Dostupni linkovi

logo-print

Ovo je zatišje pred buru...


Gost Press kluba je Zoran Sekulić, glavni i odgovorni urednik agencije FONET.

RSE: Vratili ste se pre dvadesetak dana iz Izraela. Rat je već bio počeo. Kako je to izgledalo?

SEKULIĆ: Već je rat uveliko besneo i neka druga nedelja sukoba je bila u toku, kada je grupa od petnaestak urednika evropskih medija boravila u Izraelu četiri dana. Vođeni su razgovori sa ključnim ljudima u izraelskoj vladi, u Ministarstvu spoljnih poslova i u Tel Avivu i u Jerusalemu. Poslednjeg dana boravka išli smo u posetu Haifi, spletom okolnosti, pošto je Haifa na 18 kilometara od libanske granice. Grad je u to vreme bio potpuno pust. Našli smo se u obilasku razrušenih delova grada u momentu kada su počele da padaju rakete. Neposredno posle obilaska jedne od razrušenih zgrada bili smo u poseti nekom dečjem vrtiću u improvizovanom tržnom centru i nismo čuli sirene kada su rakete počele da padaju na grad. Ispostavilo se da je u roku od nekoliko minuta na Haifu palo 16 raketa, a četiri od njih u neposrednoj blizini tog tržnog centra. Bilo je neprijatno. Rat se osetio u punoj snazi. Podsetilo me to na ono vreme bombardovanja Beograda, iako je kontekst bio potpuno drugačiji. Bilo mi je jasno, i sada mi je jasno, uprkos što je primirje na sceni, da je ta priča daleko od nekog raspleta i da je konflikt između Izraela i Hezbalaha, sa Libanom kao kolateralnom štetom, deo jedne mnogo kompleksnije blisko-istočne priče i da ona na razne načina i u raznim modalitetima traje već decenijama. Nisam siguran da je ovo situacija koja će doneti neku trajnu stabilnost, ali svaki prekid vatre, pa makar trajao i jedan dan, je dragocen. Videli ste za nepunih mesec dana kolika su razaranja i koliko je bilo žrtava na obe strane.

RSE: Kako tumačite to da svake godine u avgustu svi voditelji i urednici političkih emisija odu na odmor, a dešavaju se takve stvari? U Beogradu ni na jednom elektronskom mediju nismo imali nijednu emisiju o tome zašto je došlo do tog rata i koje su posledice. Nismo imali ni emisiju o terorizmu. Fokus, emisija Televizije Zagreb, je napravila reportažu o ubijenim Srbima u Dvoru na Uni. Imali su i intervju sa Atifom Dudakovićem. Iz Beograda se direktno uključivao u emisiju Žarko Korać. Mi to sve nemamo. Ništa nas ne interesuje što su teme koje traže šira objašnjenja od običnih dnevnih vesti.

SEKULIĆ: Postoji nekoliko mogućih odgovora na ovo pitanje. Bojim se da ni jedan nije bog zna kako pozitivan po našu medijsku scenu. Rekao bih da neko pravo medijsko tržište u Srbiji još nije profunkcionisalo. Imamo samo neke pokušaje i začetke tržišta i to pre svega u sferi elektronskih medija. Generalno, naši urednici i glavni urednici ne razmišljaju na način koji, s jedne strane korespondira s javnim interesom, a s druge strane korespondira sa nekim poslovnim interesom. Još se dobrim delom živi u nekom prošlom vremenu i u nekom mentalnom sklopu budžetskog novinarstva. Naše novinarstvo, što se tiče nekih profesionalnih karakteristika, je proteklih petnaestak godina zapravo u velikoj meri posrnulo. Kako god bilo vreme bivše Jugoslavije, ipak su osamdesete godine bile godine kada je permanentno dolazilo do sve veće profesionalizacije u našim medijima. Čini mi se da je raspadom države i početkom ratova novinarstvo poraženo, ne samo u moralnom i političkom smislu, nego i u profesionalnom. Dobar deo urednika od imena, dobar deo novinara mlađe i srednje generacije, koji je taman uhvatio neku svoju ozbiljnu putanju u novinarstvu, je bio zaustavljen u svom razvoju, a mlada generacija novinara, koja je počela da ulazi u redakciju devedesetih godina, ako je bila reč o državnim redakcijama, nije se bavila novinarstvom, nego se bavila govorom mržnje i propagandom. A ako su odlazili u redakcije koje nisu bile pod kontrolom Miloševićeve vlasti, onda su se, pre svega, borili za opstanak jer su te redakcije gledale da sastave kraj s krajem i da ljudi koji u njima rade sačuvaju živu glavu. Njihovom profesionalnom obukom i osposobljavanjem se niko ozbiljno nije bavio. Onda je došlo vreme tranzicije koje je prilično kontraverzno po raznim osnovama, ne samo ekonomski i socijalno, nego i u političkom smislu. Čovek ima utisak da se Srbija proteklih šest godina kreće korak napred, korak nazad, a ponekad i dva koraka nazad i da to sve ide mnogo sporije, mučnije, bolnije i delikatnije nego što se očekivalo. Medijska scena je ušla u sferu normativnog regulisanja. Taj proces nije potpuno završen. Još je puno lutanja. Mi, novinari i redakcije u Srbiji u celini, i dalje tražimo neki jasan, čvrst, profesionalni kurs i identitet.

RSE: Pre 12 godina je počela da radi agencija FONET. I kod vas i u BETI je počeo da radi kadar iz nekadašnjeg TANJUG-a.

SEKULIĆ: TANJUG, kakav god bio u onim decenijama komunizma posle Drugog svetskog rata, osamdesetih godina ušao je u fazu izrazite profesionalizacije jer su se pojavile generacije mlađih ljudi, obrazovanih, sa znanjem stranih jezika i poznavanjem novih tehnologija. U drugoj polovini osamdesetih godina on je bio agencija koja je u onim uslovima iz godine u godinu osvajala slobodu, ali i sticalala vrlo ozbiljnu profesionalnu reputaciju, ne samo na domaćem planu, nego i u svetu. Na žalost, početkom devedesetih godina, kada su krenule da duvaju ratne trube na svim stranama, ni TANJUG nije zaobiđen. U jednom trenutku 1992. godine u njemu više nisu postojali elementarni i profesionalni uslovi da se čovek normalno bavi novinarstvom. Koliko mi je poznato, od 1992. do 1996. godine, iz TANJUG-a je otišlo 200 novinara. To su oni ljudi koji su trebali da budu budućnost te agencije, a spletom raznih okolnosti iz te grupacije ljudi nastale su dve agencije - FONET i BETA 1994. godine. Mi smo devedesetih godina, na neki način, spasili čast agencijskog novinarstva u Srbiji. Kada bi me neko pitao kako bih sumirao ovih 12 godina, rekao bih - da sam znao šta me čeka u pokušaju da pravimo novinsku agenciju, to verovatno 1994. godine ne bih ni lud uradio, a da to nisam uradio, verovatno sebi ne bih nikada oprostio.

RSE: Šta je tu toliko teško?

SEKULIĆ: Tu postoje dve faze. Jedna je od 1994. godine do promene vlasti 2000. godine. Ova druga faza traje od 5. oktobra 2000. godine do danas. One se bitno razlikuju. U onoj prvoj fazi bukvalno smo živeli u permanentnoj neizvesnosti - i produkcijskoj i poslovnoj i finansijskoj i statusnoj i političkoj. Onih prvih godina sam bukvalno nosio celu našu firmu, što se papirologije tiče, u jednoj maloj torbi, kao da sam poštar, jer nisam imao poverenja da ostavim to u firmi. Plašio sam se da će ući jednog dana neki šumar i sve nas najuriti napolje. Cela grupacija nezavisnih medija, bez obzira kakav nam je bio domet i uticaj, bila je stalni remetilački faktor u odnosu na onu ratno-huškačku mašineriju koja je funkcionisala u medijima pod kontrolom vlasti. Ono što je naš najveći doprinos u profesionalnom i medijskom smislu je to što smo smanjili meru prećutkivanja. U ono vreme ste u glavnim medijima imali nekoliko drastičnih problema. Jedan od njih je bio govor mržnje i ratna propaganda, a drugi problem je bio masovno prećutkivanje ključnih stvari. Čini mi se da smo meru tih važnih događaja devedesetih i dramatičnih događaja, koje bi vlasti u ono vreme rado prećutale, sveli na neku manju meru. Naravno, bili smo pod finansijskim pritiscima. Išlo se na iscrpljivanje i na to da se mi naprosto ugasimo. U ono vreme bombardovanja smo bili i pod direktnim političkim pritiskom, kao i u godini koja je usledila posle toga, za koju mislim da je bila godina otvorene diktature odlazeće vlasti i da smo mi, ljudi iz medija, koji nismo bili pod njihovom kontrolom, dosta teško, drastično i dramatično preživeli. Posle 5. oktobra stvari su se promenile na nekoj psihološkoj ravni. Nismo imali utisak da više radimo u neprijateljskom okruženju. Nismo imali utisak ni da radimo u prijateljskom okruženju. Nismo ni onda imali taj utisak, a nemamo ga ni danas. Ni ne očekujem neko prijateljsko okruženje, već neki normalan ambijent u kojem ćemo moći da radimo naš posao onako kako mislimo da treba i da preuzmemo odgovornost, i profesionalnu i poslovnu, za taj rad, i kada radimo dobro i kada ne radimo dobro, i da položimo račune i javnosti i našim korisnicima za sve što smo radili. Rekao bih da je druga pozitivna, presudna, stvar koje se desila za agenciju koja počiva na principima samo-finansiranja, kao što je FONET, to da ima što više pretplatnika. Stvari su se promenile u pozitivnom smislu posle promena 2000. godine u toliko što se povećao broj naših pretplatnika i što su se među korisnike naših servisa vesti, u svim formatima, uključile i redakcije koje su nazivane i definisane kao državne, provladine, paradržavne i slično, koje devedesetih, ne da nisu htele da rade sa nama, nego nisu htele ni da znaju da postojimo. Mi smo danas, što se toga tiče, u situaciji da među korisnicima imamo redakcije koje su navijači Zvezde, navijači Partizana i navijači Budućnosti i ne arbitriram o stvarima uređivačke politike naših korisnika. To je njihova stvar. Ako oni procenjuju, kako god da su uređivački orjentisani, da ono što mi radimo njima treba, da su spremni to da objave onako kako to propisuju pravila profesije i ako su, što je strašno važno, spremni za to nešto i da plate, i to na vreme, mi sarađuejmo. FONET ima svoju uređivačku poziciju koja je potpuno jasna, koja nije neutralna nego je nepristrana. Držimo se nekih naših principa. Nismo u političkoj misiji, ali znamo da novinarstvo ima i političku implikaciju. Ako je politička implikacija onoga što mi radimo napredak ove zemlje, njeno unormaljivanje, diskontinuitet sa devedesetim godinama, njeno uključivanje i integrisanje u savremene svetske tokove, onda je to politička implikacija na koju pristajemo. Osnov našeg rada čine činjenice, njihova profesionalna obrada i njihova blagovremena distribucija.

RSE: U Miloševićevo vreme najveći propagatori njegovog režima, njegove vlasti i njegovih postupaka bile su RTS i TANJUG. Nemam utisak da je TANJUG rekao koju kritičku reč na svoj račun kada je došla nova vlast, niti sam čula da je neko iz nove vlasti rekao koju kritičku reč na njih. Imam utisak da su oni u nekoj boljoj poziciji nego vi koji ste bili nezavisni tih godina.

SEKULIĆ: To je tema koja nije mnogo prisutna, ni u javnosti, niti na medijskoj sceni. Danas možemo da konstatujemo, sviđala nam se RTS ili ne, da se tamo nešto ipak događalo i da se dogodio neki proces promena, restruktuiranja i redizajniranja, da se i tu nešto ipak promenilo. Što se TANJUG-a tiče, rekao bih da se u produkcijskom, statusnom, pa i u pogledu tog nekog osvrta na prošlost zapravo ništa nije desilo. Moj utisak je da je tamo isti špil karata, samo malo drugačije promešan i da se neki mentalni sklop, koji počiva na vezanosti na državu uopšte nije promenio, a okolnosti su se drastično promenile i da to nema samo svoju političku i moralnu dimenziju. Ima i jednu vrlo praktičnu, poslovnu, statusnu konsekvencu. TANJUG je nekada bio monopolista. Danas u zemlji Srbiji on nije jedina agencija. Postoje još dve agencije koje su u privatnom vlasništvu, koje žive, rade i funkcionišu na principima samog finansiranja zahvaljujući pretplatama svojih korisnika. I dalje imamo statusno neregulisan položaj TANJUG-a jer Jugoslavije više nema, a TANJUG nije zvanično proglašen, ni normativno, ni deklarativno, novinskom agencijom države Srbije, a pare iz budžeta se i dalje izdvajaju. Direktna posledica toga je - možda ne onoliko para koliko je to nekada bilo i možda ne onoliko para koliko bi TANJUG želeo da dobije iz državnog budžeta - da su njihovi proizvodi danas na medijskoj sceni po potrebi znatno jeftiniji i u kategoriji dumping cena u odnosu na proizvode drugih i time država posredno, htela ili ne htela, svesno ili nesvesno, stvara diskriminaciju na delu medijske scene koja se odnosi na novinske agencije i time direktno ugrožava svakodnevno funkcionisanje i poslovanje i BETE i FONETA. Mi smo privatna agencija. Mi naše obaveze prema državi, i poreske i sve druge, izvršavamo na vreme. Ispada da mi punimo državni budžet, bez obzira u kojoj meri. Iz tog budžeta država onda uzima pa finansira TANJUG koji, voljno ili ne voljno, ne odričući se nekih snova o nekom monopolskom položaju, ili o parama, svojim statusom nama i dalje radi o glavi.

RSE: Kao glavni i odgovorni urednik FONETA pratite detaljno političku situaciju. Kako vam izgleda ovaj politički trenutak u Srbiji?

SEKULIĆ: Ovo mi izgleda kao neko zatišje pred buru. Imali smo strašno ubrzavanje političke scene uoči jula meseca sve do sredine prošlog meseca. Onda odjednom u Srbiji sve stane kada naiđe neka era godišnjih odmora. Tu i tamo po neka iskrica, ali kada vlada ode na godišnji odmor i kada institucije krenu da rade smanjenim intezitetom, onda kao da veslači uzimaju vazduh. Spremamo se već od kraja avgusta da će se ponovo u septembru zaoštriti politička situacija u Srbiji, koju možemo da posmatramo na nekoliko planova. Tu je neizbežno pitanje Kosova koje se bliži nekom svom raspletu. Tu je priča sa opstankom vlade Srbije i mogućim izborima. Tu je priča sa Haškim tribunalom, akcionim planom i nastavkom pregovora sa Evropskom unijom, ili odlaganjem te priče do daljnjeg. Čitav niz tema je tu otvoren. Tu su i pod teme kao što su Ministarstva spoljnih poslova i odbrane, skupštinska zasedanja, čitav niz zakona, odnosi sa socijalistima i nove cene koje će da ispostave da bi davali podršku vladi. Mislim da predstoje četiri teška meseca do kraja godine i ne znam da li će Srbija imati dovoljan kapacitet pluća da funkcioniše na svim frontovima ovde.

RSE: Koje je po vama pitanje najteže? Da li pitanje Kosova?

SEKULIĆ: Pitanje Kosova je pitanje koje se više ne može odlagati, iako se kupuje vreme i dan danas na razne načine. Čini mi se da je to najteže i najlakše. Kada kažem najlakše, naravno ne mislim u bukvalnom smislu. Rasplet te situacije ne nudi preterani broj različitih kombinacija. Tu postoje dve kombinacije sa nekim među opcijama, ali je to svakako najtraumatičnije pitanje i u političkom i u pogledu stanja svesti nacije. Mislim da će to biti jedna od tema koja će svakodnevno biti prva na naslovnim stranama novina.

RSE: Kako vam se čine trapava tumačenja, kao što je tumačenje izjave Sandre Ivić Rašković da Kosovo, ako se ne nađe drugo rešenje, treba da se podeli? Tumačenja iz vlade glase da je BBC nju pogrešno interpretirao. Da li je moguće da jedan vrlo profesionalan servis, kakav je BBC, to pogrešno protumači?

SEKULIĆ: Mislim da je to bio neki probni balon. Nisam siguran da je bio dobar tajming, a nisam sigurna ni da je ta izjava došla na vreme. Ne sumnjam da je BBC to korektno preneo i korektno interpretirao. Greška je u tome što su razni ljudi iz vlasti, vlade i državnih institucija krenuli to da demantuju, više reinterpretirajući, a manje neopozivo demantujući, to što je gospođa Rašković rekla. Sve vreme otkako je postalo jasno, a postalo je nedvosmisleno jasno negde u novembru 2005. godine, kada je bio prvi veliki ministarski sastanak Kontakt grupe i kada su oni propisali pravila igre oko rešavanja konačnog statusa Kosova, da će to pitanje biti rešeno znatno pre nego što se ranije u Srbiji mislilo. Od tog trenutka je moralo da bude jasno da postoji zvanična verzija i zvaničan okvir za razgovore koje nudi međunarodna zajednica. S druge strane i vlast u Srbiji ima nekoliko drugih opcija i jedna od tih opcija je bila i priča o podeli Kosova. Možda se još onda u novembru zakasnilo jer je jedna od odrednica Kontakt grupe bila da nema podele Kosova, što je do sada stotinama puta ponovljeno na raznim nivoima. Ako se s tim računa, možda to i nema neke realne šanse da prođe, ali je možda to legitimno pomenuti. Ako je već i pomenuto, čemu onda ovo posipanje pepela kako oni to nisu mislili i kako ne odustaju od platforme kada je jasno da su pregovori u ćorsokaku. Neki rok za njihov završetak, od kojeg Amerikanci očigledno ne odustaju, a ni novi šef UNMIK-a, je kraj godine. Meni je jasno da će se ići na varijantu da se što može više izvuče, ali čini mi se sada da se sa mnogim varijantama ozbiljno zakasnilo i da ne treba više gubiti vreme. Treba ići na ono što je realno.

RSE: Kako vam se čine izjave Radikala da Kosovo ne treba dati ni pokoju cenu i da ga treba braniti svim sredstvima, skoro rekoše i oružanim?

SEKULIĆ: U neki ratni scenario više ne verujem. Naravno da takvi nastupi mogu dodatno da radikalizuju političku scenu Srbije. Ne verujem da mogu da imaju neke drastične posledice po rešavanje konačnog statusa Kosova, s tim što pregovaračku poziciju Srbije mogu znatno da otežaju. Ne vidim nikoga u Srbiji ko bi išao ponovo u rat, pa ni u rat na Kosovu. Mislim da takav pristup proizvodi pogubne posledice po preostalo srpsko stanovništvo na Kosovu i to naravno drastično otežava pregovaračku poziciju Beograda. A ako se misli da je takva priča koordinirana sa nekim drugim iz vlasti ovde, ili ako se misli da će se svet nešto preterano zabrinuti zbog radikalizacije političke scene Srbije, mislim da je to varka. Ako se baš bude išlo na tu kartu da će stav sveta biti da mi možemo da živimo sa radikalizacijom u Srbiji, pitanje je da li građani Srbije s tim mogu da žive.

RSE: Bar neki od građana Srbije su zgranuti što neki Radikali nazivaju Ivanu Dulić Marković i njenu porodicu ustašama. Najnovija sudska presuda nije doneta jer je sudija utvrdio da nije reč o širenju nacionalne mržnje.

SEKULIĆ: Ne spadam ni u zakonodavnu, ni u izvršnu, ni u sudsku vlast i ne može niko da me optuži da se mešam u kompetenciju jedne od te tri grane vlasti. Kao čovek izvan toga mogu da kažem da je reč o skandalu koji nije samo politički, koji nije samo moralni, već je istovremeno i pravosudni. Da je po sredi zaista velika bruka pokazuje to da Srbija svoj proces preobražaja ni približno nije dovršila, pogotovo kada je reč o preobražaju institucija iz jednog autoritarnog u jedan demokratski parlamentarni sistem. Zgrožen sam činjenicom da se neke tako očigledne stvari zanemaruju. Ja sam čovek pravnik po struci. U jednom trenutku sam sedeo, pre 25 godina, i kao advokatski pripravnik i kao novinar, suradnik na jednom od beogradskih radija. Koliko je meni poznato, i sa formalno pravnog stanovišta i sa zakonskog stanovišta, takav stav je neodrživ, da u izjavama tog tipa nema elemenata raspirivanja nacionalne i verske mržnje i netrpeljivosti. To je i strašno loša poruka za razne ekstremističke grupacije u Srbiji, ne mislim samo stranačke. Na javnoj sceni Srbije, nekada vidljivije, nekada skriveno, deluju razne ekstremističke grupacije, a razni će reći da one nisu mnogobrojne, nisu mnogo uticajne. Bili smo svedoci situacija kada su one orkestrirano delovale i u velikoj meri trovale javnu svest i javnu scenu Srbije. To uopšte ne bih potcenio, naprotiv.
XS
SM
MD
LG