Dostupni linkovi

logo-print

Hipokrizija - nova vrsta religije...


* * * *

RAJIĆ: Kada govorimo o licemerju, možemo govoriti o njemu u svetu, možemo govoriti o njemu kod nas. Na žalost, poslednjih 15 – 20 godina veoma veliki deo etičkih vrednosti se raspao, bilo građanskih, socijalističkih ili kvazi-socijalističkih.

To licemerje možemo naći u politici, u privredi, u kulturi, u obrazovanju, u praktično svim oblastima društvenog života. Toga je uvek bilo, ali je taj problem sada daleko veći i obimniji nego ranije. Mnogi se više ni ne stide da licemerje čak i javno iznesu.

Mislim da je kod nas najveće licemerje bilo u političkom životu devedesetih godina za vreme Miloševića, sa ogromnim pričama o radničkoj klasi i naciji, a istovremenim drastičnim uništavanjem te iste radničke klase i nacije. Ali i posle toga je mnogo toga ostalo. Nemojmo zaboraviti da je pokojni Zoran Đinđić rekao da ko hoće moral, neka ide u crkvu, neka se ne bavi politikom, suprotno od onoga što bi trebalo da bude. Da ne govorim o ovim savremenim političarima. Imamo njihovu veliku priču o odgovornosti i istovremeno praktično potpuni nedostatak odgovornosti, pozivanje na zakon, a istovremeno potpuno zanemarivanje zakona. Ali kada se Predrag Marković pravi važan da ni jedna Skupština nije usvojila ovoliko zakona kao ova, nije spreman da kaže koliko se ti zakoni sprovode i šta je sa onima koji su već usvojeni.

U privredi imamo vrlo često licemerje. Sa jedne strane se govori o potrebi privrednog razvoja, o tome da mi nešto podižemo, da se otvaraju nova radna mesta, ali se u privatnim razgovorima isključivo, ili skoro isključivo, priča o tome koliko je ko zaradio i čitava se stvar svodi na profit. U kulturi se veoma mnogo govori o nacionalnoj kulturi, ali se onda više para daje na izgradnju novih crkava, nego što se daje na zaštitu bilo kakvih kulturnih spomenika. U obrazovanju se govori o nacionalnim interesima, a dinar se ne daje na obrazovanje odraslih i na ukidanje nepismenosti, bilo obične ili funkcionalne. Tako možemo ići od oblasti do oblasti. Na fakultetima se stalno govori o tome da mi postojimo zbog studenata, da škole postoje zbog učenika, a u suštini na fakultetima postojimo zbog naših tezgi, naših karijera, sujeta i ne znam čega još, a studenti su, po pravilu, poslednja rupa na svirali.

Naravno da ima brojnih i značajnih izuzetaka. Činjenica je da se nešto promenilo, a to je da se sve manji broj ljudi ne stidi toga da se ponaša licemerno, a jedan broj ljudi čak više i ne krije da se ponaša licemerno. Oni su prešli na onu drugu stranu i govore isključivo o profitu, ili isključivo o svojim interesima. Tragedija je kada ni to malo osećanja stida, koje nas tera u licemerno ponašanje, više ne postoji. Tako jedan profesor govori da nam neki projekt ne treba jer od njega imaju interesa samo studenti, a mi nemamo nikakvu korist od njega, pri čemu misli da mi profesori nemamo ništa od toga.

Verovatno će se to jednog dana izmeniti, ali nisam baš ubeđen da će ta promena tako brzo doći nakon ovog drastičnog propadanja etičkih vrednosti koje su se kod nas odigrale kao poledica rata, a na Zapadu kao posledica drastične komercijalizacije svega, kada se praktično sve preračunava isključivo u materijalnu vrednost.

Ako posmatramo ono što se trenutno zbiva na teritoriji Palestine, možemo videti savršen primer licemerju u međunarodnoj politici i najpreciznije licemerje u ponašanju SAD-a. S jedne strane sebe proglašavaju borcem za ljudska prava u celom svetu, a s druge strane dozvoljavaju i aktivno potpomažu ono, što se sada već, u ovom trenutku, može nazvati izraelskim genocidom nad Palestincima. Ono što Izrael, kao država, i izraelska vlada, kao vlada te države, čine Palestincima, potpuno je nesagledivo u odnosu na ono što je Miloševićeva vlada činila Albancima na Kosovu, a SAD samo šalje dodatno oružje, umesto da ih zaustavi u tome.

Istovremeno imamo i kod nas jedno veliko licemerno ponašanje naših političara. Koštunica ćuti, kao što i uvek ćuti. Boris Tadić je ipak malo više podržao Izrael nego što sam očekivao da će to učiniti zbog svoga oca koji je predsednik srpsko-jevrejskog društva, zbog izraelskih investicija, zbog toga da se ne zameri Evropskoj uniji. Vuk Drašković najveću krivicu svaljuje na Palestince, a Izrael, praktično, oslobađa krivice. Političari ćute jer se nadaju da će, ako ubedimo svet da smo mi paćenici, kao i Jevreji, svet podržati naše stavove i progledati nam kroz prste zbog svih naših nepodobština iz devedesetih godina. Neki ćute jer im je tako lakše. Neki ćute jer se boje da će ih neko optužiti za antisemitizam. Neko zato što će Izraelci ovde prestati da investiraju. A sve vreme govore o tome kako nije dobro koristiti nasilje.

Stvorena je jedan atmosfera u kojoj su ljudi vrlo lako spremni da govore sasvim suprotno od onoga što misle, povodeći se za nekim oportunizmima. Nema tu neke velike razlike u stavu. Jedino to što takav stav SAD-a, ili neke druge moćne države, može da dovede do katastrofalnih posledica, a ovde može samo da dovede do toga da se malo stidimo nekih ljudi koje srećemo na ulicama.

Niko od nas ne mora da bude licemeran. Svi sami biramo da li ćemo se ponašati na ovakav ili onakav način. Za nas koji radimo u prosveti ostaje jedna stvar koje se uvek moramo setiti. Mi smo u velikoj meri uzor za one kojima držimo nastavu, za one sasvim male, u osnovnoj školi u velikoj meri, a za studente u mnogo manjoj meri jer dolaze već formirani kao ljudske ličnosti kada mi počnemo da im držimo nastavu. Smatram da je ključna stvar koju moramo činiti, ako želimo da izbegnemo da im budemo negativni uzor, to da im iskreno i otvoreno govorimo ono što smatramo da je ispravno, da priznamo da nešto ne znamo, ili da ne znamo dovoljno dobro, ako nam postave pitanje pa ne umemo da odgovorimo. Da budemo korektni na ispitu i korektni u ponašanju. Drugačije ponašanje se kreće negde između licemernog ponašanja, zloupotrebe službenog položaja i nesavesnog vršenja svoga posla, ali to je jako teško u jednoj sredini koja je u velikoj meri zasnovana na odnosima moći, sujeti i mnogo čega drugog.

Možemo pokušati bar da izbegnemo da na veću jedan drugog podržavamo, a onda po hodnicima međusobno da se ogovaramo. Niko od nas ne mora da bude licemeran. Svi sami biramo da li ćemo se ponašati na ovakav ili onakav način.

* * * *

POPOVIĆ: Bojim se da je hipokrizija odraz stanja savremenog sveta, ne samo srpskog društva. Trka za profitom, trka protiv vremena, jedan opšti stav da je neophodno po svaku cenu ne zamerati se, da je neophodno, bez obzira na moralne konsekvence toga, završiti neki posao, dovela nas je do toga da sva društva, manje ili više, od ovog problema pate. Mislim da su geografske širine ili dužine u celoj ovoj priči potpuno nevažne. Mislim da je nevažno i društveno uređenje kroz vekove, od priče o carevom novom odelu, preko svih mogućih država i društvenih uređenja koja su vladala, a u krajnjoj liniji i preko komunizma do današnjeg dana. Hipokrizija je uvek bila prisutna u znatnoj meri.

Ne mislim da je srpsko društvo danas po tome preterano specifično. Mislim da smo se manje ili više svi navikli. Koliko se puta svakome od nas desilo da nam osoba, koja prema nama ne izražava silno prijateljstvo, pruža silnu podršku, a samo par metara, ili par minuta nakon te silne podrške, u razgovoru sa nekim drugim izražava sasvim drugačije stavove.

Sećam se više razgovora sa pojedinim crnogorskim zvaničnicima u tadašnjoj zajedničkoj državi, koji su, ničim isprovocirani, počeli da liju gorke suze nad sudbinom Kosova i Metohije, udarajući se u prsa i glasno naričući. Pri svakom mom pokušaju da im objasnim da njihovi stavovi o eventualnoj nezavisnosti Crne Gore direktno pomažu odlasku Kosova i Metohije iz tadašnje državne zajednice, ljudi su se zaklinjali, pošto su sada morali da objasne svoju silnu ljubav prema Kosovu, kako oni nisu za razdvajanje Srbije i Crne Gore. Ti razgovori su vođeni u Beogradu. Kasnije bi se ti ljudi pojavljivali u crnogorskoj javnosti sa najstrašnijim separatističkim stavovima. Kada bi se kasnije sreli, opet bi me gledali kao da se ništa nije dogodilo i pričali opet istu priču, ničim isprovocirani, o gorkoj sudbini srpstva i tragedije na Kosovu i Metohiji.

Takvih stvari ima svuda, nema ih samo u politici i političkom životu. Mislim da je svako od nas, u svom profesionalnom životu, mogao sa takvim stvarima da se sretne. Moj utisak je, da što se ide ka višim položajima ili višim lestvicama unutar društva, količina hipokrizije čak i raste. To su one silne količine solidarisanja i vojvodisanja, nezameranja, koje kao rezultat obično nemaju ništa.

Najbolji dokaz za ovu tvrdnju da što se više ide ka nekoj vrsti elite da je i količina hipokrizije sve veća i veća su izbori za direktora naučnih instituta u Srbiji, a mogao sam da budem svedok tih izbora.

Strogo po zakonu direktore naučnih instituta predlaže naučno veće instituta. Ministar nakon toga daje saglasnost za njihov izbor, a upravni odbor instituta ih formalno bira. Ako nekoga naučno veće predloži, on može da bude odbačen od strane ministra i upravnog obora, ili prihvaćen. Ali ni ministar, ni upravni odbor, ne mogu da nametnu ni jednog svog kandidata ili nekog drugog. U principu, uvek dajem suglasnost na kandidate koje predloži naučno veće jer računam da ljudi najbolje znaju kakvi su direktori njima potrebni, najbolje se međusobno poznaju i znaju ko je najbolji među njima. U najmanje deset naučnih instituta u kojima su provedeni izbori i procedura izbora, desilo se da stignu predlozi naučnog veća, koji su ponekada čak i jednoglasni, a da onda prokuljaju anonimna ili potpisana pisma sa tih instituta o kandidatima koji su predloženi u kojima su oni najstrašnije blaćeni.

Mnogi potpisnici tih pisama su zahtevali razgovor sa mnom, zahtevali da ne dam, kao ministar, suglasnost. Na moje jednostavno pitanje da li su sve to o čemu pišu, ili govore, ili o okolnosti o kojima govore a koji ukazuju na to da oni ne bi trebali da budu direktori, iznosili u raspravama na svojim naučnim većima. Odgovor je uvek bio ne.

Sociološki je potpuno neverovatno gledati ozbiljne ljude, ljude u godinama, doktore nauka, svetski priznate naučnike kako neslaganje sa nečijom kandidaturom na mesto direktora u jednom, pri tom demokratskom, društvu nisu u stanju javno da iznesu i na samim naučnim većima ćute, ili da čak hvale ličnost kandidata da bi onda u ministarstvu pokušali da rade protiv njega.

Nisam siguran, kao ni sa korupcijom, da je bitku protiv hipokrizije moguće dobiti do kraja i da li je moguće smanjiti količinu hipokrizije. Verovatno da jeste. Nadam se da će možda mlađe generacije biti dovoljne hrabre i dovoljno mudre da mnogo češće govore istinu, ma koliko ona bila neprijatna, nego što je to bio slučaj sa mojom ili starijim generacijama. To je nada koja u meni tinja, a vreme će pokazati da li je ta nada s razlogom ili bez razloga.

* * * *

TURAJLIĆ: Hipokrizija je sasvim sigurno jedna od dramatičnih bolesti ovoga društva. Nismo naučili da stvari zovemo svojim imenom iz različitih razloga. Nekada i zbog toga što je lakše nikome se ne zamerati. Mislim da je to ključna stvar. Lakše je ogovarati na sve moguće načine, iza leđa podsmevati se, bilo šta, samo ne reći u lice jer će to izazvati niz nekih potencijalnih problema, ne zna se ni kakvih.

To dovodi do neverovatnih situacija u kojim uopšte ne može da se uspostavi bilo kakav dijalog. Za dijalog je potrebno sučeljavanje mišljenja, a sučeljavanje mišljenja podrazumeva da ljudi o nečem ozbiljno razmišljaju, a onda i da stanu iza tih svojih argumenata. Da bi se stalo iza argumenata, potrebna je ozbiljnost.

Čak i na običnom ljudskom planu, gde apsolutno nema nekog velikog uloga u smislu ostvarivanje neke karijere, ili nekih negativnih posledica, ljudi nerado govore ono što misle ili ljudi nerado misle. Oni tako nekako lepršavo i lako žive. Govorim o intelektualcima, čija bi obaveza bila da misle i da premišljaju. Čini im se da je najbolje preko svega preći i reći da to nije tako strašno. Mi uopšte nemamo naviku da sagledamo realnost.

Najnormalniji razgovor sa bilo kojim kolegom u četiri oka će se svesti na to kako su programi katastrofalni i kako ništa nije modernizovano, kako se niko ne trudi. Nema načina da se bilo ko od njih natera da to izgovori na javnoj sceni.

Nema nikakve odgovornosti za tu neizgovorenu reč.

Onda se to prostire na širem planu na kome sve prolazi pored nas. Pođite gradom. Pogledajte na šta liče novo popločane ulice. To je sve poispadalo. Niko se ne uzbuđuje, niko se ne obazire, a vama se čini da se neko podsmeva u svemu tome. Nas se to ne tiče.

Ne znam gde da se okrenem. Sada smo kao svi zaprepašćeni zbog onoga što je rekao Artisari, a nije prvi put da je to rečeno. Nije tačno da pregovaračima to nije rečeno. Rečeno je već više puta. Potpuno je logično da svako mora da snosi posledice onoga što se u njegovo ime dešavalo i što nije bio u stanju da spreči. Ne razumem čemu ti izlivi neke histerije i nekog prenemaganja, da su svi nešto preneraženi. Čime smo preneraženi? Valjda je bilo jasno da ćemo snositi posledice svega onoga što se desilo.

U ovoj zemlji se smatra da je potpuno dozvoljeno ne činiti ništa i da to sve može da ostane nekažnjeno. Svi mi to negde guramo pod tepih, sve mi to nećemo da primetimo, sve će to negde da nestane. Ako dovoljno dugo držimo glavu u pesku, sve će biti u najboljem redu i ništa se neće desiti. To je ceh koji danas plaćamo na svim poljima. Ništa nije dobro, ništa nije rešeno, ništa nije urađeno i sve je samo pitanje hoće li neko o tome progovoriti, ili ćemo svi, iz raznih sitnih razlog i interesa, ćutati i onda se ponovo iznenaditi kada nam kroz tri-četiri godine neko kaže da moramo da snosimo posledice za ono što se desilo. U naše ime se dešavaju još uvek strašne stvari. Zašto mi na njih ne reagujemo? To je jako teško reći.

Skoro da je priča toliko beznadežna da i ne znam kako se priča na tu temu. Nekako mi se čini da mi svi koji o tome neprekidno govorimo postajemo dosadni. Niko neće da sluša. Definitivno imam osećaj da kada se negde pojavim i nešto progovorim odmah sledi negodovanje što ću opet o nečem da pričam. Onda si kažete kako više nećete, možda će neko drugi, a niko drugi se ne javi.

Ne znam. To je jedno duboko bolesno društvo koga ne znam. Ne znam ni kako se leči, ni odakle počinje da se leči, ni kako se iz svega toga izlazi. Nisam po prirodi pesimista, ali ima li nade, ima li nekoga koji može zaista da pokrene nešto na toj javnoj sceni, da nešto kaže? Javna je sramota za sve te javne ćutaće, za sve te koji klimaju glavom i kao slažu se, pa se onda posle čude. Makar neka sankcija, makar neka kolektivna kazna, makar nešto što će dovesti do toga da se stide.

Gde je taj univerzitet da se oglasi. Da sada izostavimo što ne ispunjava svoju ulogu u obrazovnom smislu. Koja je njegova uloga u društvu? Da li je on taj koji treba da zauzme stav po pitanju ispostavljanja nekih osnovnih moralnih vrednosti u ovom društvu?

Da on ne misli da je možda odgovoran za to ćutanje jer ako univerzitet ćuti, ako intelektualna elita u ovoj zemlji ćuti i pušta da sve prolazi, onda je pitanje ko će progovoriti i ko će biti kriv za ono što nam se dogodilo, za ono što nam se događa i za ono što će nam se desiti.

Iskreno da kažem, nisam sigurna da znam odgovor na ta pitanja i kako bi to čovek mogao da pokrene sa mrtve tačke. Da vrišti, da urla, da zapomaže? Šta je zapravo to što treba uraditi pa da kažete da ovo stvarno više ne može, nešto se tu mora činiti. Nešto sam malo bez teksta, bez reči, bez nade, a to mi nije karakteristika.
XS
SM
MD
LG