Dostupni linkovi

logo-print

Priznanje za dušu grada


Gordana SANDIC – HADIHASANOVIC, Slavica PIJETLOVIC

Među njima je bio i Stipo Demirović, najstariji kovač ovog gradića u zapadnoj Bosni, inače poznatog po kovačima i kosama koje kuju. Na dodjeli priznanja Stipo je rekao:

«Ovdje sam rođen i ovo je moja gruda. Ovo je Mrkonjić Grad Bosne ponosne. Jedna livada, ako je od jedne trave, ona ne valja. Ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska - nego sviju nas.»

Govor kovača Stipe Demirovića izazvao je pažnju mnogih, pa i naše redakcije. Stoga smo ovog osamdesetosmogodišnjaka zamolili za razgovor, u kojem Stipo kaže:

«1918. sam rođen, još, možebiti, na koncu Austro-Ugarske. U Mrkonjiću sam i rođen, i moja porodica je tuj u Mrkonjiću rođena - i tako starina ta ostala, od tih Demirovića. Učio sam zanat, radio sam u kovača - ja i moj brat, Vinko pokojni - u našemu zanatu. Nekada je to bio vrlo dobar zanat koji je, recimo, kako ono kažu ’crne ruke, bijela pogača’. Narod je najviše se zanimao poljoprivredom, kosio je - svaki grm ’obalazio’ je, što se kaže, našom kosom. Danas su kosačice prevladale, ali narod nema ni stoke više, to je sve ostavilo, napustilo i prešlo u gradove. Apsolutno neće omladina ni da se bavi ’so’ tim. Ja ne znam čemu ovo sve vodi ovako, razumite. A možem kazati po pitanju našega zanata da on je, možebiti, ima 250 do 300 godina tu, jer po starim, po nekim pričanjima da su kose davno se radile, pošto su ljudi nalazili neđe gore, navrh naših dubrava, u jelaku, u gronglama, kosu koja nema ruba na sebi. Po svemu tome, ocjena je da je imala 250 do 300 godina.»

Kosa «varcarka” je bila najpoznatija kosa na prostoru bivše Jugoslavije ali i mnogo dalje. Ime joj potiče od Varcar Vakufa, kako se nekada zvao Mrkonjić Grad, u kojem su kovači stvarali ovu britku i nelomljivu kosu:

«Mi smo ih pravili od tih takijeh materijala koji imaju u sebi sastojak ugljika, silicija, mangana i fosfora i sumpora. To se zna koliko ugljika nosi i tako smo narađivali, jer ako nema u sebi snage, ne može sjeći. Nosili su ljudi da vide kakav je to alat, kakva je to kosa da siječe tako - u Sloveniju i štokuda. Još teče malo materijala. Više nisu u stanju ti ljudi da narede. Ima sada još, osto Ahmo Zonić, on je u Mrkonjiću, ima, razumite, Buhići, oni su otišli tamo u Petrovac, Osman.»

Stipo Demirović žali što zanat polako nestaje:

«To je došlo sada na ’minimus’ i ništa, taj naš zanat, da je svak napustio. Nema narod ni blaga, omladina neće ni da radi. Pa šta, ne znamo to kako može i postojati, samo vidimo da će ova zemlja propasti od korova. Više nema poljoprivrednika. To je sve zaraslo u žbunje i zarasće još i gore - i naše oranice koje su se orale. Više nema od toga koristi niko. Pa, ne znamo na šta ovo vodi.»

Pamti Stipo ratove i bune, godine gladi i patnje, ali nekako najteže mu pada posljednji rat u BiH. U Mrkonjić Gradu je bio sve do 1995. godine:

“I konačno sam onda mor’o napustiti od ludi’ ljudi, šta ću. Tako svi ljudi pošteni radili k’o i ja, ko se mog’o izbaviti da se mani belaja i kijameta. Sve je čovjek račun’o neće li se smiriti, neće li ludorija stati. Ali ludorija vavik gora i gora svaki dan bila. Evo, vidimo sad do šta smo došli svi skupa ovako. Možem reći u korist toga svega da se ne bojim nikoga, glavno je sačuvati obraz – a ko ga je ukalj’o, kaljav će mu vavik biti, i do smrti.”

Stipo je danas penzioner, ali rado se vraća “zanatu crnih ruku i bijele pogače”, kako sam kaže:

“Radim više nego ikakav mladić. Evo, znaju komšije - da mi se svi čude kako radim. Ja nekada dojdem da bi se i potek’o.”

Stipo Demirović, najstariji kovač u Varcar Vakufu ili Mrkonjić Gradu, i dalje održava kovački zanat, koji će “do dana današnjega obavijati krugom tajnovitog majstorstva mnoga koljena”, kako je napisao književnik Ivan Lovrenović, ili “prenositi tradiciju kose varcarke - munje pripitomljene.”
XS
SM
MD
LG