Dostupni linkovi

logo-print

Letovati kod suseda...?


Kada je crnogorski referendum konačno završen, a ova Republika obnovila svoju nezavisnost, više beogradskih turističkih agencija otkazalo je redovne aranžmane za najpopularnija tamošnja letovališta. To nije bila osveta, već naprosto posledica odustajanja velikog broja turista, koji jednostavno nisu bili spremni ni na najmanje rizike i eventualne neprijatnosti, koje na sreću, na crnogorskom primorju nisu ni zabeležene. Ipak, sasvim je izvesno da letovanje u Crnoj Gori neće postati onoliko sporno za turiste iz Srbije koliko je i deset godina posle rata odlazak u Hrvatsku, baš kao što je i potpuno sigurno da bez obzira na manje i više razložne strahove, za mnoge mlade ljude iz bivše Jugoslavije upravo postaju provokativna i interesantna putovanja i obilasci gradova u krvi nestale države. Tipičan primer je, između ostalog i veliki broj mladih Slovenaca koji, teško i da se sećaju zajedničke države iz koje su izašli još 1991. godine, ali koji itekako zapošljavaju beogradske i turističke kapacitete u Srbiji. O svemu tome u Kontrapunktu govore: • Profesor na Fakultetu za turizam u Dubrovniku Zdravko Bazdan • Iz Beograda vlasnik televizijske produkcije „Arhitel“ i kuće na Istri Lazar Lalić • Dramski pisac iz Herceg Novog Stevan Koprivica • I ambasador Slovenije u Beogradu Miroslav Luci

Saradnja Sead SADIKOVIĆ, Enis ZEBIĆ, Marina FRATUCAN)

Ipak, sasvim je izvesno da letovanje u Crnoj Gori neće postati onoliko sporno za turiste iz Srbije koliko je i deset godina posle rata odlazak u Hrvatsku, baš kao što je i potpuno sigurno da bez obzira na manje i više razložne strahove, za mnoge mlade ljude iz bivše Jugoslavije upravo postaju provokativna i interesantna putovanja i obilasci gradova u krvi nestale države. Tipičan primer je, između ostalog i veliki broj mladih Slovenaca koji, teško i da se sećaju zajedničke države iz koje su izašli još 1991. godine, ali koji itekako zapošljavaju beogradske i turističke kapacitete u Srbiji. O svemu tome u Kontrapunktu govore:

• Profesor na Fakultetu za turizam u Dubrovniku Zdravko Bazdan
• Iz Beograda vlasnik televizijske produkcije „Arhitel“ i kuće na Istri Lazar Lalić
• Dramski pisac iz Herceg Novog Stevan Koprivica
• I ambasador Slovenije u Beogradu Miroslav Luci

* * * * *

Na samom početku o raspoloženju turista u tekućoj sezoni. Ponovo krećemo od Crne Gore. Kao što je postalo praksa od 1999. godine, turistički bilansi, makar na južnom delu crnogorskog primorja, zavise uglavnom od interesovanja gostiju sa Kosova. Istim putem kojim su se pre sedam godina povlačili pred progonom, danas dolaze na odmor, i kako otkrivaju našem Seadu Sadikoviću – i dobrodošlica na koju su naišli u godini egzodusa razlog je što ne odustaju od letovanja najčešće u okolini Ulcinja, radije nego u susednoj Albaniji:

„Tamo ima i albanske muzike, a ja sam Albanac. Hoću da odmaram i da uveče slušam svoju muziku.“

Druga strana zadovoljno trlja ruke:

„Dosta troše. Ispod 500 evra ne ide niko. Petsto i više.“

Kada je o građanima Srbije reč, Crna Gora ubuduće, zaključujemo na osnovu onoga sto poručuju iz beogradskih agencija, uglavnom može računati na one koji će tu doći zbog vikendica i apartmana čiji su vlasnici. U prvim sedmicama posle referenduma u agenciji Konte plus, našem programu su potvrdili da je ovog leta interesovanje za letovanje u Crnoj Gori iz Srbije manje za oko 40 odsto:

„Dolaze građani koji su bili uplatili letovanje na crnogorskom primorju i otkazuju te aranžmane, to jest zahtevaju da im se aranžmani promene za neku destinaciju u Grčkoj ili Turnisu, što su trenutno najpopularnije destinacije. Kako kažu, to je radi neke njihove nesigurnosti. Znači, nisu sigurni kako će se provesti tamo i šta će biti posle ove trenutne političke situacije.“

Ili rečima običnih ljudi to bi izgledalo ovako:

„Ma kakva Crna Gora!“

„Kakvo njihovo more, oni su mi se smučili! Lopovi, pokrali su i Srbiju. Koje crno more i Crna Gora. Bolje ići i u pustinju nego u Crnu Goru.“

„Nećemo ove godine ići u Crnu Goru, iz principa.“

Međutim, granicu sa Crnom Gorom i ovih dana prelaze potpuno puni autobusi:

„I dva brata se podele, pa šta.“

„To je moj narod i moji ljudi, u Crnu Goru idem već 30 godina. Imam tu kuću i sve ostalo, a živim u Beogradu.“

„Htela sam da vidim kakva je situacija tamo, je li se šta promenilo.“

* * *

No, stvari se ipak menjaju, što pokazuje hrvatsko-srpski slučaj. Prema podacima Hrvatske turističke zajednice, broj turista iz Srbije i Crne Gore u toj državi u ovoj godini porastao je za 30 odsto. Preciznije u prvih šest meseci 2006. godine u Hrvatskoj je prijavljeno nešto vise od 18.000 turista iz Srbije. S obzirom na blizinu dve države zbirni podaci ipak su razočaravajući.

Gosti iz Srbije i Crne Gore su 22. po turističkom prometu – nešto brojniji od njih su turisti iz Irske, a nešto manje turista je na Jadran stiglo iz Japana. U Ukupnoj masi stranih gostiju, turisti iz Srbije i Crne Gore sudjeluju sa 0,5 posto. Što se tiče odlaska hrvatskih turista u Srbiju ili crnu Goru, u Udruženju hrvatskih turističkih agencija kažu nam kako od svojih članica nisu dobili nijedan program sa destinacijama u tim susjednim zemljama.

I zaista nema preciznih pokazatelja koliko je građana Hrvatske odlučilo da odmor provede u Srbiji. Cifra je sigurno zanemarljiva jer Srbija nikada nije ni imala letovališta atraktivna koliko su ona u Hrvatskoj. Ali, poslednjih godina zahvaljući dobrim idejama i odličnom marketingu, pojavilo se nekoliko projekata koji, makar nakratko, privlače veliki broj domaćih i inostranih radoznalaca.

* * *

Sabor trubača u Guči tipičan je proizvod srpskog etna daleko atraktivan i izvan granica Srbije. Drugi događaj na koji ukazujemo se upravo završio. Ovog puta bilo je tu više Evropljana nego ikada pre, i to onih spremnih da se adaptiraju i na probleme srpske svakodnevnice:

„Srbija je lepa, ali vozovi su spori, ali je dobro. Mi volimo Srbiju.“

Poručio je jedan mladi Englez, gost četverodnevnog novosadskog Exit festivala.

Muzičke atrakcije, poput Pet Shop Boys – koji su nastupili poslednjeg dana Exita, privukli su mnoge mlade Makedonce, Bosance i Slovence, koje je u šatorima oko Petrovaradina zatekla naša Marina Fratucan:

Dolazite iz Makedonije?

„Da. Došli smo zbog muzike, zbog grupa….“

„Odlično je sve, prezadovoljna sam, tako da planiram doći i iduće i svake godine. Planiram do kraja dolaziti na Exit. Dolazim iz Banjaluke.“

„Ide sve bolje, iz ljeta u ljeto i nadam se da će se tako nastaviti. Dolazim iz Slovenije.“

„Sve je bilo dobro.“

Uopšte pokazalo se da je Beograd za Slovence itekako atraktivan. I to ne samo u vreme muzičkih i sportskih spektakala, već posebno u vreme Nove godine, ali i u toku leta:

„Beograd je divan grad, prva liga. U Beogradu i Srbiji se osećam kao kod kuće. Stvarno je divno.“

* * * * *

RSE: U Hrvatsku su nekada dolazili ne samo oni koji su pripadali danas skoro iščezloj srednjoj klasi, već i oni koji su sebi mogli da priušte skuplje odmore. Za mnoge daleko primamljiviji danas izgledaju Turska, Tunis, jako često i Bugarska, a od nedavno se neretko pominje i Albanija i druge destinacije, iako njihove obale uglavnom nisu za poređenje sa lepotama koje je nudila ex- jugoslovenska – ona od koje dakle mnogi zaziru, ali iz godine u godinu raspravljaju ima li zapravo razloga za to. Dramski pisac i žitelj Herceg Novog Stevan Koprivica:

KOPRIVICA: Imamo naviku iz one Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije da se ide na hrvatsko i crnogorsko more. I onda sa svim ovim političkim dešavanjima, dogodilo se to da taj turizam više nije apsolutno dominantan. Čini mi se kad je Hrvatska u pitanju da oni baš i ne pate toliko za gostima iz Srbije.

RSE: I danas, jedanaest godina posle Dejtona, aktuelno je pitanje bezbednosti. Za većinu Srba odlazak u Hrvatsku skopčan je sa razmišljanjima o rizicima koje to sa sobom nosi, a što nameću povremeni incidenti, iza kojih redovno stoje očigledno ekstremni pojedinci. Profesor Fakulteta za turizam u Dubrovniku i član tamošnjeg Helsinškog odbora Zdravko Bazdan:

BAZDAN: Ja sam nesretan što nema turista koji su dolazili prije rata ovdje. Ja sam nesretan što više ne dolaze ljudi koji su generacijama ljetovali u Dubrovniku.

RSE: Porodica vlasnika televizijske produkcije „Arhitel“ Lazara Lalića, od pre pola veka poseduje i kuću u Vrsaru na Istri:

LALIĆ: Mi smo pre četiri godine prvi put otišli u tu kuću i u poslednje tri godine je ustvari koristimo preko leta. Ono što mogu da kažem je da je za ove tri godine naše iskustvo, kad su meštani u pitanju, kakvo smo i očekivali. Možda patetično zvuči, ali prvi susret je bio prilično dirljiv. Meštani se nisu promenili, niti su se ti odnosi među nama promenili. Međutim, imali smo i u još uvek imamo tu nesreću da pored nas takođe ima vikendicu čovek koji je iz Krapine, koji isto tu povodi leto sa svojom porodicom. I on i njegova porodica su pokazivali netrpeljivost u ono vreme, u staroj Jugoslaviji, najblaže rečeno netrpeljivost, prema nama, koja je sada, ovih poslednjih leta, eskalirala u jednu direktnu eksploziju nekakvog šovinističkog ponašanja, koje se na kraju završilo time što su oni nama isekli klima uređaj i parabolu za satelitski prijem i to izneli na ulicu dok mi nismo bili tu.

RSE: Situacija koju opisuje Lazar Lalić dogodila se prošle godine:

LALIĆ: Ja ne bih da generalizujem. Ja sam rekao konkretno ovaj naš slučaj. A ponovio bih što mi je Žarko Puhovski rekao, oni su u to vreme kad se ovo nama desilo imali oko 35 prijava sa područja opštine Poreč, gde su bili u sličnim situacijama Srbi, Slovenci i drugi stranci. Tako da to nije usmereno samo protiv Srba. To je jedan ksenofobični talas kod jednog određenog broja ljudi, koje imate – nažalost – svuda. I ovde kod nas se vrlo jasno i brutalno manifestuje.

RSE: Poslednji incident zabeležen je pre nekoliko sedmica u Dubrovniku kada je zapaljen automobil srpske carine. Profesor Zdravko Bazdan:

BAZDAN: Ja se toga gnušam, ja se kao Hrvat toga sramim. Ja sam bio poražen kao čovjek taj dan kad sam pročitao u novinama da se te noći to dogodilo ispred hotela „Neptun“ Lapad. Ja se sramim onog incidenta kada je „Jug“ igrao vaterpolsku utakmicu sa „Partizanom“ u Dubrovniku, kada su pretučena dva novinara. Ja se gnušam, ja se sramim.

RSE: Da upravo jedno vuče drugo, potvrđuje i ambasador Slovenije u Beogradu Miroslav Luci:

LUCI: Ja sam puno pričao o tome sa ljudima koji putuju u Sloveniju i rekli su mi da imaju pomalo osećaj da nisu baš sigurni kad putuju kroz Hrvatsku.

RSE: Presuđuju li incidenti u odluci da se odustane od odmora na omiljenom metu. Takva razmišljanja probuđena su kod Lazara Lalića, nakon neprijatnosti koja mu je priređena u Vrsaru:

LALIĆ: To mi jeste pokolebalo želju da letujem u Hrvatskoj ubuduće. Razmišljamo da li ćemo uopšte zadržati tu kuću, zato što – znate – svi mi ovde koji smo malo drugačije mislili, ako moramo već ovde da trpimo to što trpimo, da nas nazivaju „domaćim izdajnicima“ i „stranim plaćenicima“, sad treba i u Hrvatskoj da trpimo samo zato što smo Srbi. To ovako stvara jedan utisak gorčine.

RSE; Jadranska obala danas je većinom prepuštena verovatno bolje stojećim strancima od domaće klijentele. Reklo bi se da su tako Crna Gora i Hrvatska zapravo na dobitku. Iz Herceg Novog Stevan Korpivica podvlači da danas na crnogorskom primorju od inostranih gostiju najčešće susresti Ruse, o kojima kaže:

KOPRIVICA: To nisu gosti koji su bučni, čija se prisutnost oseti u gradu, kao što su svojevremeno negde sedamdesetih, kad sam ja bio mlad, bili nemački turisti. Ovo su tihi posetioci, što je ovako mentalitetski iznenađujuće i nisam siguran da spadaju u neke kurentne goste. Ovi gosti pripadaju jednoj srednjoj staleškoj strukturi, koja uostalom i jeste bila prisutna na crnogorskom primorju, bez obzira koja je nacionalnost u pitanju ili iz koje zemlje dolaze. Ovde su retko dolazili high class turisti. To je uglavnom bila srednja ili viša niža klasa.

RSE: Kada je o Srbiji reč, u turističkim odnosima sa Crnom Gorom cveta, uglavnom, vikendaški turizam. Put te države danas većinom kreću oni kojima se zbog imovine koju tu poseduju ne isplati da idu negde drugde. U Hrvatskoj za Srba takvih šansi skoro da više i nema:

LALIĆ: Sada ljudi iz Srbije tamo gotovo nema. Govorim o tom delu Istre koji poznajem. Ima ih veoma malo. Reći ću vam da je recimo u Vrsaru onih koji su tu stalno letovali, koji su tu imali kuće, bilo na desetine, pre svega Beograđana i Novosađanja. O Rovinju da ne govorim. A u Vrsaru je sada praktično samo naša kuća ostala. Vidi se ponekad par ljudi iz Srbije, mladih naravno.

RSE: Dolasci onih s druge strane reke tako i dalje bude iznenađenja i nevericu. A svaki se dobro pamti. Iz Dubrovnika Zdravko Bazdan:

BAZDAN: Jedna lasta koja je ovih dana ovih dana ovdje lijepo primljena, to je Ljubiša Samardžić sa suprugom koji se već nekoliko dana nalazi u Dubrovniku i ugodno se osjeća. Ja sam zaista sretan zbog toga. Sećam se Milene Dravić, koju sam viđao svako ljeto prije rata.

RSE: Koliko hrvatski turizam trpi zbog izostanka onih koji su nekada bili možda i ključni gosti:

LALIĆ: Moj utisak je da svi ugostitelji, ti koji pamte ta stara vremena, žale za Srbima kao turistima, jer smatraju – što je i tačno – da su to turisti prilično galantni, da su trošili dosta para tamo, tako da im je, iz pragmatičnih razloga, žao Srba kao turista.

BAZDAN: Moram reći da je moja teza bila poslije rata da će situacija u Dubrovniku biti normalna tek kada dubrovačkom pistom, odnosno pistom aerodroma u Ćilipima zarola JAT-ov avion.

RSE: Takođe je interesantno i pitanje koliko Hrvatska gubi ukoliko sama ne bude radila na privlačenju turista iz bivše Jugoslavije?

LUCI: Svi moramo znati da je Hrvatska ipak jedna značajna turistička destinacija. Ne može ni srednja Evropa, ni drugi Evropljani, mislim da ne može ni Srbija, pa ni Slovenija da se s njom poredi. Tako da mnogo Slovenaca i dalje ide u Hrvatsku, pa makar imali nekih političkih problema koje rešavamo. Verovatno će i kod vas to polako da prevagne. Vidim da ljudi iz Srbije idu za Dubrovnik, za Split, za Šibenik i – kako kažu – dobro se osećaju tamo.

RSE: I zaista, uprkos svemu, puno je pokazatelja koji govore da su u regionu već stasale generacije mladih rasterećene balasta prošlosti. Sudeći po njihovom ponašanju, uveren je pisac Stevan Koprivica, utisak je da ni poslednji događaj, koji se sa neizvesnošću isčekivao – crnogorski referendum – nije promenio ništa bitno u odnosu onih kojima je pre svega zabava na pameti:

KOPRIVICA: Recimo, masovno klinci, mladi ljudi, po završetku novosadskog „Exita“, preusmeravaju se na crnogorsko primorje. To su oni mladi ljudi koji sa rancima na leđima, šatorima i onim flajkama piva idu prema odredištu koje im je zanimljivo i interesantno. Ja lično ne znam šta je to njima postalo odjednom interesantno ovde. Moji drugari koji ovde drže ronilačke kampove i po ovim poluostrvima oko Herceg Novog – Žanjice, Rose, Mirište – iznenađeni su tim interesovanjem. To je interesovanje koje se već broji onako u hiljadama tih mladih ljudi koji su neposredno posle „Exita“ odlučili da nastave neko svoje leto na neki svoj, poseban, generacijski način ovde.

RSE: Možda su mladi Slovenci otišli najdalje u prevazilaženju opterećenja proslosti. Bez obzira na povremene političke sporove između dve države (poput nedavnih rasprava o kupovini slovenačkog „Merkatora“ od strane srpskih tajkuna) Srbija i Slovenija mogu poslužiti kao odličan primer koliko se u pomirenju daleko može otići. Broj Slovenaca koji dolaze u Srbiju za mnoge je iznenađenje, a na poslednjem dočeku Nove godine bio je procenjen na više od stotinu hiljada. Šta je to mladim Slovencima interesantno u Srbiji?

LALIĆ: Za Slovence je egzotična recimo Guča. A mislim da je osnovna stvar zbog koje oni dolaze ipak Beograd kao veliki grad, doček Nove godine u njemu i tako dalje. To je neko moje mišljenje, osnovna prednost Srbije je to što imamo taj veliki grad. To je najveći grad na zapadnom Balkanu, tako da on jeste za sve njih atrakcija.

LUCI: Ja sam se već malo pozabavio tim fenomenom, malo sam o tome razmišljao, međutim to se ne da objasniti. Mlade ljude iz Slovenije, one koji imaju oko dvadesetak godina, koji, dakle, nisu okusili onu prijašnju Jugoslaviju, nešto vuče u Beograd, u Guču, u Petrovaradinsku tvrđavu; vole da odu na Kopaonik, počeli su u poslednje vreme da zimi idu na Kopaonik na skijanje, onda vole da odu u Vrnjačku Banju… To su te klasične destinacije. Ne znam šta ih vuče. Mladi najverovatnije vole najviše da dođu ovde u Beograd, jer je tu, ipak, život intenzivan, onaj noćni, a to ih, izgleda, privlači.

RSE: Razlog za to što je za mnoge Slovence atrakcija ne samo Srbija, već i Crna Gora, neki često i olako pronalaze u jugonostalgiji. To je malo verovatno ako se uzme u obzir da je Srbija posebno atraktivna za one kojima je Titova Jugoslavija samo lekcija iz istorije:

LALIĆ: Jugonostalgija je malo prokažena reč, tako da se i onaj koji je oseća stidi da izgovori. Zato što je mnogo zla vezano za pojam jugoslovenstva. Tako da ja ne bih rekao da je to jugonostalgija.

KOPRIVICA: Jugonostalgija, moguće. Ali isto tako je činjenica to da ne postoje fajronti u jedanaest naveče ili pola dvanaest ili dvanaest, da se kod nas lumpuje do zore, i u Beogradu i u Crnoj Gori, da je sve to opušteno, a toga zaista nema u Sloveniji. Dolaze vikendima da bi se po splavovima ili Skadarliji provodili do zore, pa onda mamurni odlazili u nedelju uveče. I kao što jeste činjenica, atmosfera je vrlo slična na splavovima i u Budvi, koja je kao neka metropola crnogorskog turizma. Činjenica je da ta subkulturna ponuda, u nečemu što se zove raspojasana atmosfera spram onog nekog stegnutog okruženja u kojem ti ljudi žive, čini da to bude nekakav turistički izazov ili mogućnost da se opuste na jedan onako malo intenzivniji i da ne kažem raskalašniji način.

RSE: Kako god, mase Slovenaca oberučke i bez rezerve prihvataju ono što im se u Srbiji i iz Srbije nudi. Za mnoge su, na primer, bili iznenađenje uspešni koncerti Svetlane Ražnatović u Ljubljani, baš kao i to što su autobusi iz Slovenije dovezli njene obožavaoce na nedavni koncert u Beogradu. Čule su se i tvrdnje da je reč zapravo o fanovima Srbima koji žive u Sloveniji, o čemu ambasador Miroslav Luci kaže:

LUCI: Koliko ja vidim, i melos, glazba iz ovog regiona, ovaj ritam i sve to, nekako odgovara našim ljudima, i mladima, zato verovatno i dolaze. Kako znate, baš je u Guči puno Slovenaca. Mislim da najviše ljudi u Guču dolazi upravo iz Slovenije.

RSE: Očigledno su stasale i stasavaju generacije koje nemaju opterećenje ratova i pritisak prošlosti. O tome da li je to prvi korak na putu da bivša Jugoslavija postane zona na kojoj će granice biti nebitne – barem u sezoni godišnjih odmora – govorimo u nastavku.

Priča o Slovencima je, reklo bi se, nažalost, izuzetak. U odnosima ostalih država niz je argumenata koji pokazuju duboke podvojenosti i neshvatanja, koji se skoro ni malo nisu umanjili u deceniji za nama. O tome govori profesor Zdravko Bazdan navodi jedan primer:

BAZDAN: Ja bih vam u ovom kontekstu ispričao jednu priču. Ja sam gostovao na radiju „Koroni“ iz Trebinja. To je privatni radio u Trebinju. U petom mjesecu sam se kao prvi iz Dubrovnika pojavio gore i održao predavanje na temu – ljudska prava u regiji. Na tom predavanju sam kazao dvije stvari. Prva je da ću osnovati Vijeće nevladinih organizacija Dubrovnika i Trebinja i da ću od sljedećeg mjeseca organizirati skup tih nevladinih organizacija, i iz Trebinja i iz Dubrovnika. Trebali smo imati sastanak 23. srpnja u Dubrovniku, međutim nisam našao prostor. Kad bi čuli da je u pitanju ovo što ja želim inicirati, izvlačili su se na razne načine. Jedan direktor tvornice je rekao otvoreno da njegovi djelatnici odnosno zaposlenici to ne bi odobrili, da je bio rat i tako dalje.

RSE: Osecaj neraščišćenih računa stalno je prisutan i biće problem normalnom funkcionisanju u svim sferama života i ubuduće, dodaje pisac Stevan Koprivica:

KOPRIVICA: Činjenica je da u nekoj kolektivnoj svesti postoji pohranjen taj podatak da smo do juče ratovali, da smo bili u rovovima, jedni naspram drugih. I čini mi se da se, uz nešto pojačanju naci-propagandu, koja se dešava u Srbiji, stvara neki odijum spram konkretno hrvatskog primorja.

RSE: Normalizaciju i potpuno otvaranje sprečava upravo manjak osećaja odgovornosti i višak nespremnosti da se ona sagleda. To se prelama na svemu, pa i na turizmu, uveren je Zdravko Bazdan:

BAZDAN: U razgovoru sa trebinjskim prijateljima suočio sam se sa činjenicom koja me zaista osopnula gotovo isto kao i ovo o čemu pričamo u Dubrovniku. Naime, rekli su mi da još u Trebinju ima ljudi koji misle da Dubrovnik nije bombardiran i granatiran, nego da smo mi sami palili gume. Želim reći da sa svih strana postoje balasti normalnoj komunikaciji i normalnom odnosu. Postoje ti stereotipi koje treba slamati, koje treba eliminirati.

RSE: Jasno je da su države bivše Jugoslavije puno lakše među sobom spustile gvozdenu zavesu, nego što će je sada podići. Reč je o sporom procesu, koji će na svojim plećima nositi i generacije koje tek stasavaju, i koje će pronaći modele za povezivanje, a ne za stalno podsećanje na razlike:

LALIĆ: Evo recimo jedna asocijacija. Imali smo neki dokumentarac na Zagreb Film festivalu, gde je iskustvo fantastično u svakom pogledu. Od svakodnevnih kontakata do samog festivala to je bilo maltene, neću reći kao nekad, pošto su to sad neki drugi, novi, mladi ljudi koji su, na sreću, došli. To će se rešiti generacijski, kad dođu neke nove generacije, neopterećene, pa će onda valjda i te granice u Evropi malo da budu mekše. Eto to je, po meni, neko rešenje, mada je ipak malo dugoročnije.

KOPRIVICA: To su neke stvari koje su se prosto dogodile. Na kraju krajeva, ako se setimo da je pre mnogo godina bio taj Drugi svetski rat – pa Nemci, pa mržnja, to je prevaziđeno i cela ta turistička oblast SFRJ je živela od tih Nemaca. Ako se to moglo prevazići, valjda može i ovo.

LUCI: Ako imamo neko iskustvo posle Drugog svetskog rata, koje je, mislim, bilo mnogo gore i teže, videli smo da je to brzo, za nekih 10-15 godina, prošlo, pa su turisti iz Nemačke bili vrlo dobrodošli u prijašnjoj Jugoslaviji. Dakle, brzo smo to zaboravili. Verovatno će i sada neke stvari ići brzo, međutim neke lične, gde su ljudi lično oštećeni jer su stradali članovi njihove porodice i tako dalje, tu će to malo duže da traje.

BAZDAN: Sjećate se Kragujevca, sjećate se situacije sa onim đacima koji su sa svojim profesorom pošli na stratište. Znate kakva je bila pozicija njemačkih turista dugo nakon rata. Ne znam da li su uopće, sve do 1990. godine, mogli doći u Kragujevac. Ne želim da se to dogodi s nama ovdje. Ja svoje studente uvijek učim na tom sjajnom francusko-njemačkom primjeru. Mi smo sa Srbima imali samo jedan rat i eto nismo u stanju napraviti ono što su Nijemci i Francuzi napravili, a ratovali su preko hiljadu godina. Ključni su mediji, posebno sjajna Slobodna Evropa koja je imala sjajnu ulogu u ovom domovinskom ratu i objektivno se postavljala u nizu teških situacija.

RSE: Nema segmenta svakodnevice koji nije pošteđen rasprava o prošlosti, pa ni turizam. U svakom slučaju, jasno je da će se po državama nastalim iz bivše Jugoslavije slobodno i bez straha putovati onda kada i odnosi tih država budu izgrađeni na međusobnom uvažavanju i saradnji koja će svima pomoći da jedni od drugih nešto i zarade. Uslov za to biće da sve strane odluče da to i žele.
  • 16x9 Image

    Miloš Teodorović

    Glavni i odgovorni urednik u beogradskom dopisništvu RSE od decembra 2014. Višestruko nagrađivan za rezultate postignute u istraživačkom novinskom, radio i TV novinarstvu.

XS
SM
MD
LG