit nisu ni na trenutak razmišljali i dogovorili su se sa novim gradskim vlastima. Nisam protiv toga. Smatram da umetnost ne treba da bude zavisna od politike, iako postoje međusobni uticaji. Umetnost mora da gleda da bude iznad politike. Sa druge strane, nisam za to da se neko nazove Exitovac jer je levičar. U Srbiji je veliko pitanje ko su desničari, a ko levičari. Ovde su i liberalne demokrate levičari, što nigde u svetu nema, a levičari su i Radikali, što je neverovatno. Moje mišljenje je da je vrlo loše što se i Guča politizuje.
Mislim da država, ako već to finansira, treba da utiče da se to postepeno na neki način malo upristoji i da to postane jedno bezbedno mesto, a ne da se događa to što se događalo ove godine. Sa druge strane mislim da kritika radi kritike ne pomaže i čini mi se da ovde imamo mnogo ljudi koji su gradili karijeru na tome što su znali tačno da definišu šta im se ne dopada, a nisu nikada smeli da priznaju da im se suštinski ništa ne dopada.