Dostupni linkovi

logo-print

Turbo-folk je počeo odumirati


Gost Press kluba je Milivoj Mića Marković, džez muzičar, dirigent i kompozitor. Bio je urednik u Radio Beogradu. U opasna vremena Slobodana Miloševića pisao je za Nedeljnu Borbu. Radio je emisije na Televiziji Beograd čiji su gosti bili strani ambasadori kod nas. Bio je predsednik nekadašnjeg Saveznog udruženja kompozitora Jugoslavije, kasnije Srbije. Radio je i napolju i u zemlji. Njegovo najpoznatije delo je evergrin, muzika za seriju Otpisani.

RSE: Kako žive muzičari danas?

MARKOVIĆ: Uglavnom loše. Retki su oni koji žive dobro, bez obzira na vrstu muzike kojom se bave. Sada su velika previranja. Turbo-folk je polako počeo da odumire. I oni koji su nekada uspevali sa turbo-folkom su sada na lošim granama. Mi džezisti smo uvek prvi na udaru. Uvek kažem da je baviti se džez muzikom srednje uzaludan posao.

RSE: Znam jednu sjajnu džez pevačicu koja jedva sastavlja kraj sa krajem.

MARKOVIĆ: To je tragično, ali nije jedina.

RSE: Jedna pevačica starogradskih pesama, beskrajno poznata, je u staračkom domu, iako još nema godine za starački dom. Tamo je iz socijalnih razloga.

MARKOVIĆ: To su tragični slučajevi kojih, na žalost, ima.

RSE: Zašto mislite da turbo-folk odumire? Nemam taj utisak.

MARKOVIĆ: To je bila jedna faza u razvoju našeg muzičkog života. Bila je to strašno agresivna faza 1995., 1996. i 1997. godine. Čulo se to svuda. Sada je to ipak malo utihnulo. I turbo-folk se od tada promenio. Postoje promene u načinu komponovanja i izvođenja. Nema više one agresivnosti kao tih godina.

RSE: Da li i manje zarađuju? Mnogi već imaju vile sa bazenima na elitnim mestima u Beogradu.

MARKOVIĆ: Ne treba zaboraviti da su oni to stekli u vremenima o kojem govorim, kada nije bilo velikih poreskih kontrola. Sada to već tako lako ne ide. Razgovarao sam neki dan sa jednim vrlo popularnim pevačem koji je rekao da on više neće da pravi kompromis sa muzikom i da više ne može da zaradi onoliko koliko je zarađivao.

RSE: Na PINK-u postoji emisija Grand parada u kojoj je upravo plasman te vrste muzike. Miroslav Ilić je pre neki dan to sve oštro kritikovao. Rekao je i da pevačice liče na prostitutke zbog načina odevanja.

MARKOVIĆ: Upravo je Miroslav Ilić taj čovek sa kojim sam neki dan razgovarao. On je izvanredan pevač i izvanredan umetnik koji ima probleme. Pevači koji se bave tom muzikom uglavnom ostvare zarade u inostranstvu, pevajući po klubovima za naše iseljenike. Ti ljudi tamo su željni takve vrste muzike. Jedan ventil, kao recimo PINK, mora da postoji. To nije tako strašno. Nije dobro sve ukinuti odjednom jer će onda to izbiti na drugom mestu. To vam je kao gejzir. Pitanje je samo estetike i dokle će se ići sa tim. PINK ne gledam, osim ponekada, da vidim dokle se stiglo. On ipak pokušava da drži neki nivo, ako je to uopšte moguće.

RSE: Kako tumačite to da su u Hrvatskoj i Sloveniji baš ti pevači, koji se bave turbo-folkom, jako popularni? Sale su prepune i traži se karta više.

MARKOVIĆ: Gejzir je sada izbio na drugom mestu.

RSE: Kao novinar ste se više puta oglašavali i javnost zna vaše tekstove. Napisali ste jedan vizionarski tekst 1991. godine. Objavljen je u Nedeljnoj Borbi. Šta je bilo vizionarski u vašem tekstu?

MARKOVIĆ: Ponosan sam na taj tekst. Dosta sam se sarkastično bavio nekim stvarima i, između ostalog, napisao:

"Onda su došle žrtve. Očevi i majke primaju saučešća.Porodične tragedije plave ove prostore. A skupštine republika postaju svojevrsna pozorišta, teatri apsurda. Raspomamljeni politikanti oru jalove nacionalne njive, a kvazi-intelektualci, kvazi-poslanici, zastupnici, kvazi-akademici troše misaone energetske naboje u borbi bez pobednika. Pamet je ustupila mesto bezumlju, čast bezčašću, nacionalno iracionalnom. Lažovi, nedokazani nacionalni lideri, manipulatori i njima slični, dokopavaju se mikrofona radija i televizije, uvereni da je to njihov trenutak i da će političkom razularenošću, bezprimernim lažima, poluistinama, manipulacijama, kontrolom informativnog prostora i sličnim ujdurmama uspeti, što je tragično, ali hoće. Ne za dugo. To može da traje izvesno vreme, ali će se to ipak završiti. Međutim, računi se plaćaju i oni stižu. Nema na kugli zemaljskoj onih koji su kroz to prošli, a da tu cenu platili nisu. I što je najtragičnije, nisu je plaćali njeni idejni tvorci, manipulatori i ostala bagra. Plaćao je, i uvek će je plaćati, narod svojim žrtvama."

Ovo je napisano avgusta 1991. godine. Još malo pa će biti tačno 15 godina. Bolje sam se osećao kada sam napisao ovaj tekst. Na moje veliko iznenađenje, on je bio uvodnik u tom broju Nedeljne Brobe.

RSE: Tada ste bili jedan od retkih. Još je vladala euforija. Još je Milošević bio nacionalni heroj kome se svi dive, koji, kao, vraća dostojanstvo Srbiji. Kako ste predvideli sve što će se desiti u godinama koje dolaze?

MARKOVIĆ: Ne znam. Bilo je to kao neko proviđenje. Osetio sam kuda sve to vodi. Bio sam jedan od retkih koji je izgubio neke prijatelje zbog svojih stavova o svemu što se događalo. Moji bliski prijatelji su odlazili na glasanje, a ja sam bio dovoljno bezobrazan da ih pitam za koga su glasali. Kada sam dobio odgovor, ostajao sam bez teksta i izneo svoje stavove. Nisu me shvatali, ali kako je vreme prolazilo, tako su se i ta prijateljstva obnovila, što mi je posebno drago. Sve je došlo na svoje. Kao petao sam zakukurikao, a nisam završio u loncu, na svu sreću.

RSE: Kada je došao 5. oktobar, da li ste imali velike nade ili ste realno gledali na promenu?

MARKOVIĆ: Bio sam na ulici 5. oktobra, ali u zadnjim redovima jer imam dosta godina i nisam se mogao boriti sa tim stvarima koje su se tamo mogle desiti. Imao sam određena očekivanja, ali ne i preterana. Znao sam da je narod očekivao previše nakon 5. oktobra. Mislili su da će se to desiti i cela stvar će biti gotova. Ne. To je nemoguće, to je apsolutno nemoguće. Ne tvrdim da je urađeno sve što je moglo. Na žalost, nije. Ali nije urađeno ni malo. Kada pokušate objektivno gledati, ipak se neke stvari kreću, a neke stoje. Vreme je pokazalo kako je jedan hteo da ih pokrene ranije, pa je stradao.

RSE: Sva istraživanja pokazuju da su Radikali najpopularniji i da bi dobili najveći broj glasova na izborima. Plašite li se toga da će oni pobedeti na sledećim izborima?

MARKOVIĆ: Teško je to reći. Još uvek verujem u zdrav razum ljudi. Delovanje Srpske radikalne stranke je potpuno legitimno. Pitanje je kako oni to rade. Šta se tu radi je sasvim nešto drugo. Ne mogu da prihvatim primitivizam, bahatost, bezobrazluke. To, na žalost, karakteriše neke predstavnike te stranke. Žao mi je što je to tako. To je užasno loše za našu političku scenu. Kada se na takvoj javnoj sceni, kao što je politički život i politička delatnost, tako izražavate i tako ponašate, to govori, pre svega, o onima koji to čine, ali, na žalost, i o onom delu glasača koji to odobravaju. To za jedan narod nije dobro. Imam običaj da kažem da Srbija, za razliku od Slovenije i Hrvatske, nema trbuh. Time mislim na srednju klasu koja je uništena. Ta srednja klasa, koja je u svakom društvu nosilac progresa i nosilac dobrih ideja, je smanjena. Tu je problem Srbije danas.

RSE: Koliki je to problem za budući ulazak u Evropsku uniju, 2014. ili 2020. godine?

MARKOVIĆ: Veliki je to problem i nije jedini. Moramo navići na red. Puno sam pričao sa ljudima koji žive u Evropskoj uniji. Pitao sam ih o njihovim utiscima. Svi su mi rekli, kao prvo i osnovno, da se zna red. Svi su to zaključili i svi se sa tim slažu. Stvar koja im smeta u Evropskoj uniji je to što ima previše birokratije. Evropska unija je jedna dobra ideja, sjajna ideja, da se suprotstave jednoj super sili koja malo opada u svojim delovanjima zbog onih koji vode tu politiku. Evropsku uniju zajedno drži novac. Ameriku drži zajedno dolar. Da Amerika ima sedam valuta, ili da uvedu pezos u Kaliforniju, počeo bi haos. Euro će držati Evropu zajedno. Možda je to malo pojednostavljeno gledanje, ali ja to tako vidim.

RSE: Dugo ste radili po Evropi. Šta nam još nedostaje? Da li marljivost ili mentalitet savremenog čoveka?

MARKOVIĆ: Prvo mora da se menja mentalitet. Radne navike postoje. Naši ljudi u inostranstvu sjajno rade, dok ovde ne rade. Sada su velike berbe malina i ostalog voća. Neće niko da radi. Dolaze Rumuni i Bugari da rade i to za dnevnicu od 15 – 20 eura sa smještajem i hranom. To ne mogu da shvatim. Takve navike moraju da se promene.

RSE: Znači da je do sistema jer čim ti isti odu napolje, oni rade?

MARKOVIĆ: I mentaliteta. Tamo znaju da moraju, a ovde su navikli da ne moraju. To je ona čuvena - ne možeš me tako malo platiti, koliko ja mogu malo raditi. Pre neki dan sam stajao na rampi kod hipodroma. Pošto smo dugo čekali na voz, izađem iz kola i odem da popričam sa momkom koji spušta i diže rampu. Objasnio mi je da kada prolazi nekoliko vozova za sobom, u intervalu od tri minute, mora duže da drži rampu spuštenu. Pitao sam ga i kolika mu je plata. Čovek koji dnevno propušta stotine vozova i štiti stotine života zatvaranjem rampe ima platu od 15 hiljada dinara. To je nedopustivo. Nije on jedini takav slučaj. Prisutne su mnoge stvari tog tipa. To je izuzetno odgovoran posao. On je 12 sati na poslu, dolazi u 5:30 na posao, a ima takvu platu. Nemam reči.

RSE: A pri tome je sigurno vrlo nesrećan jer vidi da neki ljudi, koji se bave ne zna se čim, zarađuju ogromne pare, što se vidi po vilama i po džipovima. Da li ste očekivali ovoliko raslojavanje u društvu, obzirom da je to karakteristika kapitalizma?

MARKOVIĆ: Ovo što se kod nas događa je prvobitna akumulacija kapitala. To je Marks sjajno opisao i nikada mu to niko nije osporio. To je faza kroz koju mora da se prođe jer su sva kapitalistička društva kroz to prošla. Mi smo sada tamo gde su neki bili pre sto godina. Bilo bi potrebno tu fazu malo više kontrolisati i usmeravati je. Nekim egalitetom nećemo uspeti. Mora pažljivo da se radi i da se ne dozvoli previše eksponiranje tajkuna i sličnih stvari. Društvo u tranziciji kroz to prolazi. Ista situacija je bila, ili još uvek je, u zemljama u tranziciji. Problemi su isti. Pratim slovenačku, hrvatsku i štampu zemalja koje su u tranziciji. Slični su problemi – korupcija i nezadovoljstvo. To je proces.

RSE: Koliko vas uzbuđivalo to što neka strašno krupna pitanja, od kojih zavise naši životi, nama rešavaju stranci? Rastanak Srbije i Crne Gore je bio uz stranu asistenciju. Mogući rastanak sa Kosovom isto tako. Da li to znači da imamo nedorasle političare koji ne umeju da komuniciraju sa drugima, koji nisu ni školovani da budu političarima? Mnogi od njih su lekari ili profesori matematike. Nikada se nisu bavili politikom. Da li vas zbunjuju, iznenađuju ili ste ljuti zbog toga?

MARKOVIĆ: Bilo bi bolje da to sami rešavamo, ali očito, nismo u stanju. Očito nam je pomoć potrebna. Mi treba da se pitamo zašto niko neće sa nama. Šta je to kod nas što nije u redu da neće sa nama ni ovi, ni oni? Kada toga ne bi bilo, onda nam stranci ne bi bili ni potrebni, niti bi se ti problemi javljali. Šta smo mi to uradili da niko sa nama neće?

RSE: Da li pratite razgovore u Beču oko Kosova i kakva je vaša prognoza?

MARKOVIĆ: Ako sam bio vidovit 1991. godine, u tekstu koji sam pročitao, sada ne mogu ništa da kažem. Verujem da će na kraju rešenje ipak biti nametnuto. Naći će se neko polu-kompromisno rešenje, ali će biti nametnuto. Naši vodeći ljudi kažu da neće priznati nametnuto rešenje i to će ostati nerešivo. To je vrlo težak problem. Uvek imam na umu Sloveniju. Oni su se odrekli dela teritorije gde su njihovi kraljevi krunisani. Taj deo teritorije je sada u Austriji. I oni su bili prisiljeni da se toga odreknu. Ne kažem da je to dobro, ali su oni to uradili. Sada imaju dobre odnose sa tom zemljom. Granice ne postoje. Mislim da bi Evropska unija, kao forma, bila pravo rešenje. Ukidanje granica je rešenje. Da li je Kosovo u Srbiji, ili u Evropi, sasvim je svejedno. Tu je. Ono nikuda ne može da ode. Ali, na žalost, za ukidanje granica je rano.

RSE: Da li vas je pogodio rastanak sa Crnom Gorom i da li ste očekivali da će tako mirno da prođe?

MARKOVIĆ: Očekivao sam da će mirno da prođe. U maju mesecu sam bio u Crnoj Gori na nekom kraćem odmoru. Pričajući sa ljudima shvatio sam da će to sve mirno proći. Ekscesi su bili mogući, ali se ipak, na sreću, nisu desili.

RSE: Nekada ste letovali na Sejšelima, u Egiptu, a sada, već drugu godinu, idete u Crnu Goru. U čemu je privlačnost?

MARKOVIĆ: Imali smo prijatelja na Sejšelima i nismo morali da rešavamo smeštaj. Uspeli smo da dobijemo i relativno povoljnu avionsku kartu pa smo to finansijski izdržali. Imali smo prijatelje i na drugim mestima, pa smo odmor tako završavali. Jedan prijatelj mi je rekao kako je definitivno utvrđeno da su crnogorski saobraćajci dobili strogo naređenje da ne kažnjavaju vozila srpske registracije. Niko se nije žalio da je kažnjen, iako je napravio prekršaj. Na granici sa Crnom Gorom, prišao mu je crnogorski policajac, pozdravio ga, poželeo mu dobrodošlicu i srećan put. Nije mu pogledao ni ličnu kartu. Kada je izlazio, crnogorski policajac mu je prišao i rekao da se nada da se lepo proveo u Crnoj Gori i zaželeo sretan put. Na srbijanskoj strani su mu samo mahnuli da prođe. Nema granice. To je dobro. To je sjajno.

RSE: Šta vam smeta u Beogradu?

MARKOVIĆ: Pokušavam da procenim rad gradske vlade. Mislim da dosta dobro radi svoj posao. Leti često nismo imali vodu. Sada je ima koliko hoćete. Isto tako i struje. Sada prekopavaju ulice, a mnogi se bune. Pa kada će, ako neće leti, kada je Beograd skoro prazan. U Beogradu mi ne smeta ništa. Beograd mi je dosta prirastao za srce, a naročito u ovih zadnjih par godina. Mislim da nemam veću zamerku.

RSE: Prljavština je svuda. Kese i prazne plastične boce se valjaju po parkovima, ulicama, plažama. Reke su pune đubreta, čak nekada i uginule životinje plivaju rekom.

MARKOVIĆ: To je tačno. Nečistoća je velika, premda se trude da je očiste. U delu grada gde živim, pre neki dan, su se pojavili ogromni kontejneri od pletene žice sa rupom u sredini gde se ostavljaju plastične boce. Takvih ima nekoliko i svaki dan su puni. Neko to odnosi. Ono što je posebno zanimljivo, i meni potpuno nejasno, je to da je taj kontejner zaključan katancem. Onda sam razmišljao i shvatio o čemu se radi. Taj koji skuplja plastične boce se plaši da će mu ih neko ukrasti.

RSE: To se reciklira. Taj dobija novac kada ih preda.

MARKOVIĆ: Neko je našao u tome interes i odjednom kod mene više nema plastičnih boca. Svi ih vrlo uredno stavljaju u taj kontejner, a ne u đubre. To u Švajcarskoj postoji 30 godina. Čitam pre neki dan da će na novim registarskim tablicama biti oznaka na kojoj će pisati kada je auto registrovano. To u Nemačkoj postoji već 40 godina. Mi opet izmišljamo toplu vodu. To je pre 40 godina moglo da se prihvati kao sistem. Policajac ne mora da uzima saobraćajnu dozvolu da proverava kada ste imali tehnički pregled. Dovoljno je pogledati vašu tablicu na kojoj je to napisano. To su sve potpuno uobičajene stvari u svetu, a ovde dolaze sa zakašnjenjem od 30-40 godina. Bitno je da dolaze.

RSE: Kako vidite kraj jula 2010. godine?

MARKOVIĆ: Voleo bih da ga vidim u Evropskoj uniji, ali teško da će tako biti. I još dozvolite da vam kažem neke zamerke. Prihvatio sam ovaj razgovor jer slušam Radio Slobodnu Evropu, a i vas izuzetno cenim. Ne bih svakome došao po ovoj vrućini da pričamo. Vi ste od 1. marta skratili emitovanje na jedan sat, a imali ste emisiju od dva sata. Na području Beograda se ne čujete. Polovina populacije, od skoro dva miliona, ne čuje vaš program.
XS
SM
MD
LG