Dostupni linkovi

logo-print

Kultura u glibu između dva ekstrema...


U Trouglu Radija Slobodna Evropa govore:

• Saša Ilić, književnik, jedan od urednika „Subverzivnog betona“ koji izlazi u „Danasu“ kao podlistak
• Gojko Božović, književni kritičar
•Vesna Trivić, književna kritičarka, čije kritike možemo čitati u beogradskom dnevniku „Blic“

* * * * *

ILIĆ: Mislim da je pitanje kulture izuzetno važno i da je u našim medijima tom pitanju posvećeno malo pažnje ili je pak posvećeno dosta pažnje na jedan način koji se nama u redakciji „Betona“ čini prilično pogrešan. Stoga smo odlučili da napravimo taj podlistak „Beton“, koji ima malo autoironijski podnaslov – „Kulturno-propagandni komplet“. Šta smo mi ustvari hteli? To je kritičko skeniranje kulturnog modela i pokušaj prevrednovanja, drugačijeg čitanja čitave te kulturne matrice koja je izgrađena u proteklih dvadesetak godina. Krenuli smo sa uticajem „Memoranduma“ na srpsku književnost, dakle jednom od bitnih stvari koje su uticale na kreiranje tih politika, knjiga, pa i kulturne politike. Jer, kada se u kontinuitetu sagleda šta je sve pisano, šta se objavljivalo, koje su knjige nagrađivane, kada se sumira taj period, onda može da se vidi i ta dominantna ideološka linija, koja se prati preko „velikih romana“ koji su etablirani i koji su ugrađeni u tu kulturnu matricu. Čini mi se da je to „opsadno stanje“ bilo dominantno, da je ono prvi put izrečeno, afirmisano i organizovano u „Memorandumu“, a da su potom određene knjige i tekstovi to samo potvrđivali i etablirali. Mi u „Betonu“ želimo da vidimo koje su to knjige, koji su to kritički tekstovi i kako su oni vrednovali te stvari. Čitava naša kultura je u poslednjih dvadeset godina zahvaćena snažnim centripetalnim silama, koje su okrenute ka tom nacionalnom jezgru, i usled delovanja takvih sila došlo je do užasnog srozavanja tih standarda i merila i došlo je do potpuno pogrešnog vrednovanja. I zapravo čini mi se da se čitav taj aparat sagledavanja problema u kulturi pomerio prilično udesno, i da smo mi danas zapravo gurnuti u jedan ćorsokak iz kojeg moramo što pre da se iščupamo kako znamo i umemo. Naprosto nismo imali gde da objavljujemo te svoje tekstove koji drugačije gledaju na stvari. Srećna je okolnost da se taj podlistak našao u „Danasu“ i čini mi se da su ljudi s jedne i sa druge strane prilično otvoreno reagovali na te naše tekstove, bilo da su u pitanju tekstovi koji su ozbiljni, kao što je, recimo, možda ovaj tekst Matije Koljevića o Ćosićevom izlaganju na Književno-filozofskoj školi u Kruševcu, ili pak da su tekstovi satiričnog tipa kao oni koji se objavljuju u rubrici „Vreme smrti i razonode“. I jedni i drugi tekstovi zapravo ciljaju u jednu istu metu, a to je pogađanje onih neuralgičnih tačaka kulturnog modela preko kojih možemo da preformulišemo čitavu priču. Koncentracijom takvih glasova, tih drugih i drugačijih glasova, možda postoji mogućnost da se načini neki preokret u čitanju naše kulture. Takvi glasovi danas predstavljaju jedno malo ostrvo u moru dominantnog ideološkog glasa, koji je, po nama, prilično politizovan, ali on se krije, kada je književnost u pitanju ili govor o književnosti, iza stava da je to sve stvar estetike, a da je pak naš pogled na stvari izuzetno politizovan. Naša teza je da je u tom dominantnom delu izvršena strahovita politizacija i da to zapravo treba demaskirati. Meni je zanimljiv komentar Mirjane Miočinović koja kaže da od nadrealističkih publikacija mi u našoj kulturi nismo imali takve istupe. Možda se radi o nekom tipu avangardnog bunta, odnosno malo intenzivnijeg kritičkog stava jedne grupe ljudi. Recimo da je meni lično interesantno to što su radili Kiš, Kovač, Pekić, Filip David, recimo za vreme socijalizma. Tekstovi koje su oni napisali o tom kulturnom modelu i dan danas su relevantni i itekako poučni. Recimo da je „Beton“ nastao zapravo iz trenutka u kome živimo i prosto smo došli do formulacije takvog stava koji je, pomalo berhardtovski, ali i po samom naslovu, povik. Ono što je nama važno, to je da postavimo taj drugi glas i da dođemo do nekog dijaloga, pa i preko polemike, što je izuzetno važno, jer ovde zapravo nemamo polemike oko nekih važnijih pitanja u kulturi. To je veliki problem. Došlo je do nekih nivelacija uopšte i nekog prećutnog konsenzusa da se svi slažemo oko tih vrednosti, a pitanje je da li se zapravo slažemo. Ili se neki ljudi ne slažu, ali nemaju gde da iskažu taj stav i onda smo došli do te tačke. Reakcije koje su usledile posle prvog, pa evo i drugog broja „Betona“, verovatno su očekivane, jer dugo se ovde nije zapravo provociralo na takav način. Kod nas su književnosti izgubljene u umetničkim talasima koji nose sa sobom tu vrstu subverzije. I kada govorimo o kritičkim tekstovima, možemo na prste jedne ruke da nabrojimo koji su to tekstovi napisani tokom devedesetih godina, a koji su imali tu vrstu subverzije u odnosu na sistem. Kod nas se kultura tokom devedesetih godina nekako amortizovala i takvi glasovi su se isključili i ja mislim da su dragocene bilo koje reakcije, ideološkog ili poetičkog tipa. Meni bi bilo interesantno da čujem, recimo, poetičke argumentovane reakcije. To bi bilo sjajno. Ali hajmo da krenemo od bilo koje.

TRIVIĆ: Moje mišljenje je da se naša književnost, kao i društvo, na neki način našlo u tranziciji, znači kao jedan kulturni brisan prostor, kada se oseća potreba da se izvrši potpuna revalorizacija, da se izmene lestvice vrednosti, postoji želja da se, ustvari, izbriše ono što je staro, zbog toga što je mnogim istinskim, nacionalnim, kulturnim, književnim vrednostima u prethodnom periodu, znači društveno-političkom periodu, bilo manipulisano, i zbog toga su one u jednoj našoj intelektualnoj struji doživljavaju kao nešto što kao vrednost više ne postoji, zbog toga što su, znači, bile izvikane. Pa se onda javlja, recimo, jedan maltene nihilizam koji ne zahvata samo književno-istorijsku ili književno-kritičku stranu, nego je uopšte gledanje na čoveka maltene takvo. A sa druge strane postoje oni koji – to je stvarno istina – našu tradiciju, i književnu i kulturnu, doživljavaju kao nešto zatvoreno, nešto što je gotovo i što je mrtvo, pa kada hoće da budu nacionalisti, oni vade iz naftalina te gotove, maltene mumificirane oblike naše tradicije i na taj način, ustvari, našu tradiciju pogrešno i predstavljaju. Dolazi do sukoba između njih i onih koji misle da se to treba jednostavno srušiti i krenuti ispočetka. A taj početak je potpuno neizvestan zbog toga što, ako već pišemo na našem maternjem jeziku, potrebno je da kao pisci i kao kritičari imamo neku nacionalnu osnovu s koje ta književnost polazi. Ne može sad da bude nešto bez ikakve prošlosti, bez ikakve tradicije. Svaka vrednost ne može da bude vrednost ukoliko je dovodimo u pitanje, ali dovoditi nešto u pitanje definitivno ne znači obavezno ga i podceniti ili poništiti samo zbog toga što je tu vrednost neko nekada upotrebio za neke svoje ideološke ili političke razloge. Danas se često mešaju književnost i politika. To je zbog toga što svaka književnost, svako književno delo podrazumeva određen pogled na svet, a danas je pogled na svet zamenjen političkim pogledom na društvo, na svet, a onda i na čoveka. I zbog toga se često dešava da izraz i doživljaj tog sveta nekog pisca – naročito kada su, znači, njegove teme aktuelne, a to aktuelno u našoj književnosti podrazumeva sve što se dešavalo u prethodnih desetak godina – jeste ideološki. Sad je samo, čini mi se, pitanje koliko je ko od naših pisaca u svemu tome filozof i dovoljno smiren da bi prevazišao buru emocija koja često podrazumeva i potrebu da se ideološki neko izrazi. Čini mi se da se sve te bure, što se naših pisaca tiče, još uvek nisu stišale, naročito kada se govori o devedesetim godinama. S druge strane, definitivno postoji grupa relativno mladih pisaca, ili mladih što se tiče datuma kada su se pojavili u našoj književnosti, koji misle da književnost mora da bude čitana u političkim kontekstu i da ona podrazumeva oblik političkog izražavanja. To je nešto ovako specifično. Obično mi koji se bavimo književnošću mislimo da književnost treba da bude čista od političke tendencije. Sve ono što je u tradiciji, ustvari je na neki način dobro, samo je pitanje koliko je to nešto u ovom trenutku naše književnosti potrebno, ali mislim da je jedini put. Pred nama je put tokom kojeg mi treba da pokušamo u svemu tome da prepoznamo ono što je dobro za nas. A taj put bi bio da jednostavno promenimo perspektivu. Da kada pišemo knjigu ili čitamo knjigu u njoj ne tražimo pogled na društvo, nego pogled na čoveka. Jer, ako više ne gledamo čoveka spolja, kao nekog insekta ili neku lutku koja je žrtva svih tih nekih društveno-istorijskih bura, nego ga gledamo kao biće, znači iznutra, ako bismo znači na taj način promenili perspektivu, čini mi se da bismo onda mogli da dođemo do takvih nekih otkrića. Ako promenimo način na koji posmatramo i tradiciju i našu neposrednu prošlost, onda bismo prestali da se delimo na levičare i desničare, jer bismo svi bili za čoveka. To je moja ideja, a tako se trudim i da čitam i knjige – kao kritičar.

BOŽOVIĆ: Srpsko društvo se nalazi u jednom naročitom trenutku. Dakle, posle čitave jedne istorijske kataklizme, posle jednog istorijskog perioda koji je bio opterećen vrlo velikim izazovima, ono se našlo u jednom pomalo bezvazdušnom prostoru. To je s jedne strane prostor tranzicije, s druge strane prostor još uvek neizgrađenih novih vrednosti, novih shvatanja, novih hijerarhija i odnosa i to jeste jedan ozbiljan problem. Na jednoj strani ne postoje utemeljeni sistemi vrednosti, na drugoj strani postoji jedna opšta sumnja u sve vrednosti koje se predlažu, ali zapravo mi više prisustvujemo ili neobrazloženim kritikama ili potpuno neutemeljenim pohvalama, nego što zapravo prisustvujemo ozbiljnom, neideološkom razgovoru o temama koje su važne, o vrednostima koje bi mogle da budu zajedničke i o pitanjima koja su od suštinskog interesa. Rekao bih da se i samo društvo i književnost i ono što je ostalo od književnog života zapravo jeste raspolutilo i nalazi se razapeto između nekoliko radikalizovanih varijanti koje, same po sebi, mislim da ne mogu da doprinesu stabilizaciji, preko potrebnom razumevanju, kreativnom i takođe nužnom suočavanju s onim što jeste suvremenost i s onim što jeste bliža ili dalja prošlost. Da bismo stvari razumeli na dobar način, da bismo ih sagledali iz raznih uglova, onda mislim da nam je potreban jedan neideološki ugao. Ali ako stvari iz tradicije automatski odbacujemo, ili ako smo suviše uvereni da je tradicija jedina vrednost, onda zapravo ne možemo da ih vidimo dobro, ne možemo da budemo svesni ni svojih vrlina, ni sopstvenih mana. S jedne strane imamo nešto što bih nazvao – ne samo ovom prilikom – nacionalni imperijalizam, a s druge strane nacionalni nihilizam. Jedni veruju da je sve u našem društvu dobro, idealno, povoljno, a drugi veruju da u našem društvu ništa nije dobro i da ne postoje vrednosti koje bi se mogle preporučiti ni nama, ni drugima. Rekao bih da između ta dva pola, između te dve radikalizovane varijante zapravo nema suštinskog, ni istinskog dijaloga. Ako verujemo da je sve u našem društvu dobro, onda zaista ne vidimo ono što jeste istinski dobro i onda poistovećujemo dobre i loše stvari kako u društvu, tako i u književnosti, umetnosti i nauci. Ako verujemo da ništa nije dobro, onda dolazimo u suštinsku opasnost da mnoge kreativne ljude, mnoge kreativne poduhvate, mnoga vredna dela zapravo zanemarimo ili ih ne vidimo u istinskoj veličini u trenutku kada ona nastaju, a to je najveći izazov – prepoznati svoje velike savremenike i onda negde na temelju ozbiljnih ostvarenja u savremenosti i sam sa svoje strane učiniti nešto što je kreativno i nešto što je dobro. Ono što mislim da nije dobro za našu književnost, to je jedan pojačan ideološki diskurs koji postoji u njoj. Postoji, dakle, diskurs koji bi pripadao levici i diskurs koji bi pripadao desnici. Ti pojmovi su u našim prilikama dosta magloviti, iako levica i desnica na Zapadu nemaju više tu isključivu bipolarnost, ipak dobijaju nove sadržaje i sve se više govori o razmerama trećeg puta. Rekao bih da je u srpskom društvu, dodatno, taj odnos između levice i desnice opterećen nasleđem iz prošlosti i istorijskim paralelama koje su zapravo trebale da budu prevaziđene još pre pola veka, a na neki način se ispostavljaju danas kao naša jedina stvarnost. Meni se čini da to jeste suštinski opasno, da to zapravo jeste prepreka da se u samoj književnosti, u književnom životu, u časopisima, u knjigama, vodi iskren, otvoren dijalog u književnim pitanjima. I negde mi stalno taj govor suprotstavljenih, ideologizovanih pozicija deluje, ne samo kao stanovište u sporu, stanovišta u sporu su potrebna, polemike su neophodne, ali ako se polemike pretvore u rat do istrebljenja, onda one gube istinski smisao i gube ulogu suštinskog dijaloga koji nam zapravo pomaže da na jedan katarzičan način dođemo do dublje spoznaje i do boljeg uvida u pitanja koja su od nekog šireg interesa i koja su javno dobra. Prisustvujemo jednoj kakofoniji, jednom haosu u kome svaka strana zapravo osporava tuđe vrednosti, a ne ističe svoje. Mislim da je, dakle, mnogo lakše govoriti neutemeljene pohvale i neutemeljene kritike, nego svakodnevno u svom poslu obrađivati svoj deo vrta, baviti se svojom profesijom, verovati u vrednosti za koje se zalažemo, te vrednosti isticati, te vrednosti oblikovati, biti svestan da su te vrednosti svakodnevno na preispitivanju i biti suočen sa tim preispitivanjem. To je naprosto najveći izazov. Čini mi se da negde u našem društvu, pa i našoj književnosti, to stalno izmiče u svakodnevnoj rutini, u svakodnevnoj brzini i u toj jedinoj ideološkoj sukobljenosti koja zapravo pokazuje da književnost, knjige i kultura uopšte više nisu važni. I to je, čini mi se, možda suština ovog problema. U našem društvu, ni posle velikih promena, koje su se dogodile pre šest godina, nije oblikovano nešto što bi moglo da liči na kulturnu politiku. To prosto pokazuje da ni novim društvenim elitama kultura nije važna. Možete, dakle, videti jedno nastojanje koje mislim da je suštinski opasno za našu savremenu književnost. Ono nam zapravo pokazuje da književnost sama po sebi nije važna, da ona više nije jedna suštinska autonomija duha, nego zapravo književnost vrlo često u tim situacijama počinje da liči na nešto što bih mogao da nazovem jednom vrstom kompjuterskog programa za neku vrstu ideologizacije društva, za borbu za društvenu poziciju, za borbu za politički prostor, što može da bude legitimno, ali može da bude i suštinski opasno. Ako se razgovara sa stanovišta književnosti, mislim da je naša politika trećerazredna, naša ekonomija se ne može smatrati uspešnom, ali u našem društvu jedan od najboljih proizvoda jeste književnost. Ne sve, naravno, što se u našem društvu piše i što na našem jeziku nastaje je dobro, ali ako smo pažljivi čitaoci i ako smo književnosti posvećeni, onda možemo u svakoj generaciji koja se pojavila u poslednjih nekoliko decenija prepoznati nekoliko zaista autentičnih, evropski važnih pisaca, i mislim da je to ono što je za književnost važno. Ne samo da prepoznajemo šta su njene mane, ne samo da uočavamo ono što su njene nesporne vrline, nego naprosto da ono što je savremena književnost sameravamo sa najboljim izrazima evropske umetnosti druge polovine 20. veka i našeg današnjeg trenutka. Mislim da srpska književnost mnogo bolje, mnogo spremnije može da istrpi to poređenje nego mnoge discipline, mnoge oblasti savremenog srpskog društva.
XS
SM
MD
LG