Dostupni linkovi

logo-print

Mediji i interesi


****

BODROŽIĆ: Mediji danas u Srbiji rade u veoma teškim okolnostima. U mnogim redakcijama je sada bolja situacija, nego što je bila pre 5. oktobra 2000. godine, ali je i dalje novinarski posao težak. U tom siromaštvu su mnogi novinari posle demokratskih promena pristali da rade za određene tajkune, za druge centre moći i na taj način još više isprostituisali našu profesiju.

Danas imamo nekoliko važnih medija i za razliku od one vlasti do 2000. godine, koja je više afektivno reagovala protiv medija, današnja vlast vidi uzor u Miloševiću i njegovoj ekipi i ona sistemski počinje da kontroliše važne medije u Srbiji.

Druga opasnost od siromaštva, novinara stavlja pred veliku dilemu i kod mnogih proizvodi to da pristaju da rade za tajkune i da na neki način odbace onu nezavisnot koja ih je krasila u nekim prošlim vremenima.

Kada se vratim na današnju vlast, koja je očigledno mnogo toga naučila od Miloševića, a i mnogi današnji ljudi vlasti su iz tog vremena i u ono vreme su radili to isto, kontrolišu, osim javnog servisa, i tri-četiri veoma važna medija u Srbiji, što štampana, što elektronska. Na taj način mnogo štete našoj profesiji jer se ponovo rađaju novi propagandisti, a sve je manje dobrih novinara.

Kroz rad Radio-difuznog saveta i odluke o dodeli nacionalnih frekvencija, vidi se da je stanje u medijima blizu katastrofi jer je sam izbor, pa onda i obrazloženje, na neki način bio u pojedinim sekcijama katastrofalan. Dobili smo Savet koji je na sebe preuzeo mnogo moći. To je u demokratskom društvu nekada dobro, u stabilnoj državi, ali kod nas se to svelo na lakrdiju u kojoj učestvuju mnogi.

Ne znam da li će ta odluka promenom vlasti u republici biti održiva u nekom normalnom vremenu. Tu se vidi da su mnogi sa velikim novcem uleteli u celu tu priču i da postoji osnovana sumnja da su zbog nekih političkih veza neke od televizija dobile frekvenciju, dok su druge, koje su slične njima, bile eliminisane. Ne znam ko se tu sve mulja, ali mislim da je to sve još tragičnije pošto se dešava daleko od očiju javnosti. Čak ni novinari nemaju dovoljno informacija o tome šta se dešava. Vidimo da je borba žestoka i da su umešani mnogi interesi. Umesto da država rešava stvari, ona ih još više komplikuje. Ova vlast pokazuje da tu nema valjana rešenja za današnje vreme i da nije principijelna.

Neki ljudi iz Miloševićevog vremena su dobili frekvencije, a drugi nisu, a na teret im se stavljalo to što su nekada radili i zaradili pare za vreme Miloševića. I danas imamo tu čudno objašnjenje za jedne, dok drugi prolaze. To je dovoljan pokazatelj da kod nas nema pravila i da se ne držimo zakona.

Po poslednjim presudama, konačnim izvršenjem presuda, moje navodne uvrede i klevete u novinama su me dovele u jednu veoma tešku situaciju koja je razumnjiva skoro svakom građaninu Srbije, pošto se skoro svi dovijaju od meseca do meseca. Ne razlikujem se mnogo od mnogih građana koji zbog sudskih nepravdi trpe i još više propadaju u sadašnjem trenutku. Desilo se da je moj slučaj specifičan jer sam prvi građanin tadašnje Srbije i Crne Gore koji je odbranio svoje pravo na reč i slobodu izražavanja pred Komitetom UN za ljudska prava. To je presedan koji mnogo toga menja. Ministarstvo pravde mora nekako da ukine tu presudu i da me obešteti. To se ne dešava već devet meseci, a rok koje su dale UN bio je 90 dana. Još uvek sve to stoji. Umesto da država ispuni na vreme to što se od nje traži, brže bolje me kažnjava. Obustavljena mi je plata. Bili su sudski egzekutori da popišu stvari u stanu da bi izvršili naplatu zbog nekih drugih sudskih procesa.

Ovo čime se bavim volim i imam solidnu novčanu satisfakciju za to. S vremena na vreme me ove kazne poremete u mom računanju. Ne mogu da se žalim da sam gladan, ali neke stvari, koje su normalne u svetu, sebi i svojoj porodici ne mogu da priuštim.

****

JOKANOVIĆ: Cela situacija oko dodele nacionalnih frekvencija neodoljivo podseća na jedan neuređeni brlog u kome je sve dozvoljeno i sve se može, a istovremeno malo toga je jasno i stvara se jedan osećaj gađenja, ne samo po tom pitanju, nego i generalno. Otvara se pitanje u kakvoj to zapravo zemlji živimo i da li ikada možemo biti jedan uređen sistem u kojem će se stvari dešavati nekom logikom i nekim zakonima i gde neće biti prostora da sumnjamo baš u sve.

Mislim da je jako opasno što smo se pretvorili u društvo sumnjičavih i paranoičnih pojedinaca jer više ništa ne može da se desi, a da se ne dovede u sumnju. Rekao bih da ne postoji ni jedna oblast u kojoj možemo verovati da stvari koje se dešavaju predstavljaju nešto što je čisto i što je u skladu sa nekim moralnim ili zakonskim normama.

To vodi u jednu drugu opasnost da postanemo i podozrivi i čangrizavi i da u svemu vidimo neku prevaru. To nas svakako odvlači od suštine nekih stvari, a to je da budemo kritični u meri u kojoj treba da budemo kritični i da budemo svesni toga šta se dešava, a da pri tome ne budemo opsednuti teorijama zavere ili nekim drugim stvarima koje odvlače našu energiju. Najnovija dešavanja oko ovoga sa nacionalnim frekvencijama pokazuju da mi, ni kao društvo, nismo zreli i da nismo našli određene odgovore na pojedina pitanja. Naša zakonska rešenja i dalje su veoma nesavršena i ostavljaju prostora za najraznovrsnija tumačenja, za najraznovrsniju mogućnost manipulacija ili zloupotreba.

Čak može da se desi da nešto što je urađeno u potpunosti, legalno i u skladu sa zakonom, bude osporavano sa nekih drugih moralnih stanovišta koji zapravo nisu ugrađeni u sam zakon.

Polako izrastamo u narod koji je svime nezadovoljan. Mislim da to, pre svega, proističe iz jednog lošeg standarda i lošeg života ljudi, tako da krivce tražimo na sve moguće strane i svi su nam krivi za sve.

Suština cele priče oko frekvencija jeste priča o parama i o tome ko će koliki deo kolača da zahvati.

Za mene je suština potpuno na drugoj strani, a to je ko će kakav program da pruži građanima na nacionalnim frekvencijama, koji će biti kvalitet tog programa i koji su to neki novi sadržaji koji će biti ponuđeni, prvo mladima, koji su najpodložniji uticajima medija, a potom i nešto starijim generacijama.

Nisam ubeđen da se o tome puno vodi računa i mislim da se stvar svesno izmešta na neko drugo polje. Oni koji se bore za frekvenciju, bilo da su je dobili ili ne, u svoje ratove uvlače građane koji od toga apsolutno nemaju nikakve vajde. Mi smo na neki način kamen u tuđoj ruci, u ruci onih koji jesu, ili nisu, dobili nacionalne frekvencije. Srbi su ponovo dobili priliku da se svrstavaju na one koji su za i protiv. Ta vrsta svrstavanja, ta vrsta podele i borbe na život i smrt, pa čak i u nekim perifernim temama, postaje potpuno fascinantna i mislim da je to dokaz da smo mi napravili, u nekom smislu, političke promene.

Mi nismo napravili jedan civilizacijski iskorak da budemo jedno odgovorno društvo koje će pažljivo neke stvari da odmeri i koje će pažljivo neke stvari da postavi. U Srbiji nije problem političke prirode, nego upravo tog nekog civilizacijskog nivoa, a to je dijalog i kultura tog dijaloga. Mislim da se neko ratno stanje, koje je ranije bilo na bojištima i na frontovima, sada prenosi na ljude, ali se ne ratuje oružjem, već se ratuje vrlo teškim rečima.

Na političkoj sceni stranke nisu jedne drugima konkurenti, nego krvni neprijatelji koji se bore na krv i nož. Politička borba je pitanje života i smrti. To se nekako prenelo i u biznis, to se prenelo i na neke druge sfere života, pa ako hoćete i u Patrijaršiju gde se odvija borba na krv i nož iza nekih debelih kulisa o tome ko će biti vladika. I evo, već koliko puta, slušamo ko će naslediti Patrijarha koji je još uvek živ i zdrav. To se prenelo na sve sfere i kontaminiralo celokupne naše živote. Mislim da je to nešto što je veliko zlo.

Kada je u pitanju PINK i pozajmica Košavi, umesto da neko dobije bar pohvalu što je pomogao svojoj konkurenciji, što bi bilo i plemenito, a pri tom nije prekršen ni jedan zakon i nije urađeno ništa što nije u skladu sa zakonom koji u ovoj zemlji postoji, mi imamo običaj da po inerciji reagujemo na razne stvari. Sada PINK treba optuživati za sve i svašta, pa očekujem da neko podnese krivičnu prijavu protiv Željka Mitrovića zbog toga što ima dugačku kosu.

Ta sklonost inerciji i pojednostavljivanu stvari zapravo jeste jedno veliko zlo. Mislim da naši građani, kao i naši političari, kao i ljudi koji se bave biznisom, pa čak i oni u crkvi i u vojsci, ne razmišljaju nešto duboko, dugoročno i strateški, već se svi isključivo rukovode načelom sada i odmah, a naročito je to prisutno u politici gde se jedna logika, koju je doneo višepartijski sistem, pokazala kao stravična, a to je - ne znamo koliko će nam trajati mandat i dajte da otmemo sve što možemo jer sutra nećemo biti u fotelji, a kada nismo u fotelji, nismo u prilici da otimamo, a kada nismo u prilici da otimamo, onda kao i da ne živimo i život nam je propao.

To su sve neke naopake logike, ali mislim da se može biti korektan i u političkim borbama. Mislim da se ljudi ne trebaju shvatati kao neprijatelji, nego kao konkurentni. Moramo gledati kako da posmatranjem konkurencije i borbom sa konkurencijom usavršimo sebe, a ne da uništimo drugoga. Kod nas je, na žalost, potpuno obrnuta logika.

****

VIDOJKOVIĆ: Mislim da je situacija, i u medijima, kao i u ostatku našeg društva, prilično loša. Mediji su komercijalna stvar i u svakom slučaju ljudi koji rade za njih moraju od nečeg da žive, moraju da se izdržavaju. Ako medij nije komercijalan, nema dovoljno reklama, naravno da nema ni dovoljno para za one koji rade u tim medijima.

Ovog momenta, kada je posle pada Miloševića moglo sve da se izgovori u medijima, našli smo se u jednom medijskom mutljagu u kojem su prevagu odneli isti oni lažovi koji su u vreme Slobodana Miloševića lagali sa njegovih medija, a sada lažu iz nekih drugih, iz žute štampe. Žuta štampa, kao jedan ekstremni oblik slobode štampe, nije naša izmišljotina. Nastala je u Americi na samom kraju XIX veka, kada su određeni listovi debelim lažima, debelo potpirivali rat Amerike protiv Španije. Mi ovde imamo medije koji debelim lažima potpiruju mnogo toga.

I dalje nekako fokusirajuće snage pevaju hvalospeve ratnim zločincima i onima koji ih prećutno ili otvoreno podržavaju u ovoj zemlji. Mislim da je više nego očigledno da takvi mediji ovde imaju prođu kod široke populacije, baš zbog toga što na taj senzacionalizam i na otvorene laži pecaju svoje kupce.

Možda to ti mediji rade zbog para, da bi se bolje prodavali, ili zato što ih neko instruira za tako nešto, ili je to mešavina svega toga, jer zašto ne spojiti korisno sa odvratnim, namlatiti se para na laganju i na vraćanju zelje unazad.

Kada govorimo o informativnim medijima, to je ključna stvar u ovom trenutku, pogotovo kada su u pitanju štampani mediji, ali gora situacija je u elektronskim medijima jer tu prednost ima šund, šarenilo i jeftinoća, pošto se na to narod prilično pali. I tu mediji, koji mogu da ponude što više latinoameričkih serija i oni koji nude hleba i igara, bolje prolazi jer su komercijalniji. Ovde narod nikada nije ni hteo da se bavi politikom i informativom i nekako im je mnogo lakše da gledaju sisate pevaljke kako se šeću po ekranima.

Direktno sam bio zainteresovan za nacionalne frekvencije zbog B92. Navijao sam zdušno za tu stanicu. Mislim da je OK da jedna dobra stanica ima nacionalnu frekvenciju i mislim da je B92 jedna od tih stanica. Super je što su je dobili, a ovo ostalo je očekivano.

Sva ta svađanja i nameštanja i sve te, kao lažne kupovine pa kasnije pozajmice, je ono što oslikava stanje u ovoj zemlji i nije čudno. Dodela frekvencija od Radio-difuzne agencije treba da bude nešto što je pošteno. Ovde još niša, još dugo vremena, neće biti pošteno.

Meni je dovoljno pošteno što je B92 dobila nacionalnu frekvenciju i mislim da je to dovoljan dobitak u ovom trenutku za ovakvu zemlju.

Nameštanja naravno da ima i mene baš zabole ko namešta kome. Pošto se ova zemlja oslanja na korupciju i sva je zasnovana na korupciji, svakako da se tu nešto muti i namešta. Ko ima više veza, ko ima više love, ko je prljaviji - taj će za sebe više da mazne. Neke dobre stvari i dalje spadaju u domen čuda.

Treba razlikovati informativne medije, koji su u lošijoj situaciji, od medija koji spadaju u nešto što se zove zabava. Radim u zabavnom mediju i ne živim loše. Zabavni mediji su nešto što je komercijalnije u svakom slučaju od informativnih. Ima puno zabavnih medija, a postoji i mnogo ozbiljnih medij koji su namenjeni zabavi, kao što je Playboy, u kome trenutno radim. Meni je super zabava da radim i u jednom i u drugom.

Kod nas i politika nekako spada u estradu i uvek možeš da je provučeš kroz određeni zabavni mediji. Ako si na ispravnoj političkoj strani, onda možeš i kroz svoj mediji da vrlo jasno kažeš i pokažeš, kroz ironiju, sarkazam ili brutalno zajebavanje, šta negde ne valja.

Uvek treba kombinovati. Mislim da je najgore praviti se Toša i glumiti kako je ovde sve u redu, kada sigurno dobro znamo da ništa nije u redu, pa tako ni situacija u medijima, kako u štampanim, tako i u elektronskim.
XS
SM
MD
LG