Dostupni linkovi

logo-print

U begu od informacija...


Gost Press kluba je profesor Rajko Maksimović, kompozitor, donedavno profesor na Muzičkoj akademiji. Među svojim prijateljima je poznat po tome što ne čita novine, ne gleda televiziju i ne sluša radio.

RSE: Kako jedan intelektualac može da pobegne od informacija?

MAKSIMOVIĆ: Devedesetih sam bio samo u tim informacijama. Samo smo nešto gledali i slušali, išli u šetnje, protestovali. Tada sam puno pisao neke protestne članke za novine. Nije da sam zadovoljan sadašnjim stanjem, ali nekako mi se čini da se to malo izduvalo i vratio sam se svome poslu. Devedesetih godina nisam bio u svom poslu pošto nisam mogao da se koncentrišem na nešto ozbiljnije. Išao sam po tim protestima. Sada, kako se to završilo, vratio sam se svome poslu.

RSE: Sada ste mirniji, sretniji, zadovoljniji?

MAKSIMOVIĆ: Nisam zadovoljan opštom situacijom. Iako ne čitam novine, znam o čemu se radi. Tu i tamo nešto dopre do mene, ali neću više time da se bavim.

RSE: Bez obzira što ne čitate novine, ponekada izađu vaši tekstovi u Danas-u. Bunite se protiv onoga što nije građanski, što nije civilno, što nije demokratski, evropski?

MAKSIMOVIĆ: To je bio članak o alarmima. Smatram da su alarmi jedan teror. Oni i onako ne vrše svoju funkciju. Onaj ko hoće da ukrade, ukrašće i pored alarma. Postoje drugi načini zaštite, lavlje šape recimo. Ne može neko da teroriše okolinu, pogotovo kada on sam taj alarm i ne čuje jer stanuje tamo negde iza dva ćoška i ne čuje to zavijanje i jaukanje. To je necivilizovano i, koliko znam, u Evropi je to zabranjeno.

RSE: Šta kao Beograđanin vidite u Beogradu kao neko ogledalo necivilizovanosti?

MAKSIMOVIĆ: Mi baš nismo neki civilizovan narod. To se najbolje vidi u trolejbusu, ljudi se guraju i upadaju preko reda. Nema poštovanja drugih i svako gleda sebe da progura, a šta će biti sa drugima, nije ih briga. Mislim da je to odraz neke kulture, civilizacije ili domaćeg vaspitanja.

RSE: Da li vam smeta prljavština?

MAKSIMOVIĆ: Smeta. I pikavci u mom liftu. Ne pušim i počinjem da ne razumevam pušaće. Neka puši kada hoće u svom stanu, ali zašto baca pikavac u lift.

RSE: Kao mnogi Švajcarci, tako i vi, ne znate ni ko je predsednik države?

MAKSIMOVIĆ: Baš toliko daleko nisam otišao. To bi, verovatno, bio moj ideal. Znam i ko je predsednik i ko su ministri i ko je premijer. Nedavno sam čitao knjigu o Koštunici koja je dosta potresna. Mnoge stvari sam znao, a mnoge i nisam. To je knjiga „Koštunica - jedna politička karijera“, u kojoj su sabrane sve njegove izjave, članci i tekstovi.

RSE: A šta vam je tu potresno?

MAKSIMOVIĆ: Naročito ono Batićevo svedočenje na kraju. To je svedočenje iz prve ruke. On je bio njegov najbliži saradnik. Tu nema sumnje. To su stvari koje nismo znali. Nije to nikakav roman, nego sakupljeni dokumenti za poslednjih 10-15 godina, počevši od devedesete, šta je govorio, šta je izjavljivao, šta je obećavao, a šta je posle tri dana ili više drugo rekao, suprotno, šta je uradio ili šta nije uradio. Batićevo svedočenje se odnosi na njihovu saradnju, još dok je Batić bio u njegovoj stranci, na niz stvari koje je Batić doživeo pored njega. Onda se distancirao i osnovao svoju stranku. Naročito je potresno to što postoje nagoveštaji da je Koštunica instaliran od strane UDBE. Prisustvovao sam njegovom otcepljenju od Demokratske stranke, bio sam u Domu sindikata kada je proglašena njegova stranka. Načelno sam u početku to i podržavao. Bio sam za Objedinjenu demokratsku opoziciju, DEPOS, čemu Demokratska stranka, za čudo, nije prišla. Onda se pojavilo krilo DS za DEPOS. To je bio Koštunica. Dva meseca nakon toga, posle Vidovdanskog sabora, polovinom jula u Domu sindikata to krilo Demokratske stranke za DEPOS promovisano je u novu partiju, Demokratsku stranku Srbije, na čelu sa Koštunicom. Podržavao sam udruživanje opozicije jer sam smatrao da jedino udružena opozicija može nešto da učini. Na žalost, to se nikada nije desilo. Nedavno sam čuo te verzije i nagoveštaje da je tu stranku osnovala UDBA i Milošević. Napisao sam tri knjige. Jedna je baš bila posvećena protestima. Upravo je sada desetogodišnjica protesta 1996/1997 zbog krađe izbora. Pitali su tada Koštunicu zašto nije na protestima. Rekao je da ga nisu zvali. A ko je mene zvao? Bio sam svakog dana i pre podne i posle podne, i sa studentima i sa građanstvom. Neki njegovi članovi su bili, ali nije bilo njega da povede svoje članstvo.

RSE: Sećate se svega što se dešavalo u Miloševićevom vremenu, bili ste vrlo informisani i učesnik svih tih građanskih protesta. Zašto danas nećete da čujete ni jednu informaciju?

MAKSIMOVIĆ: Nije da neću. Sve svoje vreme provodim u nečem drugom. U muzici uglavnom. Priređujem svoje partiture i bukvalno radim po 15 sati dnevno. Nisam stizao ni da odem na Savu da se kupam.

RSE: Koliko smo daleko od Evrope?

MAKSIMOVIĆ: Zavisi. Nije na meni da to procenjujem. Prošle godine sam bio malo u Francuskoj, u jednom malom gradiću, vrlo lepom, ali ne mogu da kažem da on predstavlja Evropu. Bio sam i na aerodromu Šarla de Gola. To jeste Evropa, to jeste gužva. Odavno nisam bio u Evropi.

RSE: Da li smo mi, po vama, kandidati za Evropu?

MAKSIMOVIĆ: Ako su kandidati Bugarska i Rumunija, onda treba da budemo i mi. Mi smo još uvek ispred njih. U Bugarskoj sam bio prošle godine. Decenijama smo bili za njih nedostižna meta.

RSE: Ne samo za njih, ali za sve stare socijalističke zemlje.

MAKSIMOVIĆ: Tako je. Mađarska nas je odavno prešišala. Oni su srednja Evropa, kao i Češka i Slovačka, u kojima nikada nisam bio. Bugarska i Rumunija sigurno su iza nas po svemu. Mislim da bi trebalo jedanput da stignemo u Evropu, ali prvo mora narod da se upristoji, verovatno nekim kaznama. Kada kola stanu na semaforu, onaj prvi mora da stane točkovima na pešački prelaz. To bi trebalo kažnjavati, i to najstrožije. Stari ljudi ne smeju da pređu ulicu, iako vide da je zeleno, dok mu onaj prvi brunda motorom na pola metra od njihovih nogu.

RSE: Sada ćemo da dobijemo jedan jako strog zakon o saobraćaju.

MAKSIMOVIĆ: To bi trebalo.

RSE: Kako gledate na sadašnju vlast u Beogradu? Vidite li da nešto radi u korist građana, u korist grada?

MAKSIMOVIĆ: Vidim da dosta rade. Dosta ulica se asfaltira, popravlja. Mnoge su ulice zbog toga zatvorene. Dok se to radi, mi obično psujemo, a kada se završi, onda uživamo kada idemo po mekanom.

RSE: Neki kažu da je to samo šminka i da se ništa korenito ne dešava.

MAKSIMOVIĆ: To ne bih rekao. Nisam stručan, niti sam se bavio time. Ne znam ni šta znači šminkanje. Ako šminkanje znači to što sam video kod mene na Vračaru, da se obnavljaju fasade na nekoliko zgrada, pa to i treba da se radi. Naše su fasade dotrajale. Moja zgrada nije farbana ni krečena verovatno 60 godina, koliko postoji. To treba da se radi. Tako se radi i u svetu. Neke zgrade su zaista predivne.

RSE: Kada odete na koncert, uglavnom vidite istu publiku. To je neki stariji građanski Beograd, ili studenti Akademije, ili neki mlađi svet. Imam utisak da jako malo ljudi prati to što se dešava na muzičkoj sceni.

MAKSIMOVIĆ: Verovatno je tako. Znam koje ljude srećem, ali oni nisu sva publika. Mnogi su mi nepoznati. Verovatno je to isti krug ljudi.

RSE: Imamo li nekog kompozitora danas koji bi mogao da bude slavan kao Mokranjac ili Hristić, da ostane za buduće generacije?

MAKSIMOVIĆ: Sigurno da imamo. Mi imamo jako dobre kompozitore. Što se tiče slavnosti, ni taj veliki Mokranjac, koji je zbilja jedan klasik, u svetu nije poznat. Tu nešto fali, i to ogromno fali, da se naša muzika, na neki način, plasira na svetsko tržište. Mokranjčeva Liturgija je najbolja liturgija uopšte, bolja od liturgije Čajkovskog. U Mokranjčevićevoj liturgiji nema slabe tačke. Kod Čajkovskog ima, ima sjajnih mesta, ali ima i slabih. Svojevremeno, Hristićeva Ohridska legenda je izvođena po Evropi, ne mnogo, ali nije totalno nepoznat. Izdavane su i ploče, ali bi moglo više. Ne smemo zaboraviti ni Konjovića, ni Ljubicu Marić, koja je nedavno umrla. Imamo ih zbilja dosta.

RSE: Bili ste zaokupljeni istorijskim ličnostima. Imate kompozicije o caru Lazaru i Njegošu. Kakva je to preokupacija?

MAKSIMOVIĆ: Daleke 1963. godine bio sam na postdiplomskim studijama. Majka mi je umrla 1960. godine i na neki način mi je ostavila u amanet jednu knjigu koju za njenog života nisam bio pročitao. To je knjiga „Kada su živi zavidjeli mrtvima“, Milorada Panića Surepa. Kada sam izišao iz vojske, 1962. godine, tu knjigu sam počeo da čitam i oduševila me. Toliko je to bilo strašno vreme da je bilo bolje biti mrtav, nego živ. Samo patnja i nesreća. To su bili autentični zapisi iz naše duboke prošlosti XII, XIII, XIV i XV vek sa Turcima i pod Turcima. Bilo je i gladi i kuge i pustošenja i zemljotresa. Ta knjiga me je potresla. Našao sam nekoliko malih fragmenata koji svi zajedno staju na jednu stranu. Daleke 1963. godine sam to komponovao. Prva dva stava su bila prolog i glad, zatim Turci, nesreća koja predstoji, Lazareva beseda pred kosovski boj, sam kosovski boj i epilog. Sedamdesetih godina sam se bavio madrigalima, autentičnim zapisima koje je sakupio Đorđe Trifunović u knjizi „Iz tmine pojanje“. To je XV i XVI vek, vreme kada su cvetali talijanski madrigali, Monteverdi i drugi. Pokušao sam da napravim neke ćirilićne madrigale sa našeg prostora, sa našim tekstovima. To je prilično uspelo. Posle toga je nastala Buna protiv dahija. To je bilo 1977. godine. Takođe slučajno. Jedan čovek me pitao da li radim nešto ozbiljno. Rekao sam da ne radim. Nabacio mi je tu temu. Uzeo sam pesmu Filipa Višnjića, Početak bune protiv Dahija, i rodilo se nekoliko ideja. Za manje od godinu dana sam je uradio. Buna protiv dahija je izvođena prvi put te godine kada sam je i završio. Posle nekoliko godina je predložena za BEMUS. Pesmu je izvodio Hor i orkestar Radio-televizije. Međutim, organizatori BEMUS-a su tu nešto predvideli jer su upravo oni odredili da se izvodi Sluga Jernej, Nikole Hercigonje, sa Horom i orkestrom Radio-televizije i nisu mogli izvoditi dve stvari, a obe su opsežne. Onda se probalo sa Krsmancem, Horom Branko Krsmanović. Zovu se amaterski hor, mada su vrlo kvalitetni. Bio sam skeptičan. Darinka Matić Marović, kakav je entuzijasta, uradila je to fantastično. Dirigovao je Danon. Bukvalno sam bio oduševljen njihovim izgaranjem i zauzimanjem i rekao sam im da je sledeća kompozicija njihova. Upravo sam započinjao Njegošev testament. Vida Ognjenović je svojevremeno postavila na scenu Gorski vijenac. Organizovao sam neku muziku. Bio sam na premijeri i uzeo sam program koji su priredili zajedno Mihiz i Matija Bečković. Pisali su nešto o Gorskom vijencu i tu su citirali Isidoru Sekulić koja citira Njegošev testament. Tekst je sjajan. Moja prva reakcija je bila da je tekst divan, ali šteta što ne može komponovati. Nekoliko puta sam počinjao da ga komponujem, ali nije išlo. Posle dve-tri odjedanput se otkačilo i krenulo i ispalo je nešto najspontanije i najbolje.

RSE: Srećete li svoje bivše studente, ili su se rasuli po svetu?

MAKSIMOVIĆ: Verovatno su se mnogi rasuli. Pre mesec i po dana, u dogovoru sa jednim mojim dragim studentom, on, jedan njegov drugar iz gimnazije i ja smo išli po manastirima. Vozio sam auto, a njih dvojica su bili posada. Išli smo u Studenicu. Bio sam nekoliko puta u Studenici, ali ovaj put smo išli pešice, uzbrdo, u Savinu isposnicu. Da sam znao, ne bih nikada išao jer je to bilo toliko naporno, sat i po uz brdo bez prestanka, ali nisam se pokajao. To je nešto fantastično. To je jedna litica visoka 500 metara, bukvalno vertikalna i tu, u jednoj rupi, je sazidan on. Ja sam sebe gore jedva doneo. Pitao sam se ko je gore nosio sav taj građevinski materijal. Išli smo i u Gradac, Sopoćane, Žiću.

RSE: Kako žive muzičari?

MAKSIMOVIĆ: Nedavno je jedna studentkinja od nas sa odseka došla iz Čikaga sa dvoje dece. Živi u Americi već 10-15 godina. Ovde su joj roditelji. Dopisujemo se elektronskom poštom. Nekoliko ih je u Americi i više ne dolaze ovamo. Žive kako ko. Oni najbolji dođu na Akademiju za asistente, a kasnije odu u docente i profesore. I ja sam imao takav život i ne mogu da se požalim.

RSE: Da li ste ikada požalili što niste uzeli nešto praktičnije da studirate?

MAKSIMOVIĆ: Dok sam bio u gimnaziji, dobro mi je išla matematika. Otac je bio profesor na Arhitekturi. Dobro sam crtao i znalo se da ću da idem na arhitekturu. Vrlo kasno sam počeo da sviram klavir, a pogotovo da komponujem. Pred kraj gimnazije sam shvatio da me ipak vuče ta kompozicija. Kada bih sada procenjivao to što sam onda imao, ne bih ni po čemu rekao da je taj dečko bio za kompoziciju. Završivši maturu, upisao sam matematiku, samo da ne bih otišao u vojsku, da bih se stigao kvalifikovati za prijemni, da bih završio srednju muzičku školu koju sam počeo vrlo kasno. Tri godine sam „izgubio“ studirajući matematiku i filozofiju, da bih imao indeks, da ne moram u vojsku. Posle tri godine sam primljen na Akademiju za kompoziciju. Čini mi se da danas ne bih primio nikoga na osnovu onoga što su primili mene.
XS
SM
MD
LG