Dostupni linkovi

logo-print

Kuda vodi tranzicija vlasti na Kubi?


Fidel Kastro se oporavlja od operacije i "uskoro će biti sa nama", izjavio je u petak kubanski ministar zdravlja Hose Ramon Balager, dok je katolička crkva na Kubi pozvala narod da se moli za njegovo zdravlje. Kastro je u sredu rekao da mu je zdravstveno stanje stabilno posle operacije stomaka. Portparol Vlade Rendu Falkon (Randy Falcon) pročitao je Kastrovo saopštenje.

"Ja sam vedrog duha. Sada je važno da sve u zemlji nastavi da funkcioniše perfektno."

Kubanski lider se izvinio što ne može da pruži više detalja, jer, kako je kazao, zbog pretnje SAD njegovoj vlasti njegovo zdravstveno stanje mora da se tretira kao "državna tajna":

"Zemlja je spremna za svoju odbranu. Svi moraju da se bore i da rade."

Međutim, pet dana nakon operacije Kastro se nije pojavio u javnosti, kao ni njegov mlađi brat Raul na koga je privremeno preneo vlast, što je podstaklo spekulacije šta se stvarno dešava u Havani. Neki su čak smatrali, odmah nakon što je u ponedeljak saopštena vest o Kastrovoj operaciji, da je on već preminuo.

Prošle godine CIA je navela da Kastro boluje od Parkinsove bolesti, što je on negirao, a njegov lekar je tada tvrdio da je kubanski lider tako zdrav da može da doživi 140 godina. Fabian Escalante, bivši šef kubanske tajne službe tvrdi da je bilo 638 pokušaja ubistva Fidela Kastra, koji je prošle godine izjavio:

"Svaki dan me ubijaju, a jednoga dana kada stvarno umrem, niko neće u to verovati."

U svakom slučaju, iako se privremeno oporavi i vrati na funkciju, evidentno je da započeo proces tranzicije vlasti, što svakako imaju na umu i zvaničnici pa i sam vremešni Kastro koji sledeće nedelje puni 80 godina. Kao najčešći naslednik pominje se njegov brat, pet godina mlađi Raul, Fidelov saborac od samog početka, više decenija ministar odbrane i prvi potpredsednik države. Čak, prema Ričardu Gotu, autoru knjie o Istoriji Kube, Raul se još za studentskih dana pridružio komunističkom omladinskom pokretu i uspostavio jake veze sa Sovjetskim savezom. On je odgirao važnu ulogu u Fidelovom preobraženju u komunistu i pridruživanju tadašnjem bloku socijalističkih zemalja. Kastro i većina gerilaca smatrali su sebe pre intelektualcima nacionalistima negoli marskistima i komunistima. Tek nakon neuspele invazije SAD u Zalivu svinja 1961. Fidel je prihvatio nagovor svoga brata.

Iako nema Fidelovu harizmu, učestalo pojavljivanje Raula Kastra u kubanskim medijima poslednjih meseci moglo bi se tumačiti kao znak da su promene na vlasti odavno planirane. Mediji ističu da Raul ima više smisla za stvarnost i da je pragmatičniji od Fidela. Nakon sloma Sovjetskog saveza, koji je Kubu doveo do ruba bankrota i totalne gladi, upravo je Raul bio taj koji se zalagao da se dopusti poljoprivrednicima neka vrsta privatnog preduzetništva, ističući da je pasulj važan koliko i topovi, ako ne i važniji. Stepthen Džonson, nekadašnji funkcioner američkog Stejt departmenta:

"Znamo da je Raul Kastro posećivao Kinu i da rado gleda na kineski model, prihvatajući neke elemente kapitalizma kao način da se Kuba postepeno integriše u međunarodnu ekonomiju. Te ideje zasada je blokirao njegov brat Fidel."

No, u nekim stvarima Raul se čini još tvrđim od Fidela. Na početku revolucije stekao je ugled nemilosrdnog komunsite koji se surovo obračunava sa nepijateljem. Mnogi Kubanci se plaše da će upravo ta njegova crta isplivati na površinu kada bude imao punu vlast. Spekuliše se da i njegovo zdravlje nije najbolje, no sam Raul je nedavno rekao da će vladati zemljom zajedno za Komunističkom partijom koja je zalog revolucionarnog kontinuiteta. To je izjavio i pre pet godina.

"Naravno, ja bih imao neke nadležnosti, kao i ostali drugovi, ali mi želimo da Partija ima vlast", kazao je Raul Kasto 2001. godine za agenciju Rojters.

Procenjuje se da bi Raul delio vlast sa šefom diplomatije Felipeom Rokeom, predsednikom Parlamenta Rikardom Alerkonom, ministrom ekonomije Karlosom Lageom, i članom Politbiroa Aurelijom Alonsom. Američki mediji najčešće navode Alerkona kao Kastrovog naslednika. On je godinama bio ambasador Kube pri Ujedninjenim nacijama i glavni je Kastrov savetnik za politiku prema SAD.

Nejasna je pozicija Kastrovog sina Diaza Balarta, ili Fidelita, kako ga još zovu. On je godinama bio zadužen za nuklearni program zemlje, ali je početkom 1990-tih smenjen. Sada je očev savetnik. Mnogi analitičari postavljaju i pitanje šta će se zapravo dešavati na Kubi kada ode sa scene i Raul, koji je takođe u poodmaklim godinama. Stepthen Džonson, nekadašnji funkcioner američkog Stejt departmenta:

"Ima nekoliko generala, koji bi mogli kao kolektivno telo da vladaju, kao neka vrsta hunte."

Na pitanje da li bi to značilo vojnu upravu, Džonson odgovara:

"I sada je reč o vojnom režimu jer Fidel Kastro je komandant vojnih snaga i stalno je u uniformi. Njegov brat Rauil je ministar odbrane, a kubanska armija ima ključnu ulogu u ekonomiji vodeći najvažnije poslove kao što je turizam i većinu ključnih preduzeća."

Džonson smatra da, ukoliko bi generali došli na vlast, to bi značilo nastavak dosadašnjeg kursa, možda čak još rigidnije. U međuvremenu, predsednik SAD Džordž Buš (George Bush) apelovao je na Kubance da rade na demokratskim promenama i upozorio da će američka vlada zapamtiti one koji sada pokušavaju da opstruišu napore za demokratizaciju te zemlje. U sličnom tonu u petak veče oglasila se i državni sekretar Kondoliza Rajs:

"Svi Kubanci koji žele mirne demokratske promene mogu da računaju na podršku SAD. Ohrabrujemo kubanski narod da radi kod kuće na pozitivnim promenama i mi smo spremni da vam obezbedimo pomoć."

Ubrzo nakon toga reagovao je kubanski ministar kulture Abel Prieto:

"Smatram da su ove poruke čista retorika namenjena kubanskim imigrantima na Majamiju. To je mračan plan. Kondoliza Rajs, koja se čini razumnom za razliku od Buša, zna veoma dobro da ovakve poruke neće naići na plodno tlo u Kubi. Niko u zemlji neće slušati nalog zvaničnika strane vlade."

Zvaničnici u Havani su posebno osetljivi na svaki potez SAD koga smatraju glavnim protivnikom nakon čuvene krize u Zalivu svinja 1961. kada je, kako se procenjuje, za dlaku izbegnut treći svetski rat. SAD su uvele sankcije Kubi i Fidel Kastro, za čije se vlasti promenilo devet američkih predsednika, godinama je trn u oku Vašingtona, koji bezuspešno pokušava da promeni kubanski režim. Sam Kastro je prošle godine izjavio:

"Samo ova zemlja, ova revolucija mogu sebe da unište. SAD ne mogu da je unište."

Procenjuje se da će se Vašington zasada držati rezervisano, u strahu da ne gurnu Kubu u previranja koja bi mogla podstaći neke Kubance da napuste zemlju. "Plašimo se krize sa migrantima", poput one iz 1994. ili iz 1980-ih godina, kada su desetine hiljada Kubanaca napustile ostrvo, izjavio je Mark Falkof, analitičar konzervativnog istraživačkog centra AEI. On je posebno skrenuo pažnju na saopštenja Bele kuće od srede u kojima se, da bi se izbegla humanitarna kriza, Kubanci pozivaju da ne pokušavaju da pobegnu u SAD, a kubanska emigracija upozorava da ne pokušava da se domogne ostrva. Eksperti, takođe, primećuju da SAD imaju pune ruke posla na Bliskom istoku, pre svega u Iraku. Mark Falkof kaže da Kuba nema ništa što bi Amerikancima bilo potrebno, za razliku od Iraka ili Irana koji imaju velike rezerve nafte.

Vašington je pre godinu dana imenovao Kejleba Mekerija za koordinatora za tranziciju na Kubi, a nedavno je odredio 80 miliona dolara za kubansku opoziciju da bi se "pripremila za promenu" u svojoj zemlji. Dakle, promene u Kubi zavisiće od domaćih prilika, pre svega procene rukovodstva da li i u kojoj meri su neophodne promene, kao i mogućnosti da kontroliše situaciju u zemlji. Opozicija sadašnjem režimu je relativno slaba i pre može doći do promena usled raskola u vrhu nego pod pritiskom narodnog nezadovoljstva i protesta. Kubanski zvaničnici ističu da u zemlji od 11 miliona ima svega pola procenta disidenata. Sami opozicionari ne spore taj podatak, ali ističu da je njihov mali broj posledica straha zbog represije kojoj su izloženi. S druge strane, oko 100 malih disidentskih grupa koje deluju na Kubu su razjedinjene iz ideoloških razloga a zaziru od saradnje i zbog straha od ubačenih agenata.

Osim represivnog aparata, ključ za očuvanje kontrole jeste i sposobnost režima da ispuni elementarne potrebe naroda. Iako izolovana decenijama i dodatno uzdrmana nakon raspada Sovjetskog saveza od koga je dugo dobijala oko 6 milijardi dolara pomoći godišnje, Kuba je uspela da se sredinom 90-tih ekonomski delimično oporavi. Prihodi od turizma iznose oko 2 milijarde dolara godišnje, izvoz nikla i poznatih kubanskih cigara takođe je značajan izvor prihoda. Posebno olakšavajuća okolnost su prijateljski odnosi sa naftom bogatom Venecuelom, čiji lider Hugo Čaves u oponiranju SAD-u izdašno pomaže Kubu, obezbeđujući je polovinu potreba za ovim energentom. Kuba sa 3.600 dolara društvenog proizvoda po glavi stanovnika, prema podacima UN iz 2004. godine zaostaje za Meksikom koji ima 6.230 i većinom ostalih latinoameričkih zemalja, ali je uspela da obezbedi visok nivo zdravstvene zaštite i obrazovanja, na čemu je mogu pozavideti i neke od najrazvijenih zemalja. Prosečan životni vek iznosi 77.3 godine dok je u SAD 77.4. Prema indeksu UN kojim se meri zdravstvo, obrazovanje i životni standard Kuba je na 52 mestu od 177 zemalja.

To znači da će režim biti u stanju neko vreme da amortizuje eventualno nezadovoljstvo naroda i da se ne mogu očekivati radikalne promene kao u Istočnoj Evropi. Međutim, osim hleba, glavna ljudska potreba je sloboda. Stephen Jonson:

"Mislim da će ljudi početi da iskazuju svoj stav mnogo više nego u prošlosti kada ne bude snažne i harizmatske ličnosti koja bi zastrašila građane. Raul nije harizmatična osoba kao Fidel. To će biti problem za režim, jer će ljudi početi sve više da traže promene na Kubi."
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

XS
SM
MD
LG