Prema rečima portparola Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu Bruna Vekarića, Branko Grujić i Branko Popović terete se da su pripadnicima TO Zvornik naredili ubistva Bošnjaka 1992. godine i to na tri lokacije – u Tehničko školskom centru u Karakaju, Gerinoj klanici i Domu kulture „Pilići“:
„Oni su osumnjičeni da su lišili života oko 700 lica muslimanske veroispovesti, na izuzetno svirep način, u periodu od 1. do 5. juna 1992. godine.“
Istovremeno, direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić u izjavi za naš program kaže da je optužnica za zločine u Zvorniku od početka imala nedostatak jer nije obuhvatala upravo događaj koji je rezultirao ubistvom preko 700 Bošnjaka od 1. do 5. juna 1992 godine:
„Taj događaj u Školsko-tehničkom centru, odvajanje i streljanje muškaraca u Bijelom Potoku, predstavlja jedan od najmasovnijih zločina. Mi smo predložili Tužilaštvu za ratne zločine da pomognemo, ukoliko nemaju dovoljno dokumentacije, da se dođe do podataka i činjenica, kako bi se optužnici pripojio i ovaj deo koji se tiče Školsko-tehničkog centra. Tužilaštvo je to prihvatilo, onda smo mi organizovali sastanak kojem je prisustvovao i tužilac iz Kantona Tuzla koji je već imao dokumentaciju koja se ticala proterivanja stanovništva iz okolnih sela, njihovo okupljanje u Bijelom Potoku i odvajanje žena i dece i odvođenje muškaraca u Školsko-tehnički centar. I evo, ipak, nakon nekoliko meseci rada, došlo je do pokretanja istrage.“
Direktan svedok događaja kod Bijelog Potoka bila je Suda Selimović:
„Tada mi je odvojen muž, njegova petorica braće, svekar, djeverova dva sina koja nisu bila ni punoljetna, oko 170 komšija, familije, sve je to za jedan dan… Bila sam tu na licu mjesta, pri razdvajanju, s troje male djece, s bebom od osam mjeseci.“
Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić ističe da očekuje proširenje optužnice na mnogo više lica i to ovako obrazlaže:
„Budući da je reč o jednom zločinu koji obuhvata krivična dela od odvajanja, mučenja u logoru do odvođenja na streljanje i streljanje, verovatno će tu tužilac ići pre svega na pripadnike te takozvane karakajske čete koja je dobrim delom izvela streljanje.“
I portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić naglašava da ovaj slučaj još uvek nije zatvoren, navodeći da je izuzetno važnu ulogu u proširenju optužnice protiv Branka Grujića i Branka Popovića odigrala regionalna saradnja:
„Hteo bih da naglasim da je izuzetno važan segment ovog slučaja regionalna saradnja. Zajedno sa tuzlanskim tužilaštvom smo došli do podataka o identifikaciji 200 lica sa ovog spiska od 700 ljudi. I želeo bih takođe da naglasim da ovaj slučaj za nas još uvek nije gotov. Prema našim saznanjima, još neki počinioci se nalaze na teritoriji Bosne i Hercegovine.“
Inače, pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu protiv nekadašnjeg predsednika takozvane zvorničke privremene vlade Grujića, komandanat TO Popovića i još četvorice pripadnika paravojne formacije „Žute ose“ vodi se postupak zbog ratnih zločina u Zvorniku. Grujiću i Popoviću se na teret stavlja da nisu sprečili zločine u Domu kulture u Čelopeku, gde su prema optužnici tokom maja i juna 1992. godine pripadnici „Žutih osa“ ubili najmanje 19 iz grupe od 163 zlostavljana Bošnjaka iz sela Divič. Prema optužnici, Grujić i Popović nisu sprečili pripadnike „Žutih osa“ ni u ubistvu trojice Bošnjaka na lokalitetima Ciglana i Ekonomija. Dvojici prvooptuženih takođe se na teret stavlja da su krivi za organizovanje prisilnog proterivanja 1.822 bošnjačka civila iz sela Kozluk i Skočić aprila 1992. godine. Grujić i Popović odbacili su sve navode optužnice. Nadežda Kapidžić iz sela Divič izgubila je tada muža i četiri devera:
„Ovo je prvi put da se neko od mještana Diviča javno pokazao i kazao da je preko stotinu ljudi nestalo u ovom ratu. Stradali su sinovi, stradali su očevi, učinjena je velika nepravda u ovom ratu. Ljudi su stradali ni krivi ni dužni.“
„Oni su osumnjičeni da su lišili života oko 700 lica muslimanske veroispovesti, na izuzetno svirep način, u periodu od 1. do 5. juna 1992. godine.“
Istovremeno, direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić u izjavi za naš program kaže da je optužnica za zločine u Zvorniku od početka imala nedostatak jer nije obuhvatala upravo događaj koji je rezultirao ubistvom preko 700 Bošnjaka od 1. do 5. juna 1992 godine:
„Taj događaj u Školsko-tehničkom centru, odvajanje i streljanje muškaraca u Bijelom Potoku, predstavlja jedan od najmasovnijih zločina. Mi smo predložili Tužilaštvu za ratne zločine da pomognemo, ukoliko nemaju dovoljno dokumentacije, da se dođe do podataka i činjenica, kako bi se optužnici pripojio i ovaj deo koji se tiče Školsko-tehničkog centra. Tužilaštvo je to prihvatilo, onda smo mi organizovali sastanak kojem je prisustvovao i tužilac iz Kantona Tuzla koji je već imao dokumentaciju koja se ticala proterivanja stanovništva iz okolnih sela, njihovo okupljanje u Bijelom Potoku i odvajanje žena i dece i odvođenje muškaraca u Školsko-tehnički centar. I evo, ipak, nakon nekoliko meseci rada, došlo je do pokretanja istrage.“
Direktan svedok događaja kod Bijelog Potoka bila je Suda Selimović:
„Tada mi je odvojen muž, njegova petorica braće, svekar, djeverova dva sina koja nisu bila ni punoljetna, oko 170 komšija, familije, sve je to za jedan dan… Bila sam tu na licu mjesta, pri razdvajanju, s troje male djece, s bebom od osam mjeseci.“
Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić ističe da očekuje proširenje optužnice na mnogo više lica i to ovako obrazlaže:
„Budući da je reč o jednom zločinu koji obuhvata krivična dela od odvajanja, mučenja u logoru do odvođenja na streljanje i streljanje, verovatno će tu tužilac ići pre svega na pripadnike te takozvane karakajske čete koja je dobrim delom izvela streljanje.“
I portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić naglašava da ovaj slučaj još uvek nije zatvoren, navodeći da je izuzetno važnu ulogu u proširenju optužnice protiv Branka Grujića i Branka Popovića odigrala regionalna saradnja:
„Hteo bih da naglasim da je izuzetno važan segment ovog slučaja regionalna saradnja. Zajedno sa tuzlanskim tužilaštvom smo došli do podataka o identifikaciji 200 lica sa ovog spiska od 700 ljudi. I želeo bih takođe da naglasim da ovaj slučaj za nas još uvek nije gotov. Prema našim saznanjima, još neki počinioci se nalaze na teritoriji Bosne i Hercegovine.“
Inače, pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu protiv nekadašnjeg predsednika takozvane zvorničke privremene vlade Grujića, komandanat TO Popovića i još četvorice pripadnika paravojne formacije „Žute ose“ vodi se postupak zbog ratnih zločina u Zvorniku. Grujiću i Popoviću se na teret stavlja da nisu sprečili zločine u Domu kulture u Čelopeku, gde su prema optužnici tokom maja i juna 1992. godine pripadnici „Žutih osa“ ubili najmanje 19 iz grupe od 163 zlostavljana Bošnjaka iz sela Divič. Prema optužnici, Grujić i Popović nisu sprečili pripadnike „Žutih osa“ ni u ubistvu trojice Bošnjaka na lokalitetima Ciglana i Ekonomija. Dvojici prvooptuženih takođe se na teret stavlja da su krivi za organizovanje prisilnog proterivanja 1.822 bošnjačka civila iz sela Kozluk i Skočić aprila 1992. godine. Grujić i Popović odbacili su sve navode optužnice. Nadežda Kapidžić iz sela Divič izgubila je tada muža i četiri devera:
„Ovo je prvi put da se neko od mještana Diviča javno pokazao i kazao da je preko stotinu ljudi nestalo u ovom ratu. Stradali su sinovi, stradali su očevi, učinjena je velika nepravda u ovom ratu. Ljudi su stradali ni krivi ni dužni.“
