Dostupni linkovi

logo-print

Solidarnost je zaboravljena kategorija


ĆOROVIĆ: Kada se dešavaju ovakve stvari i kada zakažu reakcije ljudi, mislim da čovek ozbiljno mora da se zapita u kakvom to okruženju živi.

To jeste moja zapitanost ovih poslednjih dana. Ono što me šokira jeste odsustvo osećanja za tuđu patnju, odsustvo osećanja empatije, odsustvo osećanja podrške i to nema nikakve veze da li osećate podršku, empatiju ili tugu zbog nekoga, ili bilo kog drugog naroda. Mislim da je to elementarni ljudski čin.

Ako čujete da je jedno selo granatirano, da je poginulo desetine ili stotine nedužnih žena, dece, civila i da se niko povodom toga ne oglasi, stvarno moram da kažem da je naša elementarna ljudskost došla u pitanje. Pitam se šta se desilo sa nama. U izvesnom smislu možda mogu da kažem da imam opravdanja jer smo i mi prošli kroz jedan teški period ratovanja, tragedija, smrti. Naša neposredna prošlost nas prati i mi još uvek nismo, niti smo mogli, da napravimo distancu u vezi s tim. Možda upravo zbog toga što nam se to dešavalo, što mi još nismo izašli iz rata jer smo još uvek u post ratnom sindromu, ipak bi smo na tom elementarnom, ljudskom, civilizacijskom nivou morali na to da reagujemo.

Plaši me ono što me prati poslednjih godina, a to je jedno užasno osećanje koje me razdire. Postali smo zombi. Većina ljudi oko nas više ne reaguje ni na šta, na elementarnu ljudsku nesreću. Ako smo to izgubili kao ljudska bića, mi smo se pretvorili u zombije, mi više nismo ljudi.

Ako nismo u stanju da dignemo glas protiv neke nepravde, bilo gde da se ona dešava, u bilo kom kraju sveta, mislim da smo prestali da budemo ljudska bića, da smo prestali da budemo ljudi, da oko nas hodaju ljušture i prazna bića.

Nekako mi se čini da je Srbija u nekoj svojoj daljoj istoriji pokazivala empatiju i podršku u nekim ratovima. Desio se slom vrednosti. Cela priča o neposrednim ratovima jeste pokazala da nešto sa nama ipak nije bilo u redu. Pali smo pod uticaj jednog čoveka, Slobodana Miloševića, i ogromne medijske mašinerije. Nismo mogli da se odbranimo i nismo mogli da prepoznamo gde nas to vodi. To sve pokazuje da sa nama zaista nešto nije bilo u redu.

Reakcije naših političara, i ne samo u vezi krize na Bliskom Istoku, jesu reakcije ljudi koji su potpuno bezćutni. To su najgore politikantske izjave koje se daju samo da bi se nekome zatvorila usta. To nisu izjave ljudi kojima je stvarno stalo da se nešto uradi, da se nešto reši.

Cela međunarodna javnost je skočila. Čule su se neverovatno tople i jake reči, iskrene ljudske reči. Ovde to nisam doživela, skoro da izostaju te izjave. Skoro da se niko od političara nije ni izjasnio oko toga. Svako je već počeo predizbornu kampanju. To je ono što je za mene apsolutni poraz svih ljudskih i svih moralnih vrednosti.

Bez obzira koliko je naš glas beznačajan, koliko je mali i koliko on neće doći do ušiju moćnika, mislim da je moralno i da čovek zaista mora da reaguje. Ideja mladih ljudi koji su članovi nevladine organizacije koju vodim su ovih dana vrlo uznemireni. Razgovarali smo puno o tome i bez dvoumljenja smo dogovorili jednu javnu akciju koja će biti zakazana za ponedeljak i koja će trajati četiri dana. Prikupljaćemo potpise naših sugrađana i te potpise, sa jakom mirovnom akcijom, ćemo poslati izraelskoj ambasadi.

Za mene je jako važno što su to pokrenuli mladi ljudi, devojčice i dečaci koji imaju 16-17 godina, koji su živeli sa ratom u blizini. Drago mi je što oni prepoznaju i što reaguju na ovakve stvari, bez obzira što se to dešava daleko od njihove zemlje.

* * * *

KORAĆ: Rat u Libanu, koji u ovom trenutku zaokuplja pažnju velikog dela sveta, nije jedina kriza u svetu u ovom trenutku. Jako ozbiljna kriza je severnokorejski program izgradnje raketa dalekog dometa i kriza sa Iranom. Do kraja avgusta treba da se usaglasi rezolucija Saveta bezbednsoti i ako Iran ne učini ono što Savet bezbednosti od njega traži, slede sankcije. Bliski Istok je akutna kriza jer se vodi jedan rat u kome stradaju civili, kao i u svakom ratu.

Postavlja se pitanje same Srbije i trenutak da li ona može da proceni i da reaguje na ono što se zbiva u ovom velikom svetu.

Jasno je da je Srbija u ovom trenutku zemlja zaokupljena sobom, sa vrlo mnogo unutrašnjih problema. Srbija je izgubila kapacitet da reaguje na bilo kakve događaje u spoljnom svetu. Niti se reaguje, niti postoji neko stvarno interesovanje vlasti.

Postoje tri reakcije na ovo što se dešava u Libanu. Jedna je bila dosta štura i kratka, a to je reakcija Vojislava Koštunice, sa dosta jasnom podrškom Izraelu. Reakcija Draškovića je bila još izrazitija podrška Izraelu. Tadićeva je bila dosta uopštena da rat odmah prestane, i zvuči kao neka vrsta utopističkih zahteva, koja se može, kada god dođe do nekog konflikta, reći i koja nije ni realna jer da su ljudi mogli da uspostave mir, ne bi ni počeo rat.

Postoje dva faktora i to se pokazuje u javnosti, u reakcijama. Jedan refleks koji postoji je zbog dugotrajne politike nesvrstavanja, pa je Bliski Istok bilo nešto bliže ondašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji, nego sama Evropa. Tito je pravio mit od podrške palestinskoj političkoj i vojnoj borbi. Mislim da je jedna od nikada izgovorenih tajni te bivše Jugoslavije ta da je ona do grla bila umešana u vojnu obuku svih palestinskih ekstremista koji su postojali.

Nikada nije otvorena ta tema. Postojali su ovde logori za obuku. Oni su imali veliku podršku u našoj zemlji i mi smo do grla bili umešani. O tome se nikada ovde nije govorilo. Naše veze su bile jako duboke.

Zašto bi ova kriza bila za nas više značajna, nego bilo koja velika kriza gde ljudi ginu u svetu?

Dosta je karakterističan bio komentar u Politici, glavne urednice Politike, koja je napisala jedan beskrajno ciničan, u svom stilu, komentar u kome je rekla da humanitarne organizacije kod nas sada ne reaguju na krizu u Libanu, a reagovale su kada je bila kriza na Kosovu. To je potpuno besmisleno poređenje. Kosovo je u našoj zemlji, a ovo se ipak dešava u drugom delu sveta. Prirodno je da ljudi reaguju na ono što se dešava pod njihovim nosom i oni na to imaju institucionalnu i vrlo direktnu moralnu odgovornost. Onda je tu dodato, u jednom maniru koga se sećam iz mnogo decenija ranije, da je to zato što te nevladine organizacije finansiraju Amerikanci, pa neće da se zameraju Americi koja podržava Izrael. To je bio napad na nevladine organizacije, ali prilično brutalan. Tu se pojavljuju neke sasvim drugi osnovi. Tu se pojavljuje ideja jednog prikrivenog antiamerikanizma i antiizraelskog raspoloženja koje je uvek postojalo u Brozovoj Jugoslaviji.

Kada je bivša Jugoslavija prekinula diplomatske odnose sa Izraelom i decenijma nije imala nikakve odnose sa Izraelom, vladala je jedna potpuno proarapska politika koju je vodio Broz, koja se zasnivala čak i na lažima, na besmislicama.

Mislim da postoje refleksi te politike još uvek kod starijih komentatora koji po inerciji uvek imaju simpatije za ono što rade Arapi. Upravo ta grupa Hizbalah, protiv koje Izrael vodi borbu, je pod dominantnim uticajem Irana, a sam iranski predsednik je rekao da Izrael treba uništiti, izbrisati sa lica zemlje, sa mape. Rekao je i to da je holokaust laž. On je jedan antisemista koji mrzi čitav jevrejski narod, pa mu čak i tragedija jevrejskog naroda pod nacizmom izgleda nevažna.

To je mučan sukob u kome Izrael ima osećanje da se bori protiv nekog ko će da ga uništi. Snaga izraelske rekacije upravo spočiva u tome.

To je konfuzija primarne nezainteresovanosti i nedostatak ikakve solidarnosti, ali ipak provejava jedan refleks, kod jednog broja medija, da su Arapi ti koji su u pravu, da Izrael ipak nije neki naš prijatelj, iako su i saopštenja vlade i saopštenja ministra Draškovića bila sa dosta razumevanja za izraelsku situaciju, da on mora da uđe u rat sa nekim ko na njegovoj granici ima rakete i zaista ima nameru da ga uništi. Druga je stvar da li Hizbalah to može da uradi. Kada bih mogao da budem sasvim jasan, ne sumnjam da bi Hizbalah uništio Izrael.

Sve je to jedna konfuzija, bazična nezainteresovanost, ali ono što mene pogađa i brine to su te zloupotrebe krize da bi se ovde napale nevladine organizacije, da bi se dobili neki poeni na antiameričkoj politici. Onda se ljudi čude zašto Radikalima skače popularnost. To se stalno podgrejava i tu se vidi antiamerikanizam, tu je tradicija antiamerikanskog raspoloženja, ali jako ublaženog.

Mediji već sada to dosta jasno prikazuju kao jednu svesnu nameru da se gađaju civili u Libanu, da se uništava Liban kao država i da stradaju i nevini ljudi. A to sve je jako mučno gledati.

Nema ovde ravnoteže da se pokaže da je ceo severni Izrael u skloništima već nedeljama. Da je veliki broj ljudi napustio Severni Izarel i to je jedna tragična situacija za te ljude. Svako dete koje provede više od 10 dana u nekom skloništu i gleda roditelje u stresu koji drhte, plaču i boje se, će ostaviti trajne posledice na tu decu. Stradaju i libanska i izraelska deca. Ne stradaju samo Libanci, nego i Izraelci.

Niko otvoreno ne govori šta je grupa Hizbalah, koja je započela sve to, i koja ima za cilj uništenje Izraela. To je fundamentalistička grupa, verska. Ne znam otkud je to blisko nama, ili bilo kojoj sekularnoj državi. Sve je to dosta mučno i svaka ovakva kriza je prilika da sebe pogledam u nekoj vrsti ogledala. I svaki put kada se pogledam u tom ogledalu, bar za sada, ta slika nije naročito lepa.

* * * *

ĆUPIĆ: Zašto ljudi ne raguju u okolnostima u kojima se danas svet nalazi, naročito kada su u pitanju drastične stvari kao što su ubistva dece i civila?

Teško bi čovek mogao da odgovori precizno. Za to bi bilo potrebno istraživanje u kojem bi učestvovale različite discipline i sociolozi i antropolozi i psiholozi i psihoanalitičari i psihijatri. U okviru razmišljanja, verovatno da bi čovek mogao prosto da konstatuje da smo mi zemlja koja je poražena u ratovima. Ovde su polomljeni ljudi koji su umorni i koji su otupeli od svega što im se dešavalo u poslednjih 15 godina.

Inače porazi koji su posledica nerealnih ambicija, ili ciljeva, ljude učini nemoćnim i ravnodušnim. Naročito u takvim porazima, u ovom periodu, ljudi se nisu ni suočili sa ličnom odgovornošću, niti sa odgovornošću vezanom za celu državu. Šta je sve stajalo iza tih poraza? Koji su to bili zločini, ubistva, mržnje? Šta se sve to otvorilo i šta je sve izašlo iz te užasne Pandorine kutije koja je bila na delu u ovih poslednjih petnaestak godina?

Značajno je i siromaštvo. Kada su ljudi u bedi i siromaštvu, oni nemaju ni snage, niti imaju interesa, da se bave nečim što se odigrava pored njih. Oni se bave preživljavanjem. U takvim okolnostima od tih ljudi čovek ne može ništa ni da očekuje. Iza toga stoji sistem, političke elite, duhovne elite, elite znanja koje se nisu oduprele kada je trebalo. Naravno da jedna država i njeno građanstvo padne u jednu takvu situaciju.

Kada je u pitanju državna politika, zašto vlasti, ili predstavnici političkih partija, na to ne reaguju? Tu je jedan faktor koji treba imati u vidu, a to je da ova država ništa ne znači u svetu. Ona je do te mere izgubila svoj ugled, da kada bi čak nešto i rekli, to bi se protumačilo na ko zna koje načine. Oni su u strahu od tog tumačenja.

Neki pojedinci su svesni toga da se nešto neljudsko dešava i ljudski je da se na to reaguje. I to kada se učini, završava sa teškim ideološkim kvalifikacijama. Ti ljudi se diskvalifikuju da oni to rade iz nekih svojih interesa i da to nije iskreno. Kada imate tako podelenu scenu, i ideološku i političku, opterećenu upravo nekim opasnim stvarima koje su proizašle iz ratova, gde je vladala i dominirala mržnja i osveta, tu je teško progovoriti.

Često se poistovećuju bilo koji ekstremisti, od verskih preko nacionalnih i preko njih se poistovećuju cele religije i kulture. Sada, kada ekstremisti te svoje ekstremne radnje rade, ako reagujete na to, odmah vam oni drugi ekstremisti prilepe da ste izdajnik, da radite za njih. To su sve otežavajuće okolnosti da se pokaže lični protest i lična odgovornost prema zločinima koji se čine u svetu, da ljudi na to reaguju, a to bi bilo nešto sasvim normalno.

Moram reći da se nešto desilo, a to nešto je posledica došla iz sveta, a ovde je prihvaćena u jednoj vrsti racionalizacije. To je pragmatička etika koja je vrlo sumnjiva kada su u pitanju reagovanja prema zločinima koji se čine po svetu. To je ta etika koja polazi od toga da čovek može da učini malo zlo kako bi uništio veliko. Ta granica između malog i velikog zla se može racionalizovati, može se pomerati, može se na razne načine prikazivati. Smatram da je dužnost svakog čoveka koji razmišlja, i o sebi i o drugima, da shvati da se bez drugih ne može, da ne može nikada da prihvati jednu takvu etičku poziciju malog i velikog zla jer svako zlo je zlo i svako zlo treba osuditi i protiv svakog zla treba protestovati u moćima u kojima se može.

Jedna od tih univerzalnih vrednosti je dosta razbijena. To je solidarnost. Ljudi su potpuno izgubili to što se zove solidarnost. Solidarnost je potrebna u nevoljama.

Odgovorni pojedinci će uvek dići glas, nezavisno od toga kakve su posledice i šta će mu se sve pripisati.
XS
SM
MD
LG