Dostupni linkovi

logo-print

Pet godina posle...


Stravične scene udara otetog aviona u zgradu svetskog trgovinskog centra u Njujorku nagovestile su, nažalost, da čovečanstvo i u 21. veku ulazi u veliku neizvesnost nakon prethodnog stoleća u kome su vođena dva svetska rata, najkrvavija u istoriji. Ovoga puta neprijatelj nisu ogromne vojske na otvorenom bojnom polju, već takoreći nevidljivi teroristi, što otežava borbu protiv njih. "Ovo je objava rata celom civilizovanom svetu.", bila je prva reakcija tadašnjeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera. "Terorizam uperen protiv naše zemlje neće uspeti.", kazao je američki predsednik Džordž Buš, koji je u trenutku napada bio u poseti jednoj školi na Floridi.

Međutim, 2.800 stradalih u napadima na SAD, među njima i 343 vatrogasca koji su pokušavali da spasu zaposlene u Svetskom trgovinskom centru, nisu jedine žrtve terorizma. Usledila je serija akcija islamskih ekstremista na Baliju u Indoneziji, Madridu, Londonu. Ratovima u Avganistanu i Iraku, kao posledica napada 11. septembra, ne nazire se kraj a time i broju stradalih. Suočena sa novom pretnjom, međunarodna zajednica, pre svega SAD i evropske zemlje, preduzele su niz mera u cilju suzbijanja terorizma. Američki predsednik Dzordz Buš:

"Pet godina nakon 11. septembra, da li smo bezbedniji? Odgovor je – da. Amerika je bezbednija. Bezbedniji smo jer smo preduzeli mere da zaštitimo svoju zemlju. Bezbedniji smo jer smo u ofanzivi protiv naših neprijatelja van granica. Bezbedniji smo zbog sposobnosti i žrtvovanja hrabrih Amerikanaca koji brane naš narod.”

Međutim, sve je više kritičara poteza američke administracije, počev od islamskih zemalja tradicionalnih saveznica SAD, kao što su Saudijska Arabija, Egipat, Turska, zatim članica Evropske unije, kao i u samoj zemlji. Opoziciona Demokratska stranka smatra da se Bušova administracija previše oslanja na vojnu silu ili pretnju silom, a veoma malo na diplomatiju. Demokratski senator Džozef Bajden smatra da je vojna intervencija u Avganistanu, odmah nakon napada 11. septembra, bila pravovremeni odgovor, što se ne može reći za invaziju na Irak. Po njegovom mišljenju, pretnje vojnom akcijom u rešavanju pitanja kao što su Bliski istok, nuklearni programi Irana i Severne Koreje, nisu osmišljeni potezi:

"Bušova administracija je na svaki od ovih izazova reagovala sa ograničenim setom poteza: vojna sila i promena režima, što je značilo pogrešnu borbu u pogrešno vreme, ne uspevši tako da okonča zadatak u Avganistanu, koji je svet jednodušno smatrao centralnim frontom u borbi protiv terorizma."

Međutim, pomoćnik američkog državnog sekretara Kolin Grafi ističe da je Avganistan upravo jedan od primera uspeha strategije SAD:



"Jedna od najurgentnijih potreba u borbi protiv terorizma jeste da se osigura da nema propalih država, jer takve zemlje omogućavaju teroristima plodno tle za širenje uticaja, organizovanje centara za obuku, uključujući i izvoz terorizma van granica. Jedan od naših prvih uspeha je transformacija Avganistana od nefunkcionalne države ka demokratiji na čijem razvoju zajedno radimo sa avganistanskim narodom i vladom. Od ostalih uspeha treba navesti hapšenje i izolaciju ključnih ličnosti Al Kaide, kao i prekidanje internacionalnih lanaca finansiranja terorizma."

Sličan je i stav avganistanskog predsednika Hamida Karzaija:

"Ako se podsetite 2001. godine – Al Kaida i talibanski režim su poraženi za manje od mesec i po dana. Uz snagu međunarodne zajednice, koja je intevenisala, na delu je bila i snažna želja avganistanskog naroda za promenom. Pet godina nakon toga vratilo se na svoja ognjišta 4,5 miliona avganistanskih izbeglica, deca su krenula u škole, održali smo parlamentarne i predsedničke izbore, doneli ustav, gradimo institucije, ekonomsko stanje se poboljšava, plate su veće."

Međutim, prilike nisu ni izbliza tako ružičaste. Centralna vlast u Kabulu zapravo kontroliše samo deo zemlje, dok na mnogim područjima vladaju lokalni ratni lideri, Talibani sve učestalije napadaju avganistanske i međunarodne snage. Analitičar Radija Slobodna Evropa Amin Tarzi:

“Jedanaesti septembar je većini Avganistanaca omogućio zbacivanje jarma Al Kaide i talibana. Prisustvo međunarodnih trupa i strane investicije davale su nadu. Međutim, Avganistan nije više uspešna priča kao što je to bilo prvih dve-tri godne nakon poraza talibana. Naravno da je postignuto dosta pozitivnih rezultata, ali su oni bačeni u zasenak izostanakom napretka u ključnim oblastima, kao što su sprečavanje sve rasprostranenije trgovine narkoticima, zatim problem u deljenju pravde, a pravda i bezbednost su povezani jedni sa drugima."



I dok se, po oceni britanskog "Ekonomista", Avganistan može tretirati kao delimičan uspeh, angažovanje SAD u Iraku je fijasko. Za 3,5 godine borbi i terorističkih napada svakog meseca gine nekoliko stotina ljudi, uključujući i stradalilh oko 2.600 američkih vojnika. Irak je tako postao front za okupljanje islamskih ekstremista iz celog sveta i istovremeno svojevrsni poligon za uvežbavanje ratnih veština. Istovremeno, nedavno poginuli lider Al Kaide u Iraku Abu Musab al Zarkavi uspeo je da serijom napada na većinske šiite, sukobe pobunjenika sa međunarodnim snagama, preokrene u okršaj sunita i šiita, pa Iraku preti opasnost od građanskog rata koji bi mogao voditi i raspadu zemlje, zaključuje Ekonomist. Sličan je i stav analitičara Valija Nasra koji ističe da u Iraku sada nije ključni sukob represivnih i snaga koje se zalažu za slobodu, vec je na delu staro neprijateljstvo između dve struje u islamu – šiitske i sunitske. Sa ovom ocenom se slaže i Entoni Kordesman, bivši analitičar u američkom Ministarstvu odbrane:

"Reč je pre svega o ideološkoj borbi unutar Islama, naročito na Bliskom istoku. SAD su zapravo na periferiji tog sukoba. Amerika se često opisuje kao ključna meta. Međutim, ovi ekstremistički pokreti ne teže da kontrolišu SAD već Islam i islamske zemlje, pre svega u arapskom svetu. Stoga je potpuno nerealno predviđati kada će se ova borba okončati."

Nakon što nije utvrđeno da Sadamov režim poseduje oružje za masovno uništvanje, što je bio povod za američku intervenciju, Bela kuća je potencirala da je on bio diktator i da Irak može da posluži kao model za razvoj demokratije i u drugim muslimanskim zemljama. Međutim, kritičari Bušove politike ističu da on primenjuje dvostruke standarde jer su Saudijska Arabija i Pakistan takođe autokratske države, ali pošto su američke saveznice, od njih se ne zahtevaju demokratske promene. Senator Džozef Bajden smatra da je preteranim naglaskom na upotrebu sile Amerika postala zapravo ranjivija:

"Koristeći američku moć, ova administracija i intelektualci koji je podržavaju misle da ćemo demonstracijom naše odlučnosti prisiliti neprijatelje da se pokore našoj volji zbog velikog šoka i strahopostovanja od gubitaka koje možemo da im nanesemo. Međutim, ima jedna mala prljava tajna u doktrini preventivnih udara – da je ona zapravo dovela do toga da su SAD sada manje bezbedne."

Bajden podseća da su Bušovi prethodnici vodili računa o valjanom balansu američke vojne, ekonomske i diplomatske moći. Na taj način su doprinele pobedi nad nacistima i Japancima u Drugom svetskom ratu i, kasnije, na kraju Hladnog rata. Po njegovom mišljenju, SAD ne treba da nameću demokratiju, kao što to sada čine u Iraku, već da pomognu razvoju institucija demokratije na način da omogući širenje poliitičkog pluralizma u skladu sa okolnostima date zemlje. Sličan je i stav Entonija Kordesmana:

"Jedan od najvećih problema sa kojim se suočavamo jeste stav na Zapadu da su njegove vrednosti univerzalne i da će ih prihvatiti narodi na Bliskom istoku, islamskom svetu, na Dalekom istokku. U tu zamku upadaju čak i protivnici rata protiv terorizma, kao što su članovi Demokratske stranke, pa čak i organizacije za zaštitu ljudskih prava. Međutim, to se neće desiti. Biće evolucije ka stvaranju zajedničkih vrednosti, biće više pluralizma, veće zabrinutosti za ekonomsku jednakost, za ljudska prava. Međutim još uvek postoji snažno izražen etnocentrizam, pa i ksenofobija. Činjenica je da često jedna kultura ne razume drugu i smatra da su njene vrednosti univerzalnije i da ih može nametati."



Dakle, osim vojnih operacija protiv terorista, izuzetno je važna i borba za pridobijanje većinskog islamskog sveta i na taj način izolacija islamskih ekstremista. Međutim, teroristički napadi u Londonu, koje su izvršili britanski muslimani, pokazali su da deo evropskih muslimana od oko dvadesetak miliona, koliko ih živi na starom kontinentu, nije zapravo prihvatio zemlje u kojima živi kao istinsku domovinu, već se okrenuo svojim korenima. Razloge za to treba svakako tražiti i u njihovoj često drugorazrednoj poziciji u društvu, nezaposlenosti.

U nastojanju da saseku terorističke aktivnosti, SAD i evropske zemlje posegnule su i za merama koje su diskutabilne sa stanovišta ljudskih prava. Tako je držanje osumnjičenih terorista u američkom zatvoru Gvantanamo na Kubi i postojanje tajnih zatvora CIA-e izazvao veliki odijum u javnosti, mada je Bela kuća to pravdala kao nužnost u otkrivanju i sprečavanju terorističkih akcija. Bušova administracija je negirala navode da je mučila zatvorenike, ističući da cilj ovih mera nije ograničavanje već zaštita slobode. Ministar odbrane Donald Ramsfeld:

"Bilo koja vrsta moralne ili intelektualne konfuzije ko je u pravu a ko nije može da oslabi moć slobodnih društava da istraju."

Britanski parlament je usvojio antiteroristički zakon koga mnogi nazivaju "orvelijanskim". Tako će svaki građanin imati dosje sa kompletnim podacima kao što su otisci prstiju, rožnjace, sadašnju i sve prethodne adrese na kojima je živeo. Gus Husein, ekspert sa londonske škole za ekonomske studije:

“Mi uspostavljamo infrastrukturu za društvo i državu koja sve nadgleda o kome su bivši komunistički režimi mogli samo da sanjaju. Malo je potrebno da se ovakva moć regularno zloupotrebljava."

Sličan je i stav generalnog sekretara UN Kofija Anana:

"Moramo da budemo oprezni da ne dovedemo u pitanje ljudska prava i građanske slobode u borbi protiv terorsta, jer bi im u tom slučaju prepustili pobedu koju ne bi sami mogli da ostvare."

Ključno je pitanje koliko će bitka protiv terorizma trajati i kakav će biti ishod. Džordž Buš je nedavno izjavio da je to odlučujuća ideološka bitka u 21. veku koja je na samim počecima. Terorizam još uvek prestavlja pretnju. Kako se ističe u komentaru britanskog Ekonomista, ako se kaže da su američke greške pojačale pretnju, to ne znači da su je i izazvale. Veoma je važno zapamtiti ko je koga napao pre pet godina. S druge strane, u islamskog svetu je postojalo nezadovoljstvo prema politici Zapada i pre terorističkih napada 11. septembra. Svet mora da teži uništenju Al Kaide, a pre svega ideje koju onu zastupa, ističe britanski dnevnik. Američki analitičar Entoni Kordesman:

"Suočavamo se sa rizikom da se ta borba proširi i ona se neće okončati brzo i jednostavno. Verovatno će se raditi o sukobu sa jednim pokretom u jednoj zemlji u određenom trenutku. Moramo da shvatimo da u svetu sa mnogo tenzija i jazova između bogatih i siromašnih, mnostva različitih kultura integrisanih u globalnu ekonomiju neka forma terorizma, ideološke pretnje, verovatno će stalno postojati u budućnosti. Svet nije došao do granice koja se može označiti kao kraj istorije u kome svi žive srećno. Svet se menja, a samim tim i pretnje. Dakle, ova civilizacija neće biti savršeno mesto, možda će biti nešto bolje nego sada, ali poboljšanja će biti spora i sve će se menjati evolutivno. I što god da se desi, jedna pretnja biće zamenjena drugom."

Američki predsednik Frenklin Ruzvelt je pokušao obodri naciju koja se tridesetih godina prošlog veka suočavala sa pogubnim efektima “velike ekonomske krize” kao i rastućim nacizmom u Nemačkoj, ističući da "jedino čega treba da se plašimo jeste sam strah".
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

XS
SM
MD
LG